Pregovori i suverenost

Pregovorima do rešenja

Predstavnici Srbije traže pregovore koji neće biti ograničeni „unapred utvrđenim rešenjem i rokom“ kako bi moglo da se dođe do kompromisa. Šta bi taj zahtev trebalo da znači? Pođimo od zahteva da „nema unapred utvrđenog rešenja“ i ostavimo za sada rokove po strani. Jedno tumačenje zahteva da „nema unapred utvrđenog rešenja“ jeste da su za obe strane sva rešenja prihvatljiva, pod određenim uslovima. Na primer, nezavisnost Kosova je prihvatljiva za Srbiju, pod određenim uslovima. Ili, suvernost Srbije na Kosovu je prihvatljiva za predstavnike Kosova, pod određenim uslovima. I tako za sva druga moguća rešenja kako kada je reč o sporu o suverenosti tako i o svim drugim sporovima.

Ako bi tako trebalo razumeti zahtev da pregovori nemaju unapred utvrđeno rešenje, tada nije nepoznato koji bi dodatni uslovi trebalo da budu zadovoljeni da bi pregovori doveli do sporazuma. Ukoliko bi pregovarači bili, u specifičnom smislu te reči, racionalni (recimo vrednovali bi sve moguće ishode kao bolje ili gore) i ukoliko najbolje rešenje za jednu stranu ne bi bilo najgore za drugu (na primer, da za predstavnike Kosova ima nešto gore od suverenosti Srbije ili da za predstavnike Srbije ima nešto gore od nezavisnosti Kosova), tada bi se sukobljene strane mogle da dogovore. U tom slučaju, vremensko ograničenje ne bi igralo neku posebnu ulogu (osim u tehničkom smislu ako bi bilo suviše alternativa pa bi trebalo jako puno vremena da se sve dobro razmotre i uporede).

Pregovaračke pozicije i jedne i druge strane, međutim, nisu u skladu sa tim tumačenjem, dakle da su svi ishodi prihvatljivi pod određenim uslovima. Ako bi bili to bi, na primer, podrazumevalo da je i Ahtisarijev plan prihvatljiv za obe strane pod određenim uslovima. Ali srpska ga je strana odbacila, bezuslovno. Takođe, kao što sam već rekao, ovakvo tumačenje stava da nema unapred utvrđenih rešenja, podrazumeva i da je nezavisnost Kosova prihvatljiva, pod određenim uslovima. I to nije u skladu sa stavom srpskih predstavnika. A naravno, i predstavnici Kosova ne bi bili spremni da prihvate suverenost Srbije na Kosovu, sva je prilika takođe bezuslovno.

Dakle, najverovatnije ne bi trebalo razumeti zahtev da „nema unapred utvrđenog rešenja“ tako da znači da su za strane koje pregovaraju svi ishodi prihvatljivi, pod određenim uslovima. Ovo je u skladu sa izjavama obeju strana da suverenost nema cenu ili da se o nezavisnosti ni pod kojim uslovima ne može pregovarati.

Ukoliko to nije značenje zahteva da nema unapred utvrđenog rešenja, šta jeste? Moguće je da se misli na to da kada se ostave po strani ona rešenja koja nisu prihvatljiva za obe strane, da su tada sva preostala rešenja prihvatljiva, pod određenim uslovima. To se može razumeti na više načina. Jedan je možda najviše u skladu sa idejom o kompromisu. Moglo bi da se kaže da nema unapred utvrđenih rešenja u tom smislu da su sva rešenja koja uvažavaju postojeće stanje prihvatljiva, pod određenim uslovima. Ovo je u skladu sa idejom o kompromisu, ili specifičnije sa idejom o dobrovoljnom kompromisu, gde se misli da bi obe strane trebalo da poboljšaju svoje položaje, jedino se pregovara o tome ko šta i koliko dobija.

Kakvi su izgledi da se na taj način dođe do kompromisa? Ovo zavisi od toga kako se definiše postojeće stanje. Grupa za kontakt je bila definisala postojeće stanje jednim nizom načela: da, na primer, nema povratka na stanje od pre 1999, da nema podele Kosova, da Kosovo ne može biti pripojeno nijednoj drugoj državi i da se mora uvažiti volja građana Kosova.¹ Srpska strana je dodala uslov da se mora poštovati suverenitet Srbije na Kosovu, a kosovska strana je dodala uslov da je srpski suverenitet na Kosovu nelegitiman. Budući da se srpski suverenitet na Kosovu ne može primeniti, osim ako ga građani Kosova ne prihvate kao legitiman, inače ne bi imalo o čemu da se pregovara, ovakva definicija postojećeg stanja je kontradiktorna, što onemogućava dolaženje do rešenja. Ovo je i bio razlog što nikakav stav o suverenosti nije sadržan u određenju postojećeg ili zatečenog stanja Grupe za kontakt. Naravno, ukoliko nema saglasnosti oko toga šta se uzima kao postojeće stanje, nije moguće doći do kompromisa koji poštuje postojeće stanje i gde obe strane nešto dobijaju. Drugim rečima, nije moguć dobrovoljan kompromis.

Dakle, najverovatnije se ni tako ne može shvatiti zahtev da „nema unapred utvrđenih rešanja“.

Moguće je da se misli da ne bi trebalo da postoje unapred utvrđena rešenja u tom smislu da bi njih trebalo naći tokom pregovora uz pretpostavku se tek tokom pregovora mogu utvrditi, otkriti zapravo, i moguća rešenja i eventualna spremnost da se ona prihvate. No to ipak pretpostavlja načelnu otvorenost za sva rešenja, a videli smo da je nema, ili načelnu spremnost na kompromis, koja takođe ne postoji. Iz toga bi se moglo zaključiti da taj zahtev srpske strane izražava spremnost da se prihvati faktičko stanje, de fakto stanje, kao kompromisno rešenje ili, možda bolje rečeno, kao prinudno kompromisno rešenje. Jer ako nema sporazuma, ostaje na snazi postojeće stanje sa sve sukobom oko suverenosti.

