Srbija je trenutno u stanju političke šizofrenije koja je delimično podudarna sa stanjem zbunjenosti, stvarne ili smišljene, Marka Kraljevića koji u nemoći i dokolici kreće da, u svojstvu privremeno odmetnutog vazala, uništava carski drum. Na kraju se ispostavlja da on samo traga za novim, ugodnijim mestom u okrilju majke, za koju je, izgleda, patološki vezan, i sultana koji ostaje njegov gospodar. Kao da se i vladajuća Srbija, u trenucima odluke da, zanemarivši demokratska načela, poturi još jednog političkog Frankenštajna, osetila primoranom da ustanovi neku vrstu ravnoteže institucija, društva i međunarodne zajednice. Ustavna procedura i sadržaj tog dokumenta su, u tom smislu, neka vrsta tačke uzajamnog slaganja manjinske vlade koja je ostala bez parlamentarne podrške, podivljale skupštine ogrezle u psovačkom populizmu, oligarhije nostalgične za epohom masovne pljačke i masovnih zločina, i razvijenog sveta koji najkraći put do mirne i bezopasne Srbije vidi u istom miljeu kohabitacije koju je predsednik Tadić odabrao u neobičnom nastojanju da približi i pomiri poruke i vrednosti 5. oktobra (2000) i 12. marta (2003).
Upravo su 5. oktobra obesmišljeni ustavi autoritarne epohe, da bi 12. marta ubice premijera obznanile novu sabornu, koncentracionu politiku, “simfoniju” države, crkve i nomenklature, ostvarenje srpskog fašizma za koji se često neoprezno smatralo da je sporedna i nevažna pojava. U svetlosti takvog opredeljenja odabran je tekući kvazilegalistički postupak novog ustavnog uređenja, uprkos stvarnosti koja je prethodni autoritarni ustav stavila van snage. Ili je bilo za pretpostaviti da će se ta stvarnost jednostavno legalizovati.
Nimalo slučajno je i predlog novog ustava ishod dogovora sa politikom odgovornom za ratnu agresiju i zločine, za masovno kršenje ljudskih prava, za progone i ubistva političkih neistomišljenjika i sopstvenih otpadnika. Ako je ubedljivo prisustvo te politike u parlamentu izraz izborne volje, potrebno je podsetiti da je sastav parlamenta posledica tranzicionih trauma, nacionalnih frustracija, socijalne nesigurnosti, možda i političke neodgovornosti. Ali je sve to sad manje važno. Parlament nije slučajno propustio da postane politička avangarda. Umesto toga, on je pozornica najnižih političkih strasti i prljavih nagodbi. Predloženi ustav je samo providan zastor kontinuiteta koji Srbiju čini nedovršenom i po sopstvene građane potencijalno opasnom državom.
Oligarhijska vlast u zemlji izolovanoj od uspešnog sveta nalikuje ropstvu. Da li je, nastojeći na tom, za Srbiju, neobičnom ustavnom abolicionizmu, predsednik Tadić mislio na suštinski nedostatak političke slobode? I slobode za sve manjine i alternative? Takođe je podvukao, mada dockan, odsustvo demokratske procedure koja podrazumeva održavanje javne rasprave. Novi ustav je podmukla obznana novog političkog ropstva kao posledice nevoljnog pristanka, kompromisa koji relativizuje vrednosti slobode i neslobode, pojedinačnih prava i kolektivističke opsene, života i smrti. Političko kriptoropstvo potiče iz straha većine od otvorenog društva i otvorenog tržišta, ekonomske i političke kompeticije, ali i od vladajućih elita koje se ipak, svesno ili nagonski, smatraju ili osećaju poput konstantne, neutihle pretnje. I mada je to političko ropstvo verovatno samo simbolično i privremeno, Srbija će ga se osloboditi, oslobađajući se, delimično, sebe same u smislu svojih najgorih političkih i ljudskih osobina, kad bude većinski bila u stanju da se suoči sa svojim prethodnim odlukama, sa svojim stvarnim prednostima i slabostima, i s predstojećim iskušenjima. Ovoga puta, pristajući na ustav kontinuiteta, tj. autoritarne i zločinačke prošlosti, ona će verovatno potvrditi da, sakrivanjem iza autoritarne, bahate države, strahuje od prošlosti i od budućnosti.
Ali je bekstvo iz ropstva obično rizično i neizvesno.
Ropstvo, u svakom slučaju, podrazumeva diskriminaciju. Možda bi trebalo još jednom podsetiti da je procedura usvajanja predloga izuzela celu etničku zajednicu, kosovske Albance, prema kojima se zvaničnici odnose s nipodaštavanjem i nepoštovanjem. Dok ustav anticipira državni okvir teritorije koju oni većinski nastanjuju, i budući status koji je predmet međunarodnih pregovora na koje je zvanična Srbija pristala i u kojima učestvuje.
Ako je parlament vladajućim diskursom obesmislio svoj demokratski legitimitet, izgubio je, kupovinom poslanika, pritiscima i mešetarenjem, a naročito neprihvatanjem ostavki ministara iz G17, i onaj pravni. Drugim rečima, počinio je, s vladom, državni udar. I verovatno samo jedan u nizu usputnih prekomponovanja strukture parlamenta kojom se povremeno menjala izvorna izborna volja i prilagođavala potrebama vlade ili, katkad, pojedinih tajkuna.
