Marčić i drugi protiv Srbije – predstavka broj 17556/05
Evropskom sudu za ljudska prava državu Srbiju tužilo je 17 bivših radnika „Mehanizacije“ iz Vladičinog Hana, koji (do danas) nisu uspjeli izvršiti pravosnažnu i izvršnu presudu iz decembra 1990. godine kojom je njihovom bivšem poslodavcu, firmi nad kojom je obavljen stečaj, bilo naloženo da im isplati zarade (više od 67 hiljada dolara) za posao kojega su radili u Iraku.
Stečajni postupak u „Mehanizaciji“ je završen, ali o njihovim zahtevima za isplatu duga se nije odlučilo, niti su se oni namirili iz stečajne mase – uprkos pravosnažnoj presudi. U međuvremenu, njihova su potraživanja praktično postala nenaplativa, jer je stečaj okončan i imovina tog preduzeća – više ne postoji.
ESLJP je u svojoj presudi ustanovio da je Republika Srbija kriva za kršenje člana 1 Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda – prava na mirno uživanje imovine, odnosno prava na zaštitu imovine.
Odbrana Vlade Srbije
Vlada Srbije je u postupku istakla prigovor nenadležnosti ESLJP, s obzirom na to da u vreme kada je donesena pravosnažna i izvršna presuda (1990.) Srbija (tada još državna zajednica Srbija i Crna Gora) nije još bila potpisnica Evropske konvencije. Sud je taj prigovor odbio i iznio stav – koji će se pokazati i u mnogim drugim sličnim odlukama – da ako država nekim svojim delovanjem ili nedostatkom delovanja – u ovom slučaju neizvršenjem pravosnažne odluke, uzrokuje kršenje nekog garantovanog prava, ona stvara kontinuirano stanje neprava, koje – uzgred – ni do danas nije prestalo.
Osim toga, ESLJP je primetio i to da je odluka od 27. decembra 1990. godine ostala neizvršena i posle trenutka u kome je Srbija ratifikovala Protokol br. 1 uz Konvenciju u martu 2004. godine. a ni nakon toga presuda nije izvršena. Čak štoviše: iako su postojali zahtevi radnika da im se isplati zarađeni novac, sve do 2007. godine kad je stečaj preduzeća napokon okončan, nije bilo ni pokušaja da se odluka Privrednog suda izvrši.
Država Srbija, našao je ESLJP, objektivno je odgovorna u ovom (i mnogim sličnim slučajevima) sporu, iako sama nije jedna od strana u sporu između radnika i preduzeća u stečaju, jer država je ta koja mora da obezbedi delotvorno funkcionisanje pravosudnog sistema; to podrazumeva i sva dostupna zakonska sredstva, kako bi se pravosnažna sudska odluka izvršila bez nepotrebnog odlaganja.
Sistemski nedostaci ne mogu biti izgovor za kršenje prava – država i postoji da bi sistem prilagodila poštovanju i zaštiti ljudskih prava; čemu nam, u suprotnom, država služi?, što prečesto zaboravljamo, mi građani. Drugim rečima, problemi u pravosuđu pre i nakon katastrofalne reforme nakon 2010. godine ne mogu biti opravdanje, ne može biti opravdanje niti nedovoljan broj izvršnih sudija u nekad opštinskim, a danas osnovnim sudovima, a teško da će poboljšanju situacije sa izvršenjima sudskih odluka pomoći i novouvedeni privatni izvršitelji, kojima su – kako njihov start pokazuje – na meti uglavnom građani kad od njih dugove potražuje država, a ne i država kad duguje građanima ili preduzeća koja su u velikom broju ugašena u poslednjih 20-ak godina, bilo da su propala, ili su privatizovana (uspešno ili ne), ili je njihova imovina faktički nestala i bez formalnog okončanja stečaja koji su pokrenuti.
ESLJP je odbacio i prigovor Vlade Srbije da 17 radnika nije iscrpilo sva pravna sredstva pred domaćim, srpskim zakonodavstvom. Oni nisu imali pravna sredstva kojima bi efikasno i delotvorno mogli da ostvare svoja prava, zaključak je suda, jer nije dovoljno da ta pravna sredstva postoje samo formalno, „na papiru“, već i da služe građanima. U ovom slučaju, bar do 2004. godine, kad prestaje postojati državna zajednica Srbije i Crne Gore, oni su se mogli obratiti jedino tužbom Sudu SCG, koji formalno jest postojao, ali faktički nije funkcionisao.
Mrtva tačka (ne)efikasnosti
ESLJP je svoju jednoglasnu presudu doneo 2. novembra 2007. godine: podnosiocima je povređeno pravo na mirno uživanje imovine, te je Republici Srbiji naložio da u roku od tri meseca sprovede presudu iz 1990. godine i omogući isplatu zarada radnicima. Bilo je to 17 godina nakon što im je to pravo izvršnom presudom potvrđeno.
U međuvremenu, prošlo je još šest godina od presude ESLJP i stvari se nisu makle sa mrtve tačke.
U izveštaju iz 2013. godine, Dobrosav Nešić, predsednik Odbora za ljudska prava iz Leskovca (čiji su advokati zastupali 17 radnika u Strasburu), konstatira: “Ovde posebno treba istaći neefikasnost izvršnih odeljenja osnovnih sudova koji izvršne postupke za sprovođenje u delo i izvršenje pravnosnažnih i izvršnih presuda ne sprovode ni nakon više od četiri godine, čime vrše opstrukciju pravnog sistema, jer ne dozvoljavaju da pravo izraženo u izvršnim presudama zaživi u praksi, kompromituju državu kao pravnu. Razlog je potpuno odsustvo kontrole Ministarstva pravde predsednika sudova i nadzornog odbora Vrhovnog kasacionog suda Srbije nad izvršnim sudijama i izvršnih sudija nad izvršnim organima koji stupaju u direktne ‘poslove’ sa izvršnim dužnicima sa ciljem odugovlačenja postupka, sa nastojanjem da se izvršenje nikada ne sprovede. Takođe, sudovi ne samo da ne izvršavaju presude najviših sudskih instanci u Srbiji, već ne izvršavaju ni presude Evropskog suda u Strazburu i na sve moguće načine pokušavaju da izigraju izvršenje tih presuda, kao u slučaju Marčic i 16 ostalih protiv Srbije, koje Trgovinski sud u Leskovcu i Ministarstvo pravde Republike Srbije do danas nisu izvršili”.
Prošle su, dakle, skoro 23 godine i 17 radnika još nije dočekalo pravdu i dobilo svoj davno zarađeni novac. U međuvremenu je pravosuđe postalo još haotičnije, slučajevi slični ovom množe se iz dana u dan – pa čak i pred Evropskim sudom – i sasvim je izvesno da će problem izvršnog postupka, ako se uskoro ne naprave neke bitne sistemske promene, još dugo u budućnosti biti i domaći i evropski problem države Srbije.
Peščanik.net, 15.04.2013.