Ovo poslednje tumačenje zahteva da „nema unapred utvrđenog rešenja“ ima smisla ukoliko jednoj ili obema stranama postojeće stanje više odgovara od svih dostupnih alternativa. To je najverovatnije tačno za Srbiju, ako se sudi po shvatanju, koje od početka zastupa Radikalna stranka, ali sada i Demokratska stranka Srbije, da, na primer, članstvo u Evropskoj Uniji (zapravo ništa) nije dovoljna kompenzacija („nema cene“) za pristajanje na nezavisnost Kosova. Isto je i stanovište Demokratske stranke, mada ga ona izražava naizgled suprotnim stavom da ta stranka teži istovremeno i članstvu u Evropskoj uniji (ili bilo čemu drugom) i suverenosti Srbije na Kosovu.

Prema tome, bar kada je reč o srpskim pregovaračima, uslov da „nema unapred utvrđenog rešenja“ može da se shvati tako da je postojeće stanje bolje od svih drugih rešenja do kojih bi se moglo doći dobrovoljnim kompromisom.² Ili da je „unapred utvrđeno rešenje“ u vidu postojećeg stanja bolje od „unapred uvtrđenog rešanja“ koje je sadržano u ili proističe iz načela Grupe za kontakt.

Ova ocena ima kratkoročnu i dugoročnu stranu. Kratkoročno posmatrano, postojeće stanje je bolje od dostupnih rešenja zato što to je to politički korisno svim većim srpskim strankama. Demokratska stranka bi imala još veće koristi od rešenja kosovskog spora, ali kada bi se za to zalagala, morala bi prvo da pređe u opoziciju. Za Demokratsku stranku Srbije to je apsolutno odlučujuće za sam opstanak stranke, o udelu u vlasti i da ne govorimo. Za Radikalnu stranku je to jedino političko pitanje koje je može u nekom času dovesti na vlast. U izvesnom smislu, vodeće srpske političke partije crpu političku podršku, a njihovi lideri vlast, iz onog izvora moći kojeg je otkrio Slobodan Milošević na Kosovu na početku svog političkog uspona. Velike i male političke karijere se još uvek prave na Kosovu.

Ovo shvatanje o uticaju pregovora na kratkoročnu stabilnosti srpske vlasti je prihvaćeno i u međunarodnoj zajednici, posebno u Evropskoj Uniji. Mnogo je važnije pitanje dugoročnih posledica pristajanja na postojeće stanje. Ovde ključnu ulogu igraju očekivanja o tome kako će se dve sukobljene strane ponašati i kako će se ponašati međunarodni činioci. Tu je sada značajan taj zahtev da „ne postoje rokovi“.

Nema rokova

Uzmimo da pregovori traju neograničeno dugo, sve dok se ne dođe do poželjnog rešenja. U međuvremenu, nema promena postojećeg stanja, recimo onakvog kako ga definiše rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija. Pretpostavimo da obe strane očekuju da će protokom vremena njihovi zahtevi dobiti na snazi, zato što će postojeće stanje postati neprihvatljivo za drugu stranu ili zato što će se promeniti meeđunarodne okolnosti. Tu su sada važne činjenice, to jest ne može se izbeći realistično sagledavanje stanja stvari i njihov verovatan razvoj.

Očekivanja srpske strane, onako kako su izražena u javnim istupanjima, jesu da će građani Kosova iz ekonomskih i političkih razloga pristati na suverenitet Srbije ako do nezavisnosti Kosova ne dođe u relativno kratkom roku. Pogotovo ukoliko izgube međunarodnu podršku. Ovde se mogu nazreti dve ideje na kojima se ta očekivanja zasnivaju. Jedna je da će Evropska Unija odustati od podrške nezavisnosti Kosova i da će težiti da spor između Srbije i Kosova reši njihovom integracijom u Evropsku uniju. Sa protokom vremena i sa integracijom, Evropska će Unija, očekuje se, izgubiti interes da podržava nezavisnost Kosova. A jednom kada Srbija postane član, Evropska Unija će morati da poštuje stav Srbije. To je, čini se, strategija koja bi mogla da se oformi u Demokratskoj stranci.³

Druga ideja je da bi u najgorem slučaju došlo do podele Kosova. Budući da je to rešenje koje je u skladu sa ideologijom krvi i tla svih nacionalističkih partija, a i ishod je koji priželjkuje sve veći broj stanovnika Srbije, politička šteta je relativno mala. Čak i Radikalna stranka bi bila spremna da to prihvati na negativan način, to jest navodno nevoljno, budući da bi za to mogla da okrivi demokratske stranke. Problem sa tim očekivanjem jeste u tome što se, po svemu sudeći, računa da će ostatak Kosova dobiti nadgledanu nezavisnost, dakle da će se neka varijanta Ahtisarijevog plana primeniti na ostatak Kosova, dok će se severni deo jednostavno pripojiti Srbiji.

Dakle, zagovaranje pregovora koji ne bi bili vremenski ograničeni zasniva se na očekivanjima da će to ili dovesti do nestanka međunarodne podrške nezavisnosti Kosova ili do podele Kosova, a i jedno i drugo se smatra boljim od bilo čega što bi se moglo ostvariti pregovorima.