Samo incident? Svejedno, Srbija je, u proteklih šest godina, propustila priliku i obavezu da donese ustav koji je demokratski, liberalan i evropski. Nedemokratski parlament i autoritarna, korumpirana vlada za to nisu bili ni voljni ni sposobni. Pri tom su naročito cinični argumenti koji se oslanjaju na neukost građanstva, i popularnost autoritarne, populističke, “domaćinske” politike, koja preterano ne mari za neoliberalne ekstravagancije. Ukoliko su građani, jednim delom, još uvek skloni politici nasilja i zločina, vlade su, od petooktobarskog prevrata, imale ustavnog osnova da tu politiku uklone iz parlamenta. Nije slučajno ponuđeni tekst novog ustava, i u kontekstu nedemokratske procedure, u svakom smislu kompromis s takvom politikom i njenim vrednostima. Tekući ustavni proces, ustvari, je kvazilegalistička supstitucija redosleda događaja za koji se nisu odigrali. U razdoblju nakon petooktobarskog prevrata interesna grupa oko Vojislava Koštunice nalazila je sve manje zajedničkih tačaka sa svojim partnerima, pre svega sa Zoranom Đinđićem, dok je u odnosu na radikale i socijaliste pokazivala sve više dobre volje. Promovisala je pseudolegalizam kao kontinuitet, a najniže političke porive u svetlosti neprikosnovene narodne volje.
Danas nije moguće pretpostaviti kakav bi potres, posle januara 2001, izazvao državni udara tadašnjeg većinski naizgled demokratskog parlementa koji je imao priliku da u još uvek revolucionarnoj amosferi ukine prethodni i donese nov ustav, naročito u svetlosti niza državnih udara koji su usledili za vladavine Koštunice i ostalih, kupovinom poslanika, neusvajanjem ostavki potpredsednice vlade i ministara iz G17, itd.
Predlog ustava sužava, u odnosu na tekuće prilike i potrebe, i, naročito, na ostvarene slobode, prava teritorijalnih i gradskih autonomija. Pisci ustava uzalud se pozivaju na “najviše evropske standarde” (kao da postoje viši i niži evropski standardi). Evropski, demokratski i liberalan ustav bi bio kraći, sažetiji i jasniji, otvorio bi državnost i suverenitet Srbije njenom evropskom putu, a državna svojstva preneo Vojvodini, ostatku Srbije, lokalnim autonomijama i gradovima. Tekst ustava se uzalud poziva na ljudska i građanska prava koja su ograničena upravo povratkom centralizmu koji je, sa svojim autoritarnim zadahom, trebalo bi podsetiti, uništio dve Jugoslavije.
Naročitu sumnju podstiču članovi koji se odnose na ljudska prava, koja proističu, umesto iz međunarodnih konvencija, iz samog ustava koji je proizvod političkog dogovora i podložan prilagođavanju budućoj političkoj stvarnosti. Definicija Srbije podvlači njen nacionalni karakter, kao da svoj nacionalni put Srbija nije prevalila, i u tom smislu se ostvarila, u poslednjih 200 godina. Umesto da bude ustav pojedinačnih prava i sloboda, i prava i sloboda udeonih teritorijalnih zajednica, ustav je kolektivistički i diskriminatorski. Nije ostvarena ni dosledna i puna resorna podela vlasti.
I dobronamerne kritike ustava, koje su iznosili stručnjaci i analitičari čiji su porivi nesumnjivo demokratski i kad potiču iz toplog truleža tekuće kohabitacije, ukazuju na značajne nedostatke u odnosu na demokratska očekivanja, standarde i potrebe. Demokratske vrednosti ne uključuju samo formalnu slobodu izbora. One podrazumevaju sazrevanje građanskog individualizma, podsticanje dijaloga i rasprave o suštinskim pitanjima, koja podrazumevaju i demokratske vrednosti same po sebi, negovanje političkog egalitarizma. Arogancijom unetom u referendumsku kampanju, vlada i skupština su i neposredno vređale građane, dok je to činio i predsednik svojim nehatom i nekompetencijom. Premijer je usput, pritiskom na rektora i dekane, koji nemaju nikakve nadležnosti u ustavnom procesu, narušio i autonomiju Univerziteta.
Nevoljna, neraspoložena, neprijateljska u odnosu na potrebu pretresanja i revalorizacije najnovije prošlosti, vladajuća Srbija, ustvari oligarhija političara odmetnutih od demokratije, tajne policije od zakona i tajne vojske od države, tajkuna od pravde i crkve od hrišćanstva, nije bila u stanju, niti je to bilo u skladu s njenim porivima i potrebama, da ponudi ustav jasno definisane evropske i demokratske budućnosti. Njen ustav je autoritaran, bahat i izolacionistički. Izolacionizam je, između ostalog, način da se izbegavaju susreti s tuđim iskustvima koja bi mogla doneti nove ideje, uliti nove nade, probuditi novi optimizam. I znatiželja je put do slobode. Jedine ovdašnje stvarne kolektivne potrebe koja podrazumeva diskontinuitet politike i vladajuće elite. To je i put do razumevanja potrebe da Srbija stekne jedan novi identitet. Ako ništa drugo, putnici su najveća nacija na svetu.
Helsinška povelja, septembar-oktobar 2006.
Peščanik.net, 09.10.2006.
USTAV SRBIJE