Predvidljivo se događa

Budući da se smanjuju prihodi od poreza, jer je recesija, povećavaju se cene koje su pod administrativnom kontrolom. Zašto su stavljene pod režim kontrole? U najvećem broju slučajeva zato što je reč o javnim ili komunalnim uslugama, dakle o državnim monopolima. Njihova reakcija na smanjene prihode, i od poreza i od pružanja usluga, jeste da povećaju cene uslugama. Ovo je predvidljivo. Uostalom, ako država povećava poreze da bi ispunila obaveze prema budžetskim korisnicima, sasvim je razumljivo što i svi drugi, koji misle da mogu, podižu cene svojih usluga. Posledica čega jeste brža inflacija.

Šta se time postiže? Opet valja pogledati u budžet. Najavljuje se nova revizija, koja će podrazumevati povećanje poreza jedne ili druge vrste, uprkos smanjenju rashoda, što će takođe biti neophodno. Višim će se porezima uticati negativno na privrednu aktivnost, tako da je sasvim moguće da se neće postići postavljeni cilj: održanje fiskalnog deficita na nivou na kome se može finansirati dodatnim zaduživanjem. Slični su i efekti povećanja kontrolisanih cena: rastu nenaplaćena potraživanja i širi se nelikvidnost domaćinstava i preduzeća.

Ovo je sve već viđeno više puta. Isto tako, nije da ne postoji iskustvo sa raznoraznim najavama smanjenja zaposlenih u administraciji, smanjenja plata i drugih primanja u državnom sektoru, kao i svih drugih mera štednje. Ono što se u realnosti dagađa jeste smanjenje izdataka na investicije. Investicije najpre stradaju i u preduzećima, pa i kada je reč o domaćinstvima. Sasvim je, dakle, predvidljivo da će se budžet najpre trošiti na plate i penzije, a tek ako nešto preostane, a ne preostaje, na kapitalna ulaganja.

Predvidljivo je, takođe, da će se malo izdvajati na socijalna davanja. Nezavisno od retorike o tome koliko je potrebna solidarnost u teškim vremenima, nerealno je očekivati da će se oni kojima se i inače smanjuju prihodi, jer je kriza, odlučiti da ono što mogu da zarade podele sa onima koji ne mogu da zarade ništa. Nije realno očekivati, recimo, od univerziteta da svoje prihode podeli sa državnim budžetom, jer se i on suočava sa krizom. Pored toga, dok je jasno gde će se potrošiti sopstveni prihodi, potpuno je nejasno na šta će državni bužet potrošiti novac od onih koji se odluče da budu solidarni.

Konačno, predvidljivo je da će monetarne vlasti biti zabrinute zbog visoke stope inflacije. Tako da bi trebalo očekivati da će i dalje biti visoke kamatne stope na koje može da utiče centralna banka. Ovo će obezbediti državnom budžetu da pozajmljuje na novčanom tržištu, mada po veoma visokoj ceni. Naravno, to će otežati položaj drugih dužnika i preduzetnika, jer će uslovi kreditiranja biti izuzetno nepovoljni.

Sve je to predviljivo i događa se. Ali ne mora da se događa. Nije neophodno da država povećava cene svojih usluga, bilo porezima ili na druge načine, nisu potrebni porezi solidarnosti i nije potrebno da monetarna politika bude restriktivna. Postoji alternativna privredna politka, ali ne postoji politička alternativa.

 
Blic, 06.06.2009.

Peščanik.net, 06.06.2009.