Prava i dužnosti

Šta pokazuju rasprave oko održavanja Evroparade u Beogradu? Pre svega nerazumevanje dužnosti da se poštuju prava drugih ljudi.

Prava stvaraju dužnosti. Ukoliko neko ima pravo, mi svi drugi imamo dužnost da to pravo uvažimo. Najbolje bi bilo da budemo svesni svojih dužnosti, ali ako nismo onda je tu legalna prinuda.

Može naravno da se raspravlja o tome da li bi neko pravo trebalo da postoji ili ne. Pa se može zahtevati da se promeni ustav ili zakon da se oslobodimo dužnosti da nečija prava poštujemo. Jer ih više neće biti.

Takođe, ukoliko se država obavezala prema međunarodnom pravu da neka prava poštuje, dužna je da to i čini. Ili bi morala da se oslobodi te obaveze na pravno valjan način.

Ključna je, međutim, moralna strana stvari. Ne mogu se kršiti tuđa prava, jer smo dužni, moralno dužni, da ih poštujemo.

Kaže se „nas je više ili nas je zapravo mnogo, velika smo većina“. Međutim, o nekim se pravima, prirodnim pravima, ne može odlučivati glasanjem ili odnosom snaga. A ona predstavljaju duh ustava i zakona, štagod da smo mi u nekom času odlučili da u njima zapišemo.

Uzmimo za primer ropstvo. I neka svi misle da je ropstvo dozvoljeno, opravdano, uobičajeno jer je, recimo, u skladu sa tradicijom, kolektivnim identitetom, verom i uopšte je u skladu sa prirodom stvari kako je mi vidimo. I neka se sa tim slažu, ne bune se protiv toga, i robovi. Jednoglasnost, svejedno, nije dovoljna da bi se ozakonilo ropstvo. To je ideja prirodnog prava. Koja podrazumeva i obavezu, dužnost, i prema sebi, da se prava ne krše, čak i ako nismo spremni da ih prepoznamo jer ne postoji iskustvo poštovanja tog specifičnog prava.

Sve se to odnosi i na verske zajednice i na bilo koga uostalom. I crkve su dužne da poštuju tuđa prava štagod da o njima misle. Čak i ako su svi članovi zajednice iste vere i, recimo, postoji jednoglasnost da, primera radi, žene moraju da pokrivaju kosu ili lice, i dalje postoji dužnost da se poštuje eventualna lična odluka da se koristi prirodno pravo na slobodu, danas ili bilo kada, da se ne nose velovi bilo koje vrste. I crkve su dužne da to poštuju, a ne da budu samozvana moralna policija.

Sva pozivanja na tradiciju, veru, navike, na štagod bilo, ne samo da ne poništavaju prava, već nikoga ne oslobađaju dužnosti da poštuju prava drugih, kolikogod da ih je, danas ili sutra.

Prirodno je i pravo na slobodu. Neko ko bi hteo da se, recimo, proda u ropstvo ne bi na to imao pravo, jer je dužan da bude slobodan. Pa moje pravo ne stvara samo tvoju dužnost, već i dužnost prema sebi. Otuda protesti, poput Evroparade, da bi se ne samo ukazalo na moralne dužnosti drugih, već i da bi se ispunile sopstvene.

Meni se nekako činilo, mada to nije na meni da ističem, da je u hrišćanskom zlatnom pravilu ne samo sadržano razumevanje da je tuđe pravo naša dužnost, već i moralna racionalnost uvažavanja tuđih prava i prirodnog prava na slobodu.

Peščanik.net, 28.09.2022.