Posle prvog poplavnog udara – a onda i drugog, pa trećeg – država se konačno pribrala i polako uspostavlja kontrolu u ključnim oblastima života pogođenog nesrećom. Najvažnija od tih oblasti je, naravno, mišljenje javnosti, prostor kojim caruju povodljivost za bombastičnim izjavama, kratka pamet i još kraće pamćenje.
Počela je otimačina za zvaničnu interpretaciju događaja i način na koji će majske poplave 2014. ostati u javnom sećanju.
Tiražni vladin tabloid jutros je priču o bogaćenju naplatom evakuacije privatnim čamcima ilustrovao fotografijom iz poplavljenog Obrenovca, na kojoj je jedan od aktivnijih dobrovoljaca iz spasilačkih akcija prepoznao sebe i svoj čamac. Ikoničan prizor solidarnosti i samoorganizovanja besramno je zloupotrebljen u kampanji preusmeravanja pažnje.
Na televiziji je u toku prenos sednice vlade. Već uobičajena slika čoveka koji saradnike tretira kao scenografski višak, i zapovednim tonom deklamuje svoje utiske. Kao jedan od najvažnijih mediji su izdvojili sramotnu izjavu premijera da je Srbija nastradala daleko najteže u regionu, i da će sama tražiti pomoć od EU.
Majstori viktimizacije iz 90-ih dobro znaju da je osećaj paćeništva i nemoći prava podloga za sebičluk, nepoverenje i moralnu paniku. Kuknjavu nad svojom sudbinom smenjuje pravedničko brecanje na saradnike, istraga kritizera i oduzimanje prava na reč.
Na meti su internet i poneka slobodna kratko-talasna frekvencija koji su se proteklih dana pokazali kao najvažniji resurs u prenošenju tačnih i pravovremenih informacija. Radio-amateri su pod nejasnim okolnostima ugašeni pa vraćeni u etar da bi im sada nepoznat neko, iz nekog razloga stalno ometao frekvencije; obaraju se blogovi običnih građana sa pričama i fotografijama o poplavi i spasavanju.
Sirove napade na tviter aktivizam i svu tu silu entuzijazma i požrtvovanosti polako zamenjuje mudrija strategija ne bi li se solidarne mreže predstavile kao dokaz podrške i poslušnosti u teškim danima, preuzele zasluge i dočarao prizor opšte sloge vlasti i naroda.
Umesto autentičnih izveštaja, u zvaničnom narativu pažnja javnosti reogranizuje se oko bezbolne krivice. Medije ne sme da zanima zašto je zaboravljeno upozorenje hidro-meteorološkog zavoda o visokom vodostaju i mogućim poplavama, zašto je izbrisana stranica sa sajta grada Beograda na kojoj se nalazila gradonačelnikova preporuka građanima Obrenovca da ne napuštaju svoje domove, zbog čega niko danima nije otišao u Krupanj, dopremio vodu u Smederevsku Palanku, makar uzgred spomenuo odbranu u Sremskoj Mitrovici…? Spisak je dugačak i već morbidno sličan popisu opština u kojima SNS nije na vlasti.
Ove teme kanališu se u kategoriju „politizacije“ nesreće o kojoj nije dozvoljeno govoriti u formi pitanja o odgovornosti.
Ko sad sme da se usudi da pita za političke odluke u prevenciji posledica nepogode, organizaciji spasavanja, dopremanju pomoći i ostalim tehnikalijama od kojih zavise ljudski životi? Čija je odgovornost što u kasama službi za vanredne situacije nema dovoljno para, što je dobrobit društva prepuštena prikupljanju pomoći SMS porukama i dobrom voljom privatnih firmi? Političko pitanje, temelj društva, prevodi se na jezik zaludnog strančarenja, a svakoj kritici se pravo na glas unapred oduzima kao sumnjivom opozicionom interesu.
Nezadovoljstvo ljudi prepuštenih poplavi, kao i volontera koji su danima radili bez podrške državnih institucija, sada se polako zauzdava i usmerava u poželjnom pravcu. Tabloidni istraživači svoje su zube iskezili na one koji se provereno ne mogu braniti. Razjarenost skarednih medijskih napisa o Romima svedoči o medijskom tretmanu građana kao beslovesne rulje čiji će se zahtev za odgovornošću utoliti žrtvovanjem par uobičajenih krivaca koji se nađu pri ruci. Umesto policiji, dužnoj da efikasno i bez histerije sprečava i kažnjava zloupotrebe, neprovereni tračevi o krađama prenose se javnosti uz overen poziv na linč.
Preventivno ućutkavanje isprobano je efikasnim uklanjanjem Biljane Srbljanović iz javnog prostora, kao test mete na koju se većina neće ni osvrnuti.
Sa slike nepravde polako bledi lik države kojoj su građani delegirali krajnju odgovornost za bezbednost i dobrobit svakog od nas. Sve su mutnije crte neodgovornosti biblijskih razmera.
Ostaje samo nešto malo nade da su se, kao prilikom momentalnog pokretanja spasilačkih, informativnih i humanitarnih mreža – volonteri Srbije dobro organizovali i na poslovima prikupljanja i dokumentovanja svedočanstva o poplavi. Prognoze smo zanemarili, vreme je za sanaciju posledica.
Peščanik.net, 20.05.2014.
POPLAVE 2014.