Praksa haosa

Teorija haosa se osporava sa mnogo stanovišta – da li se uopšte razmatranjima o haosu može pridati karakter teorije (nauke), nisu li hipoteze primenjive na izuzetno uskom polju, da li se mogu formulisati zakonitosti, itd. Ipak, približno bi istini bilo reći da je teorija („teorija“) haosa učenje o iznenađenjima, čiji je cilj da nas uveri u to da treba očekivati neočekivano. Njena primenjivost u društvenim naukama je ograničena, skromna, nedovoljno ispitana. Izuzev ovde, u Srbiji.

Ovde živimo praksu haosa. A gde ima prakse, naći će se i teorija. Neko će je jednom izgraditi. Mi, savremenici u stanju smo samo da opazimo pojavne oblike te teške prakse i da ih zabeležimo.

Ne mislim ovde samo na pandemiju. Imam u vidu na prvom mestu društvenu i pravnu organizaciju života u ovoj našoj autokratiji. A, računa se da je iz kakve-takve demokratije Srbija, nepredvidivim (?) korakom autokrate zakoračila u sumorno područje autokratije 2014. godine. Prema dotadašnjoj političkoj istoriji ovdašnjeg autokrate, taj prelaz nije bio baš nepredvidiv. Imali smo prilike i ranije da ga vidimo na delu. Ipak, razmere udvoričkog, slepog, a nepokolebljivog sleđenja tog puta, masovnost i surovost dvorjana autokrata i autokratije jesu ono iznenađenje, ona nepredvidivost i baš ta nelinearnost koji su temeljni principi teorije haosa. Pandemija ih je samo ogolila.

Ovde više ne funkcioniše doslovno ništa osim udvorištva i pokoravanja. Čak ni kad su u pitanju elementarne činjenice identiteta jednog ljudskog bića – vreme rođenja i vreme smrti. Smrt nije više činjenica, ona je deklaracija, objava autokrate. Zašto tako ne bi bilo sa rođenjem, sa životom samim?

Može se dati bezbroj primera, sajt Peščanika ih je pun. Ovde ću pisati samo o dva: izostanku bilo kakve strategije u suzbijanju zaraze i preobražavanju pravne prakse, inače namenjene održavanju elementarnog reda u društvu, u pravnog monstruma tipičnog za srednji vek u rubnim područjima Evrope.

Danas, ovih dana ima više dokazano zaraženih i umrlih nego ikad. Bolnice su prepune. Šta misli Krizni štab, šta premijerka, šta autokrata – predsednik? Šta nameravaju da narede, urade, promene? Odgovor je više nego jasan: ništa. Neki dobri ljudi, epidemiolozi i virusolozi oprezno nam govore da su se zdravstvene i državne vlasti opredelile za strategiju prokužavanja, kojom zamenjuju strategiju zatvaranja. Uz sve poštovanje prema njihovom znanju, nepodmitljivosti, naučnom poštenju, uverena sam da se svekolike vlasti nisu opredelile ni zašta. Oni više nemaju mogućnost izbora, čak i kad bi hteli da izbor vrše. Prepustili su nas nama samima, našim pojedinačnim udesima. Strategija traži mišljenje, razmišljanje, trud, zasnovan na znanju. A „najbolji među najboljima“ nam poručuju sa novostečene ministarske visine da svaka porodica treba da bude krizni štab! Daleko bilo. Ipak, neki su poslušali ovaj savet struke. Videli smo ovih dana na delu svu pamet centralnog Kriznog štaba, kao i porodičnih kriznih štabova, oličenu u celivanju staklene barijere iznad pokojnog crkvenog velikodostojnika umrlog od kovida, uglavnom u isto mesto iznad njegove glave, celivanje krsta, ljubav nesretnika iskazanu kroz kužni fizički dodir. Ljubav po cenu smrti? Ne verujem da postoji svest o ceni. Samo instinkt podstaknut autokratskim vapajima, izrazima i pozdravima posthumne ljubavi autokrate i njegovih bližnjih, opštim političkim (državnim?) i crkvenim lakrimarijumom, teorijama o tome da će pokojnik biti „naš“ najbolji zastupnik pred bogom. Potpunim zaboravom ili neznanjem da su lacrime Christi nešto sasvim različito od paganskog obožavanja zemnih ostataka. Sme nas se okupiti samo pet na kamernom balu pod maskama, ali… Ovo je nešto sasvim drugo, vrište na nas sa gotovo svih medija, ovo je iznenadan, nelinearan i nepredvidiv događaj. Zato mi imamo pravo na naš haos.

Nepoštovanje Ustava i zakona nije ovde nikakva novost. Ali njihovo čudovišno preobražavanje u apsolutnu suprotnost, ipak jeste. Evo samo jednog malog primera, koji mogu da dokumentujem:

Dakle, ovde Državno pravobranilaštvo, koje po sili zakona zastupa imovinske interese države Srbije, daje opšte punomoćje (za sve radnje pred sudom) svim sudijama jednog suda da u izvršnom sudskom postupku, istom onom u kome sude i odlučuju zastupaju stranku – izvršnog poverioca protiv ma kog dužnika. Svaki sudija je, dakle, zastupnik jedne stranke u postupku i sudija istovremeno. To je praksa 19. veka u Srbiji, koja verno odražava narodnu uzrečicu kadija te tuži, kadija ti sudi. Ništa zakonsko izuzeće sudije kad je istovremeno zastupnik stranke, ništa nezavisnost i nepristrasnost, ništa sudijski integritet. Ništa.

Vratili smo se u kadijsko vreme. Bez stida, uz ostavljanje pisanih tragova. Derviš i smrt vaskrsli u ovovekovnom srpskom pravu. Budi onda ateista! Negiraj onda teoriju haosa! U teizmu, međutim, vaskrsava bogočovek, a ovde monstrum neprava. Možemo da negiramo teoriju haosa – praksu, nikako. Evo je. Napismeno.

Peščanik.net, 23.11.2020.