Praznik kleptokratije

Premijerkina već poslovična nesposobnost da ustane i pred celim razredom prepriča ono što je načula, pokazala se i prošle nedelje kada je puko raspisivanje izbora proglasila praznikom demokratije. Proglasila bi ona u svojoj neupućenosti taj praznik i za neradni dan, ali se uzdržala pošto smo svi slušali koliko predsednika Srbije nervira i neradni sat a kamoli dan („neću da ležim, neću da odmaram, što me terate da odmaram“).

Naravno da samo raspisivanje izbora nije nikakav praznik. Osim ukoliko slučajno ne padne na dan kada je, bilo po crkvenom bilo po svetovnom kalendaru, neki praznik, što 4. mart nije bio. A tek nije praznik demokratije. Raspisivani su izbori i u socijalističkoj Jugoslaviji, kao što se i dan-danas raspisuju u mnogim nedemokratskim režimima.

Sa samim izborima je već druga stvar. Oni zaista mogu biti praznik demokratije. Ili, u našem slučaju – praznik kleptokratije. Ali pošto je ovoj vlasti svaki dan praznik kleptokratije, nema razloga da se baš izborni dan posebno obeležava tim imenom.

Čak i da Freedom House nije utvrdio da imamo najveći pad sloboda od 2010. godine, premijerkina izjava bi zvučala skaredno, jer svakodnevno gledamo kako sa ovom vlašću ama baš ništa ne može da bude demokratski, a kamoli praznik demokratije. Pa dovoljno je samo čuti predsednika Srbije koji priča kako je on zadovoljan premijerkom – ne, premijerkom treba da budu zadovoljni ili nezadovoljni birači i poslanici koji mogu da joj izglasaju nepoverenje, kao što uostalom mogu da opozovu i predsednika države – ili kako će u budućoj vladi biti „najviše četiri sadašnja ministra“ (ministre predlaže premijer a aminuju poslanici!) pa videti u kakvom neprazniku nedemokratije živimo.

Ako mislite da nam se premijerka ruga ovom izjavom o prazniku demokratije, da vas utešim – ruga se samoj sebi. I ne samo ona, cela vlast se toliko ruga da je od sebe napravila ruglo.

Ako ni zbog čega drugog, a ono makar zbog jučerašnjeg Osmog marta, premijerki bi valjalo da o demokratičnosti izbora sudi kroz odgovore na samo ova dva pitanja. Da li je dozvoljeno ne voleti gospodara? Ali pre toga – da li u današnje doba iko u porodici, fabrici, državi uopšte ima prava da sebe proglasi za gospodara?

Peščanik.net, 09.03.2020.