Kosovski pregovarači očekuju da bi pregovori sa ograničenim rokom bili za njih bolji od dugoročnih jer računaju da je tako bliže ostvarenje cilja, koji je nezavisnost Kosova. To je, naravno, i u interesu trenutnih političkih lidera Kosova. Politička istorija Kosova od sredine šezdesetih godina prošlog veka okrakterisna je stalnom delegitimizacijom i uklanjanjem rukovodstva koje nije u stanju do uveća ksoovsku autonomiju ili obezbedi nezavisnost. Nema naznaka da bi kosovska javnost odustala od nezavisnosti ukoliko bi pregovori trajali duže. I u tom slučaju, postojeće stanje, u kojem Srbija nema nikakvu stvarnu suverenost nad Kosovom, prihvatljivije je za kosovsku stranu od bilo kakve političke integracije Kosova sa Srbijom. Ovo, između ostalog, i zato što eventualno produženi proces osamostaljivanja Kosova otvara niz novih političkih mogućnosti. Među njima, dve su verovatno najvažnije.

Prva je da duži proces osamostaljivanja podstiče politički razvoj koji bi ojačao unutrašnju suverenost Kosova. Da je tako vidi se iz najava kosovskih političkih partija da je potrebno ubrzati proces političkog konstituisanja države. Očekuju se izbori kako bi se ojačala legitimnost kosovskih predstavnika, a potom će biti donet i novi ustav, koji će se uglavnom zasnivati na Ahtisarijevom planu. Time će se učvrstiti pregovaračka pozicija kosovske strane. Potom sledi težak put postizanja međunarodnog priznanja, ali se očekuje da će konačni ishod biti u skladu sa ciljevima građana Kosova.

Druga posledica neoročenih pregovora jeste da će iz razloga bezbednosti, a i privrednog razvoja, doći do daljeg približavanja Kosova i Albanije. Pored toga, doći će i do dalje integracije albanskog političkog, privrednog i kulturnog prostora. Jasno je da ako okolina ne pokazuje razumevanje za interese kosovskih građana da će doći do zbijanja redova nasuprot te okoline. Dugoročno posmatrano, doći će do ujedinjenja Kosova i Albanije, a i do njihovog zajedničkog snažnog uticaja na sve one zemlje ili regije gde Albanci predstavljaju značajnu manjinu.

Dakle, postojeće stanje bi moglo da se razvije u pravcu dodatnog političkog i privrednog udaljavanja Kosova od Srbije i do približavanja Kosova i Albanije.

Ovo je utoliko verovatnije ukoliko se de fakto ili de jure Kosovo podeli. U slučaju sporazumnog ili nametnutog razdvajanja severnog od južnog Kosova, nadgledana nezavisnost bi u potpunosti izgubila smisao. Ovde je možda momenat da se ukaže na osnovnu motivaciju Ahtisarijevog plana, odnosno da se vidi zašto je nadgledana nezavisnost sadržaj toga plana. To je zato što taj plan polazi od načela Grupe za kontakt, među kojima je i onaj da neće biti podele Kosova. S obzirom na nepoverenje koje vlada između različitih nacionalnih zajednica, kao poseldica duge istorije sukoba i posebno sukoba iz 1999. i s obzirom na to da privremene institucije Kosova nemaju kontrolu nad severnim delom Kosova, potrebna je odgovarajuća decentralizacija kosovskih vlasti i međunarodni nadzor nad njihovim funkcionisanjem. Još više od toga, potrebna je međunarodna odgovornost za bezbednost Kosova. Budući da je za bezbednost trenutno nadležan NATO, on se zadužuje da se stara o bezbednosti nezavisnog Kosova.

Ukoliko, međutim, dođe do podele Kosova, gubi se potreba za neposrednim prisustvom NATO snaga ili bar za njihovom neposrednom odgovornošću za bezbednost Kosova. Utoliko pre ako u neposrednoj budućnosti Albanija i Makedonija postanu članice NATOa. U tom bi se slučaju staranje o bezbednosti moglo prepustiti kosovskim vlastima. Evropska bi Unija imala i dalje ovlašćenja u oblasti izgradnje institucija i u obnovi Kosova, ali ni ona više ne bi morala da ima visokog predstavnika i uopšte sve one ustanove koje liče na ono što postoji u Bosni i Herzegovini.

Dakle, podela Kosova čini Ahtisarijev plan i čitav kocept nadgledane nezavisnosti bespredmetnim.

Iz svega ovoga bi se moglo zaključiti sledeće: ukoliko se pregovori vode dok se ne dođe do dogovora, s tim da obema stranama odgovara postojeće stanje više nego bilo koje kompromisno rešenje, i ako nema arbitriranja posrednika ili Saveta bezbednosti Ujedninjenih Nacija kada je reč o mogućim rešenjima, dakle ako se vode pod uslovom da „nema unapred utvrđenog rešenja i rokova“, tada je vrlo verovatan spontan ishod, znači ishod do koga će doći evolucijom postojećeg stanja stvari, koji može da dovede do podele Kosova, ako ostane bilo šta da se deli, budući da nije lako predvideti demografska kretanja posebno među Srbima, i do integracije podeljenih delova sa Srbijom odnosno Albanijom.

