- Peščanik - https://pescanik.net -

Predsednik Nikolić i Ustav

 
Domaći mediji su dosta uzdržano preneli vest da je predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić 4. marta 2013. egipatskom listu “Al Ahram”, između ostalog, izjavio i sledeće: “Mi, po Ustavu, ne bismo smeli da prepoznajemo Kosovo kao nekakvu specifičnu teritoriju izvan autonomije, ali smo u Rezoluciji to predvideli, računajući da će nam građani to odobriti kroz promene Ustava, zato što su naši građani spremni da se taj problem jednom konačno reši” (Tanjug, 2013). Iz relativno mlakih reakcija koje su usledile, izdvojio se sasvim jasan i logičan zahtev Marka Jakšića, potpredsednika Skupštine zajednice srpskih opština i naselja na Kosovu i Metohiji i poslanika Demokratske stranke Srbije u Skupštini Republike Srbije: “Ovo je presedan u istoriji da predsednik prizna da krši Ustav i zato tražimo da se pokrene njegova odgovornost i smena ili da on lično pokrene inicijativu za promenu Ustava Srbije na kojem je položio zakletvu i na taj način sebe abolira od veleizdaje” (Srna, 2013).

Bilo kome ko je pročita, ova živopisna vinjeta će otkriti mnogo toga o aktuelnom političkom (i ne samo političkom) životu Srbije. Za onoga, pak, kome na srcu leži konstitucionalizacija Srbije, Nikolićev i Jakšićev stav će biti značajan putokaz u razumevanju dinamike protivrečnosti ustavne situacije koja vlada u Srbiji praktično još od donošenja Mitrovdanskog ustava i razmišljanju o eventualnim pravcima njihovog razrešenja u nedeljama, mesecima i godinama koje dolaze.

No, pre svega, postavlja se pitanje šta je sporno u Rezoluciji Skupštine Republike Srbije o osnovnim principima za političke razgovore s privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji od 13. januara 2013? Iako je reč o već jedanaestoj skupštinskoj rezoluciji posvećenoj Kosovu i Metohiji u poslednjih deset godina (što već samo po sebi svedoči o tome koliko se partijska politička elita Srbije vrti u krug kada pristupa kosovoskom problemu), to je prva rezolucija koja nagoveštava spremnost Srbije da se prilagodi činjeničnom stanju na Kosovu i Metohiji i da se upusti u makar rudimentarno regulisanje odnosa s novim susedom na jugu (kojeg i dalje odbija da prizna kao samostalnu i nezavisnu državu). Samim tim Rezolucija otvara pitanje daljeg opstanka Mitrovdanskog ustava ili barem onih njegovih odredbi koje se odnose na Pokrajinu Kosovo i Metohiju i koje čine srž “ustavne etike” na kojoj se on konceptualno temelji. Ako, kao poseban akt, Rezolucija i ne podleže oceni ustavnosti i zakonitosti, predviđenoj članom 168. Ustava, ona u svakom slučaju predstavlja sasvim jasnu indikaciju rešenosti većine u postojećem skupštinskom sazivu da se u rešavanju kosovskog problema ne ograničava važećim ustavnim odredbama. Izjava predsednika Nikolića to samo dodatno potvrđuje. On, međutim, po osnovu člana 114, stav 4, ima dodatnu ustavnu obavezu da čuva Kosovo i Metohiju kao “sastavni deo” državne teritorije, tako da je njegova izjava s puno prava od poslanika DSS-a dočekana kao najava “veleizdaje”. Klopka, koju je 2006. DSS postavio u Ustav ne bi li u nju uhvatio tada nekooperativnog i “suspektnog” predsednika Borisa Tadića, izgleda kao da se u 2013. otvara za njegovog političkog protivnika i naslednika Tomislava Nikolića. Što više bude imao uspeha s pomenutom rezolucijom – a po optimizmu izjave date 11. marta, nakon sastanka s Ketrin Ešton o perspektivama rešavanja kosovskog problema, reklo bi se da on očekuje potpuni uspeh – i što više bude hteo da taj uspeh inkorporira u srbijanski ustavni sistem, to će se nad njegovom glavom sve više spuštati Damoklov mač “veleizdaje”, koji vodi ka neslavnom razrešenju u postupku predviđenom u članu 118. Ustava.

Svojom izjavom datom “Al Ahramu” predsednik Nikolić je sebi oduzeo mogućnost da ostane “pomiren” s Mitrovdanskim ustavom: ustavni status quo je iz njegove sadašnje perspektive postao inkompatibilan ne samo sa sadržajem rešenja o kojem se pregovara s Prištinom, nego i sa samom voljom građana, koji su, po njegovom shvatanju, “spremni da se taj problem jednom konačno reši”. Samim tim, više se ne postavlja pitanje da li predsednik Republike Srbije može sebi da priušti luksuz pasivnosti po ustavnom pitanju; jedino relevantno pitanje glasi: za kakvu će se promenu Ustava on opredeliti i onda je aktivno podržavati?