Suverenost i legitimnost

Razlog zbog čega nema, kako sada stoje stvari, kompromisnog rešenja jeste naravno spor oko suverenosti i legitimnosti. Stanovište srpskih predstavnika jeste da rezolucija 1244 potvrđuje suverenost Srbije na Kosovu. Takođe, da tu suverenost potvrđuje i novi ustav Srbije. Iz toga bi trebalo da sledi da to ne može da bude predmet pregovora. Nasuprot tome, predstavnici Kosova se pozivaju na činjenicu da je rezolucijom 1244 Srbija lišena svih suverenih nadležnosti na Kosovu. Međunarodna zajednica je nadležna za spoljnu suverenost, a kosovske institucije sve više za unutrašnju suverenost. Uz to valja primetiti da tu, nazovimo je tako, suspenziju suvernosti Srbije na Kosovu rezolucija 1244 opravdava brigom za mir i ljudska prava. Drukčije rečeno, Srbija je načinom na koji je vršila suverene nadležnosti na Kosovu ugrozila mir i ljudska prava. Dakle, Srbija je izgubila legitimnost na Kosovu.⁴

To otvara pitanje odnosa suvrenosti i legitimnosti koje je od ključnog značaja od samog početka krize na Kosovu i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Ovde bi možda prethodno trebalo reći nešto o tvrdnji srpskih vlasti da povelja Ujedinjenih Nacija garantuje suverenost i teritorijalni integritet svake države, pa tako i Srbije.⁵ To je tačno u tom smislu da međunarodna zajednica ima obavezu da štiti suverenost država od spoljašnjih pretnji. Za to je dobar primer Bosna i Hercegovina. Tamo je međunarodna zajednica zauzela stanovište da je dužna da očuva integritet te države jer je on bio ugrožen spolja (ne samo od Srbije, već i od Hrvatske).

Međunarodna zajednica, međutim, nema obavezu da garantuje suverenitet država u odnosu na sopstveno stanovništvo. Štaviše, ima dužnost da uzme u zaštitu to stanovništvo ukoliko je izloženo državnom nasilju i represiji, na primer kada je neka manjina izložena državnom nasilju ili joj čak preti genocid. S obzirom na teškoće postizanja međunarodne saglasnosti i primene međunarodnog prava međunarodna se zajednica retko odlučuje da štiti građane od njihove sopstvene države, mada bi to trebalo da čini kadgod su ugroženi mir i ljudska prava, što su dva temelja međunarodnog poretka. Pozivajući se upravo na ugroženost tih dveju vrednosti, rezolucijom 1244 međunarodna je zajednica preuzela na sebe suverene nadležnosti na Kosovu ne prejudicirajući tim činom nominalni suverenitet Srbije. To je učinjeno na osnovu glave 7 Povelje Ujedinjenih Nacija koja ovlašćuje ovu organizaciju da uspostavi privremena rešenja, sredstvima koja smatra adekvatnim, ne dovodeći u pitanje zatečena prava, uključujući i suverena prava, sve do konačnog dogovora sukobljenih strana.

Ovo se može tumačiti na dva načina. Jedan je da Srbija može da zatraži povratak suvereniteta tako što će dati garancije da više neće ugrožavati mir i ljudska prava načinom na koji će vršiti vlast na Kosovu. Ovo je stanovište koje srpske vlasti još uvek nisu zauzele, ali koje bi mogle da usvoje. Mogle bi da ga pojačaju distanciranjem na sve moguće načine, recimo izjavom vlade ili izvinjenjem ili skupštinskom rezolucijom, od politike koja je vođena od promene ustava Srbije krajem 1989. pa sve do 1999, a posredno i distanciranjem od genocida u Bosni i Hercegovini i saradnjom sa Tribunalom u Hagu. Za sada nema naznaka da postoji spremnost za tako nešto, ali to bi moglo da dođe na dnevni red u budućnosti.

Svejedno bi ostalo pitanje legitimnosti. Ovde je od velikog značaja ustav iz 2006. i način na koji je donet. Postupak donošenja i sadržaj ustava ukazuju na kontinuitet sa shvatanjem ustavnosti na kojem je bila zasnovana promena kosovske autonomije krajem osamdesetih godina prošloga veka. I ovoga se puta, naime, nije smatralo da je značajno što se o ustavu nisu ni na koji način izjasnili građani Kosova. Čak ni tako što bi bar bili upisani u glasački spisak. To govori o specifičnom shvatanju legitimnosti i pogotovo ustavne legitimnosti. Kada je reč o prihvatljivosti ustavog rešenja za Kosovo, ne smatra se da su u bilo kom smislu nadležni građani Kosova ili njihovi predstavnici. Ili, drukčije rečeno, smatra se da im se suverenost Srbije može nametnuti nezavisno od toga da li je oni prihvataju kao legitimnu ili ne.

Da je legitimnost, ipak, važna jasno je iz činjenice da se organizuju pregovori o statusu Kosova, kako i nalaže rezolucija 1244. To nisu prvi pregovori, ali su prethodni u Rambujeu završeni slično kao i pregovori pod posredništvom Martija Ahtisarija – Srbija, naime, nije prihvatila ponuđeni predlog sporazuma. Razlog je isti: Srbija ne može da prihvati da postoji problem legitimnosti srpskog suvereniteta na Kosovu ia da se pitanje legitimnosti suvereniteta uopšte postavlja u međunarodnom pravu.

Drukčije shvatanje legitimnosti se, međutim, zastupa u slučaju Bosne i Hercegovine. Kao što je poznato, Srbija smatra da se postojeći ustav Bosne i Hercegovine može promeniti samo uz saglasnost Republike Srpske. Takođe, smatra se da je referendum kojim je Bosna i Hercegovina 1992. odlučivala o nezavisnosti nelegitiman, jer na njemu nisu učestvovali građani srpske nacionalnosti. Tako da se u slučaju Bosne i Hercegovine zastupa stanovište o konsenzualnom osnovu ustavne legitimnosti, dok se ne smatra da isto načelo legitimnosti važi u slučaju Kosova. Isto shvatanje legitimnosti se prihvata i u slučaju saglasnosti Srba kada je reč o ustavnom uređenju Kosova.

Naravno, da to ponovim, sama činjenica da se sa predstavnicima Kosova pregovara – pogotovo ako se bukvalno shvati zahtev da bi ti pregovori trebalo da traju dok se ne razmotre sva rešenja i ne postigne se kompromis – govori o tome da se de fakto prihvata da je za eventualno ostvarivanje suvereniteta Srbije na Kosovu potrebna saglasnost građana Kosova, ali to se istovremeno ustavnim rešenjima negira. Ustav, a to je preneto u odluke skupštine Srbije u vezi sa pregovorima o Kosovu, ne dopušta da se o suverenitetu Srbije na Kosovu pregovara. Skupština kao i ustav, dakle, ne smatraju da je pitanje legitimnosti srpske vlasti na Kosovu nešto o čemu bi trebalo da se izjasne građani Kosova. Ovo je stanoviše osnovni uzrok kosovske krize i teško je videti da bi moglo da bude pretpostavka njenog rešenja.

Srpski predlog

Bez obzira na retoriku, srpski zvanični predlozi, kojih ima više varijanti,⁶ u osnovi ili prećutno prihvataju činjenicu da postoji problem sa legitimnošću suvereniteta Srbije na Kosovu. Pored toga, oni se uglavnom zasnivaju na oceni da se podelom Kosova gubi više nego što se dobija. To znači da se vodi računa o interesima Srbije koji nisu samo teritorijalni. Uz to, legitimnost tih interesa, za razliku od teritorijalnih zahteva, nije sporna ni za kosovsku stranu. Imajući sve to u vidu, srpski se predlog (ili cilj koji se želi postiči pregovaranjem) svodi na očuvanje minimalne suverenosti Srbije na Kosovu. Ovo se možda najlakše može razumeti na sledeći način.

Povucimo razliku između unutrašnje i spoljašnje suverenosti i između legitimnosti i legalnosti. Unutrašnja suverenost je ono što se podrazumeva pod suštinskom autonomijom; reč je o potpunoj nezavisnosti Kosova od Srbije (ne, međutim, i od međunarodnih činilaca) u konstitucionalnom i unutrašnjepravnom smislu. Srbija ne može očekivati da će steći legitimnost, odnosno političku podršku, za proširenje svog pravnog i političkog sistema na Kosovo (drukčije rečeno, nema legitimnosti, podrške, na Kosovu za pravnu i političku integraciju sa Srbijom). Srbija, međutim, trenutno, ima nominalnu spoljašnju suvrenost: nominalnu u tom smislu da ona ima negativan karakter, naime niko drugi nema de jure spoljašnju suverenost na Kosovu. Spoljašnja suverenost, to jest međunarodne obaveze Kosova su, efektivno, u nadležnosti Ujedinjenih Nacija i sa njom povezanih ustanova, kao i NATOa i Evropske Unije. NATO je zadužen za spoljašnju bezbednost, a ostali su zaduženi za različite aspekte komunikacije Kosova sa međunarodnom zajednicom, uključujući i sa Srbijom. Ali se oni ne mogu smatrati suverenim vlastima na Kosovu

Predlog Srbije se sastoji u tome da se međunarodne nadležnosti podele između Kosova i Srbije. U minimalnom smislu, Kosovo ne bi bilo predstavljeno u Ujedinjenim Nacijama. U svemu ostalom, Kosovo bi steklo spoljašnju suverenost. Ovo bi pretpostavljalo i da Kosovo potpisuje međunarodne ugovore sa Srbijom, kao što je slučaj sa CEFTOM. Takođe, Kosovo bi samostalno pregovaralo sa Evropskom Unijom u okviru Procesa za stabiliziciju i pridruživaanje. Ova minimalna pregovaračka pozicija polazi od saznanja da nije moguće da unutrašnja i spoljašnja suverenost budu dosledno razdvojene ili, drukčije rečeno, da se ne mogu strogo razdvojiti legitimnost i legalnost.

Ovo se shvatanje, međutim, ne zastupa sasvim dosledno. Na primer, negira se u predlogu da Srbija ima spoljašnju suverenost, a da Kosovo i Srbija nemaju zajedničke političke ustanove. Ovo je stanovište na kojem je zasnovan i novi ustav Srbije. Jasno je, međutim, da ne može Srbija da predstavlja Kosovo ako srpski zvaničnici nisu i kosovski predstavnici. A to podrazumeva neki vid političke legitimnosti. Da je to teško ostvarljivo, vidi se na primeru državne zajednice sa Crnom Gorom. Iako je Crna Gora čak bila predstavljena u državnoj zajednici, što se ne predviđa za Kosovo, politika se ipak u potpunosti formulisala u Crnoj Gori, tako da je bilo jasno da niko drugi ne može da preuzme obaveze u ime Crne Gore umesto njenih predstavnika, jer su samo crnogorske vlasti mogle preuzete obaveze da izvše. U slučaju predloga da, recimo, ministarstvo spoljnih poslova Srbije zastupa Kosovo, jasno je da to ministarstvo ne bi moglo da preuzme nikakvu odgovornost u međunarodnim odnosima u ime Kosova, jer je primena preuzetih obaveza u potpunosti zavisna od kosovskih vlasti.

Ovde je poučan primer sa ovlašćenjima u oblasti bezbednosti, pre svega spoljašnje. Budući da je jasno da ih ne može preuzeti Srbija, bezbednost može ili da bude u nadleženosti Kosova ili međunarodnih snaga, u ovom slučaju NATOa. Ako je to NATO, nadzor nad njim može samo da bude onakav kakav je u toj organizcaiji i u međunarodnim organizacijama koje su mu dale mandat na Kosovu. Drukčije bi, naravno, bilo ukoliko bi Kosovo postalo član NATOa ili ako bi bilo nezavisna država koja bi pozvala NATO da se stara o njenoj spoljašnjoj bezbednosti. Mogla bi, naravno, i Srbija da pozove NATO da se stara o bezbednosti Kosova, ali bi izvršavanje misije NATOa u tom slučaju bilo otežano problemom sukoba spoljašnje i unutrašnje suverenosti. Jer ako NATO ne bi bio na Kosovu uz saglasnost kosovskih vlasti, rizik da ne uspe u misiji bi mogao da bude suviše veliki. Tako da je praktično neizbežno da NATO na Kosovu bude na osnovu mandata sličnog onome koji je sadržan u Ahtisarijevom planu.