Tomislav Nikolić pred sobom ima četiri opcije. Prva opcija je najgora. Podrazumevala bi samo kozmetičke promene Ustava koje suštinski ne bi donele diskontinuitet u dosadašnjoj nomotehničkoj akrobatici da se Kosovski mit, kao kvintesencija ustavne etike (“Nebesko carstvo” jedina je alternativa očuvanju Kosova u državi Srbiji), zaodene u ustavnopravno ruho. Pošto takve minimalne promene po svoj prilici ne bi eliminisale opasnost od optužbi za predsednikovu “veleizdaju”, Tomislav Nikolić bi, uz podršku Vlade, pre ili kasnije morao da krene u “osvajanje” Ustavnog suda i na taj način spreči proglašenje neustavnim opštih pravnih akata koji će u budućnosti nužno pratiti dalje davanje koncesija kosovskoj strani i, na taj način, otvaranje puta ka vlastitom razrešenju. A kako iskustvo uči, Ustavni sud bi bio tek prvi u nizu “osvojenih” državnih organa, tako da bi se, korak po korak, moralo krenuti u vaspostavljanje starih vremena Miloševićevog demokratskog despotizma.

Druga opcija je da se pokrene regularni postupak promene svega nekoliko odredbi Ustava, možda čak i samo onih koji se odnose na Kosovo i Metohiju, uz prećutnu prezumpciju da su sve druge odredbe valjane. Takva prezumpcija bi, naravno, bila potencijalno opasna i u potpunosti pogrešna, odnosno neutemeljena u onoj istoj volji naroda na koju se predsednik Nikolić pozvao u intervjuu listu “Al Ahram”, budući da je jedno istraživanje stavova građana i elite o Ustavu, sprovedeno uoči izbora iz maja 2012, pokazalo da je u Srbiji veoma široko rasprostranjeno nezadovoljstvo Mitrovdanskim ustavom kao takvim – sama elita mu je dala prosečnu ocenu 2,8 od mogućih 5 (upor. Fond za otvoreno društvo, 2012). Naposletku, predsednik Nikolić je 2008. – i to tek nešto više od godinu dana pošto je, postupajući kao najrevnosniji ustavobranitelj, s mesta predsednika Skupštine Republike Srbije (i s mesta potpredsednika Srpske radikalne stranke) tražio da se u zemlji uvede vanredno stanje upravo zbog situacije na Kosovu i Metohiji – prvi počeo da krši jednu od fundamentalnih odredbi Mitrovdanskog ustava (iz člana 102, stav 2): “slobodu” poslanika (konkretno Srpske radikalne stranke) da “neopozivo stave svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci na čiji predlog su izabrani”. Zatiranje ustavnih “sloboda” poslanika, kojem je u praksi temelje udario upravo tadašnji opozicionar Tomislav Nikolić, kulminiralo je 2011. u odredbama Zakona o izboru narodnih poslanika kojima je ukinuta praksa deponovanja blanko ostavki – što je bio jedan od uslova (“diktata”) za dobijanje pozitivnog mišljenja Evropske komisije za sticanje statusa kandidata za članstvo u EU i što je realno bio prvi ozbiljan udar na koncepciju “totalne pluralističke partijske države” inaugurisanu Mitrovdanskim ustavom (upor. o tome više u: Molnar, 2010). Ako je ova koncepcija počela da se kruni od blanko ostavki, odredbe o Kosovu i Metohiji su sledeće koje ovih dana dolaze na red, ali se lista problematičnih odredbi svakako ne završava s njima, a njihova delimična demontaža i opstanak u nekoj konceptualnoj mešavini bi, sasvim izvesno, stvarao još veći ustavni haos od postojećeg.

Dakle, ako ne želi da u budućnosti tumara po nepovezanim ruševinama jednog (polu)napuštenog ustavnog koncepta, predsednik Nikolić bi trebalo da se opredeli za zagovaranje radikalnijeg i jedino prihvatljivog puta – promene celokupnog Ustava, tj. donošenje sasvim novog ustava. A opredeli li se kojim slučajem za to, odmah će uvideti da se suočava s dve, a ne jednom opcijom. Jer, Mitrovdanski ustav se može menjati u regularanoj proceduri, shodno članu 203, ali ne nužno, pošto je način na koji je on sam donet 2006. sporan. Odluka o tome kako treba menjati Mitrovdanski ustav (ako se postigne potrebna saglasnost da on treba da se menja u celosti) direktno zavisi od toga kako se neko opredeljuje u sporu o značaju proceduralnih nepravilnosti koje su načinjene prilikom njegovog donošenja. Moj stav u tom sporu ostao je isti od 2006. naovamo (upor. Molnar, 2008): sve od glasanja u Skupštini (do danas je ostalo sporno da li je Mitrovdanski ustav, kakvog ga danas poznajemo, uopšte bio na uvidu poslanika u momentu glasanja), preko kršenja referendumske procedure i medijske hajke koja je referendum pratila, pa do “etničkog čišćenja” biračkih spiskova (bez čega broj onih koji su glasali za novi Ustav ne bi prešao neophodnih 50 odsto, nego bi ostao na nedovoljnih 45 odsto) govori da ima dosta proceduralnih, a ne samo sadržinskih razloga da se Mitrovdanski ustav jednostavno baci u koš i pokrene ustavotvorni postupak od početka (kako je to još 6. oktobra 2000. trebalo učiniti). Ali ne vraćanjem na Miloševićev ustav, što bi bio nesumnjiv korak unazad (u gore pomenutom istraživanju iz 2012. elita ga je ocenila prosečnom ocenom 2,3 – dakle, za pola ocene manje od Mitrovdanskog ustava), nego jedinim normalnim demokratskim putem koji vodi iz ustavnog haosa: sazivanjem ustavotvorne skupštine.