Na ovom se primeru takođe vidi i da Srbija ne polaže previše nade u minimalnu spoljašnju suverenost nad Kosovom koju inače traži ili želi da sačuva. Napadi na ovlašćenja NATOa na Kosovu i kritike da ne postoji kontrola nad samim NATOm govori o tome da Srbija ne veruje da može ozbiljnije da predstavlja Kosovo u Ujedinjnim Nacijama. Jer, naravno, kao članica Ujedinjenih Nacija, Srbija može da vrši nadzor nad delovanjem NATOa u njegovoj misiji na Kosovu, sve dok je to misija Ujedinjenih Nacija. Ukoliko bi NATO odgovarao kosovskim vlastima, Srbija ne bi imala nikakav uticaj, a pogotovo ne nadzor. U stvari, nezavisnost NATOa od kosovskih vlasti samo je posledica činjenice da su u pitanju spoljašnje bezbednosti, na Kosovu suverene Ujedinjene Nacije. Tačno je da će to stvarati probleme jer se ne mogu funkcionalno sasvim razdvojiti unutrašnja i spoljašnja bezbednost, kao ni unutrašnja i spoljašnja suverenost uopšte.

Koji je politički smisao srpskog predloga? To nije teško razumeti. Insistiranjem na simboličnoj, spoljašnjoj, suverenosti obezbeđuje se kratkoročna politička stabilnost Srbije u tom smislu da postojeća koalicija može da ostane na vlasti sve dok traju pregovori. To je isto kao u slučaju odvajanja Crne Gore, gde je stvaranje državne zajednice obezbedilo političko preživljavanje dvema demokratskim strankama, to jest njihovoj koaliciji. Ista korist bi bila i od pregovora koji ne teže rešenju i nisu ograničeni rokovima ili od rešenja gde bi sva suvernost, osim stolice u Ujedinjenim Nacijama, bila preneta na kosovske vlasti i međunarodne činioce. Pitanje usaglašavanja unutrašnje sa spoljašnjom suverenošču, odnosno legitimnosti i legalnosti bi bilo odloženo. Sasvim je moguće da bi takav eventualan sporazum podrazumevao, kao u slučaju Crne Gore, utvrđivanje postupka i rokova osamostaljivanja Kosova. Time be bio određen i period dokle bi sadašnja politička konstelacija mogla da se održi.

Privredni i interesi razvoja

Produžavanje sadašnjeg stanja putem pregovora na neograničeno vreme može da bude valjana strategija ukoliko se očekuje da će se pregovarački položaj jedne od strana poboljšati tako da rešenje koje danas nije dostižno može da postane budući kompromis. Na srpskoj se strani računa na to da će kosovski predstavnici odustati od nezavisnosti pre svega iz ekonomskih razloga, a i da će Srbija biti mnogo zanimljiviji privredni partner Rusiji, Evropskoj Uniji i Sjedinjenim Državama. Ova se očekivanja zasnivaju na uverenju da Kosovo ne može privredno da opstane ako se zaustave donacije, dok će srpska privreda da postane lokomotiva razvoja čitavog Balkana. Oba očekivanja nisu u skladu sa činjenicama.

Građani Kosova ne žive od pomoći i donacija, makoliko da su ti prilivi važni. Slično kao i neke druge balkanske zemlje, među kojima je i Srbija, kosovska privreda u inostranstvu je verovatno veća od one na Kosovu (pogotovo ona izvan poljoprivrede).⁷ Tako da izuzetnu ulogu igraju prihodi i doznake iz inostranstva. Kao što je od velikog značaja i obrazovanje i zapošljavanje u inostranstvu. Tako da je za inostrani deo kosovske privrede, uostalom kao i za domaći, od najvećeg značaja normalizacija odnosa sa inostranstvom, i to pre svega sa Evropskom Unijom i sa Sjedinjenim Državama.

Za razvoj, pak, privrede na samom Kosovu, značajni su pristup tržištima i priliv stranih ulaganja. To, takođe, nije ništa različito od svih drugih privreda na Balkanu. Postojeće stanje je nepovoljno kako kada je reč o pristupu tržištima tako i za strana ulaganja, pa postoji značajan privredni interes za rešenje statusa. Međutim, rešenje koje ne otvara pristup tržištima i nije uverljivo stranim ulagačima neće dovesti do poželjnog poboljšanja. Ovo je i iskustvo sa državnom zajednicom Srbije i Crne Gore; strana su ulaganja zaista krenula u Crnu Goru tek pošto je uklonjena neizvesnost oko njene suverenosti. Sve dok postoji neizvesnost oko trajnog rešenja statusa Kosova, ostaće zavisnost od transfera iz inostranstva, bilo da je reč o zaradama i doznakama ili o pomoći i razvojnim kreditima i donacijama. Ukoliko bi se pregovori odužili u nedogled, ovi izvori prihoda bi se samo povećali, a i očekivanja od napretka do koga bi dovela nezavisnost bi takođe porasla. Uostalom, to je iskustvo iz devedesetih godina prošloga veka.

Što se značaja srpske privrede za Balkan tiče, on je mali zato što je relativno mali deo Balkana ostao izvan Evropske Unije, a još će manji ostati ukoliko se kosovski pregovori oduže. Srbija je značajan privredni partner Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Makedoniji. Značaj u prvim dvema će se postepeno smanjivati (relativno, a ne apsolutno), a sličan razvoj je verovatan i kada je reč o Makedoniji. Za ostale balkanske privrede, srpska je od zanemarljivog značaja. Druge su balkanske zemlje razumele da će svoj privredi značaj i uticaj povećati integracijom u Evropsku Uniju i nisu se zanosile time da postanu regionalni lideri ili oni od kojih zavisi stabilnost i razvoj regiona, pogotovu ne čitavog Balkana. U svakom slučaju, značaj srpske privrede za Evropsku Uniju je suviše mali da bi to bilo odlučujuće za stav koji će Evropska unija zauzeti u pregovorima o njihovom međusobnom odnosu.

Ko, privredno posmatrano, gubi više ukoliko se oduže pregovori? Ovo zavisi od odnosa koje će svet uspostaviti sa Kosovom. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond već duže vreme upozoravaju da je njihovo pojačano angažovanje na Kosovu uslovljeno rešavanjem statusa. Isto tako, veće i sveobuhvatnije angažovanje Evropske Unije je uslovljeno ubrzanim rešavanjem statusa Kosova. Ukoliko se proces oduži, moraće se naći alternativni načini da se ovi međunarodni činioci angažuju na Kosovu. Kako će to izgledati teško je reći, ali je malo verovatno da će se donacijama ili sankcijama vršiti pritisak na Kosovo, a pogotovo ne da će se ucenjivati. Pored ostalog, bilo bi teško objasniti zašto se stanovnicima Kosova ne omogućuje da ostvare privredni oporavak i razvoj, kada je jasno da buduće rešenje neće ni na koji način dovesti u pitanje suverenost Kosova u domenu privrede i privredne politike.

Što se Srbije tiče, ako se pregovori oduže, biće teško ubrzati proces integracije u Evropsku Uniju. Uz to, neizvesnost o tome kakvu regionalnu politiku Srbija namerava da ima uticaće na nivo ulaganja, domaćeg kao i stranog. I to je poznato iz iskustva, jer su političke i krize bezbednosti redovno bile praćene smanjenjem stranih ulaganja u Srbiju. Ti troškovi su u vidu izgubljene dobiti i ne moraju da se osećaju kao naročito veliki i značajni, pa ne moraju da imaju odlučujući uticaj na privredne interese i politički odnos snaga. Konačno, teret tih troškova će najviše pasti na mladu generaciju, koja u društvima kao što je srpsko ima relativno malu težinu i mali uticaj. Stvarna veličina ovih troškova će se moći oceniti, kao i za vreme vladavine Slobodana Miloševića, tek kada dođe do promene politike.

Nametnuto rešenje

Za razliku od pregovora koji nemaju unapred utvrđeno rešenje i rokove, Ujedinjene Nacije i Grupa za kontakt su prvobitno zamisli pregovore koji bi bili vremenski ograničeni i koji bi se završili ili dogovorom sukobljenih strana ili odlukom Saveta bezbednosti. Da li se taj pristup još uvek prihvata nije u ovom času sasvim jasno. U načelu, ovakvi pregovori, koji vode odluci Ujedinjenih Nacija ako sporazuma nema, u skladu su sa idejom o postojanju međunarodnog prava, a vremensko ograničenje pregovora je jedan od načina da se podstaknu pregovarači da se sporazumaju, ukoliko zaista ne žele da se suoče sa troškovima i rizicima produženja postojećeg stanja ili sa odlukom koju bi donela treća strana, u ovom slučaju Savet bezbednosti. Oročavanje pregovora je uobičajeno u raznim vrstama sporova, gde se stranke u sporu ili sporazumeju ili predaju stvar sudu ili nekom drugom meritornom telu na odlučivanje.

U ovom slučaju, kosovska se strana uzdala u odluku koja će biti u skladu sa načelima Grupe za kontakt, a srpska je strana obezbedila podršku Rusije, koja je odlučila da odustane od tih načela, što je bilo dovoljno da bude onemogućeno donošenje odluke u Savetu bezbednosti o predlogu posrednika Generalnog sekretara. Jasno je da vremensko ograničenje pregovora, ali i sami pregovori, nemaju smisla ukoliko nema rešenja koje obe strane smatraju boljim od postojećeg stanja, što je ovde slučaj, i ukoliko Savet bezbednosti ne može da donese odluku, kao što je trenutno slučaj.

Bez obzira na retoriku, odluka Sveta bezbednosti se ne bi mogla nazvati „nametnutim rešenjem“ budući da obe strane prihvataju nadležnost Saveta bezbednosti da tu odluku donese. U tom smislu, vremensko ograničavanje pregovora je u skladu sa prihvaćenom legitimnošču Saveta bezbednosti. Zahtev za pregovorima na neograničeno vreme i nemogućnost Saveta bezbednosti da donese odluku u skladu sa načelima koje je usvojio na početku pregovora, narušava legitimnost samog Saveta bezbednosti i njegovu efikasnost u rešavanju slučajeva kakav je ovaj sa statusom Kosova.

Dodatan udarac legitimnosti Saveta bezbednosti bi bio zadat odlukom da se pregovori vode sve dok strane u sporu ne nađu rešenje. To praktično znači da se Savet bezbednosti proglašava nenadležnim u sporovima ove vrste. Budući da je on već preuzeo odgovornost za Kosovo, nemogućnost da normalizuje njegov međunarodni položaj i da obezbedi poštovanje ljudskih prava i mogućnost razvoja i povećavanja dobrobiti stanovnika sukobljenih strana, što su sve ciljevi Povelje Ujedinjenih Nacija, neće svakako doprineti ugledu Saveta bezbednosti, a ni samih Ujedinjenih Nacija.