Ako bi se desilo da neka od potonje dve opcije na kraju prevagne, bio bi to novi argument u prilog što skorijem održavanju vanrednih izbora – za novi saziv Skupštine Republike Srbije (koji bi obavio ustavotvorni posao), za ustavotvornu skupštinu ili, što bi još možda bilo i najbolje, za obe. Svi argumenti koji se sada navode u prilog vanrednih (parlamentarnih) izbora do kraja 2013, bilo da dolaze iz redova opozicije ili pozicije, zapravo su daleko od značaja koji ima obavljanje posla koji su svi oni koji su se nalazili na vlasti od 1990. godine naovamo nipodaštavali, izbegavali ili čak otvoreno osporavali: posla postkomunističkog demokratskog konstituisanja Srbije u smislu slobodnog i racionalnog stvaranja društvenog ugovora između njenih građana o tome u kakvoj zemlji žele da žive, kakve vrednosti žele da dele i koje načine smatraju najprimerenijim da bi te vrednosti osigurali. Redovni parlamentarni izbori koji su održani u maju 2012. bili su odlična prilika da se taj posao obavi, ali se partijska politička elita nije odvažila na taj korak. Uprkos tada preovlađujućem stavu političara da partije treba svoje potencijalne birače da upoznaju sa stavom o ustavnim promenama (a ako je on pozitivan, i da im tokom izborne kampanje podastru svoje ustavne programe), da u što kraćem roku nakon izbora započnu s promenom Mitrovdanskog ustava (u celosti ili delimično), pa čak i da u ovaj posao uključe i predstavnike civilnog društva, naprosto se ništa nije desilo! Time ne samo što su stvoreni uslovi za opravdanu smenu sve pasivnije i sve dezorijentisanije vlasti, nego je i postojeći saziv Skupštine Republike Srbije delegitimiran za bilo kakvo demokratsko ustavotvorstvo, dok je vruć kesten ustavotvorstva prebačen iz ruku stare političke garniture u ruke nove. Izjava predsednika Nikolića listu “Al Ahram” prvi je znak da nova politička garnitura počinje da oseća vrelinu ustavnog problema koji je nasledila. Nema sumnje da se kod nje javlja i refleksna reakcija da se on brže-bolje odbaci, iskušenje da se eliminiše na plebiscitaran način, kako su to već činili Milošević i Koštunica. Međutim, postavlja se pitanje, da li je Srbiji potreban treći postkomunistički ustav za jednokratnu upotrebu i da li je predsedniku Nikoliću potrebno da svoje ime uvrštava u neslavni niz ustavnih improvizatora koji su, zagledani u večnost, imali konstitucionalnog umeća taman toliko da stvore ustave koje je po njihovom razvlašćivanju na snazi držala isključivo inercija naslednika. Da li je pad u opoziciju omogućio prvo petooktobarskim gubitnicima (2000), a zatim i petooktobarskim pobednicima (2012) da nauče neke lekcije? Da li smo svi mi naučli neke lekcije iz ustavotvornih cirkusa upriličenih 1990. i 2006, ali i iz propusta da se majski izbori 2012. iskoriste za početak pravog postkomunističkog demokratskog konstituisanja Srbije? Odgovore na ta pitanja dobićemo vrlo brzo.

 
Literatura:

Fond za otvoreno društvo (2012): “Zašto Ustav mora biti promenjen?”, http://www.fosserbia.org/projects/project.php?id=1656
Molnar, Aleksandar (2008): Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji 2000-2007, Beograd: Fabrika knjiga i Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Molnar, Aleksandar (2010): Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. Ustavno zlopaćenje Srbije u prvoj dekadi 21. veka, Beograd: Službeni glasnik i Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Srna (2013): „Марко Јакшић: Николић признао да је прекршио Устав Србије“, http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=31161
Tanjug (2013): „Nikolić: Uvažiti razloge Srbije protiv priznanja Kosova“, http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:422621-Nikolic-Uvaziti-razloge-Srbije-protiv-priznanja-Kosova

 
Peščanik.net, 16.03.2013.