Alternativno rešenje

Srpska politika na Kosovu rukovodila se tradicionalno dvema strategijama. Jedna je da o Kosovu može da odlučuje samo Srbija. To je politika koja je vođena od 1989. do 1999. Druga je da se srpski suverenitet na Kosovu može obezbediti međunarodnom podrškom. Srpski su političari tražili podršku za suverenost na Kosovu na Brionima, u Vašingtonu, u Moskvi, u Briselu, i u Njujorku. Pretpostavljalo se, na jedan ili na drugi način, da je srpski suverenitet na Kosovu nešto na šta se stanovništvo Kosova mora na jedna ili drugi način prinuditi. Obe strategije, međutim, nisu dovele ni do legitimnosti ni do stabilnosti srpske vlasti na Kosovu. Politika direktne prinude srpske vosjke i policije je doživela poraz za vreme Miloševića, a strana podrška srpskoj suverenosti na Kosovu nikada nije mogla do kraja da prenebregne nedostatak legitimnosti srpske vlasti. Jer bi se time preuzele obaveze za koje ni bivša Jugoslavija nekada niti međunarodna zajednica sada nisu spremne.

Ključna pretpostavka bi, međutim, trebalo da bude da se srpski interesi na Kosovu ne mogu ostvariti ako nemaju legitimnost među kosovskim stanovništvom. To podrazumeva identifikaciju srpskih interesa na Kosovu. Ovi interesi nisu prvenstveno teritorijalni. Teritorija je samo prostor koji omeđuje jurisdikciju, znači pravnu državu. Ona, opet, mora da obezbeđuje bar tri politička dobra, uopšteno govoreći bezbednost, pravdu i dobrobit. Srbija na Kosovu ne može da obezbedi ni jedno od tih političkih dobara. I to ne samo za celokupno stanovništvo, već i samo za srpsko stanovništvo.

Srbija pored toga, ima mnogobrojne druge interese na Kosovu, pre svega u oblasti kulture, ali i mnoge druge. Nezavisno od preterivanja kojima su skloni sprski političari, nema sumnje da se mnoge istorijske i kulturne vrednosti i imovina, ne samo srpskog naroda nego i pojedinaca, nalaze na Kosovu. Tako da je pristup, sloboda kretanja, uz sve ostale privredne i političke slobode i prava, svakako u interesu Srbije i njenih građana. To ne mogu da obezbede srpska vojska i policija, kako misle sledbenici Slobodana Miloševića, već samo dobri odnosi sa albanskim stanovništvom i njihovim vlastima. Ni ideja da NATO ili bilo koja druga vojska i policija preuzmu ulogu od srpske vojske i policije nisu nikakvo rešenje. Uostalom, iskustvo od 1999. do danas je dovoljno da se vidi šta su u stanju da učine međunarodni činioci.

Ukoliko su ciljevi Srbije da obezbedi ostvarivanje svojih interesa i uticaj u tome, rešenje bi trebalo tažiti u jačanju triju političkih instrumenata.

Prvi je u povećanju odgovornosti kosovskih vlasti za obezbeđivanje uslova u kojima se mogu zadovoljiti srpski interesi. To podrazumeva da Kosovo ima veoma precizan ustav i suverenu odgovornost da njegove odredbe ispunjava. U stvari, suverenost Kosova, shvaćena kao odgovornost a ne kao samovolja, bolji je instrument za ostvarivanjee srpskih interesa nego bilo koja druga nestandardna politička konstrukcija. Srpski bi pregovarači trebalo da postignu konstitucionalizaciju srpskih interesa na Kosovu.

Drugi je institucionalizacija trajnog partnerstva koje bi omogućilo zajedničko rešavanje problema i formulisanje zajedničkih interesa i projekata. Srbija bi, na primer, mogla da bude od velike koristi Kosovu u procesu institucionalne izgradnje, i posebno u procesu evropskih integracija. Za razliku od pregovora koji bi trajali beskonačno i ne bi imali za cilj da se dođe do rešenja već da se nekako održi postojeće stanje, institucionalno partnerstvo, na različitim nivoima, moglo bi da vodi do rešavanja problema i svakako bi imalo snažnu podršku Evropske Unije i Sjedinjenih Država.

Treće je privredna saradnja. Oporavak i napredak kosovske privrede zavisi veoma mnogo od pristupa tržištima i od ulaganja. Srbija je potencijalno najznačajnije tržište za privredu Kosova. Takođe, srpska su preduzeća i preduzetnici u boljem položaju od drugih da ulažu na Kosovu. I u tome bi se mogla očekivati podrška međunarodnih činilaca. Privredni oporavak Kosova u kojem značajnu ulogu ima srpska privreda to je jedini način da se obezbedi opstanak srpskog stanovništva na Kosovu, onog koje je još uvek tamo i onog koje bi da se vrati ili nastani. Postojeći pristup, koji se pre svega zasniva na novčanoj i drugoj pomoći, jeste najbolji način da se srpsko stanovništvo na Kosovu smanji, čak i kada je reč o severnom Kosovu.

Kada je reč o detaljima, oni su veoma dobro formulisani u predlogu Martija Ahtisarija i mogli bi da se dodatno razmotre, kako bi se našla rešenja koja su bolja ili prihvatljivija. Ovo se posebno odnosi na decentralizcaiju vlasti i na političku povezanost severnog i Kosova u celini. Ukoliko nema teritorijalnog spora, nema razloga zašto, recimo, ne bi postojao srpski entitet na Kosovu.

Evropska suverenost

Možda ima smisla završiti ovaj napis kratkim komentarom o suvrenosti i državnosti. Ovde je prigodno prisetiti se nekih ideja Zoran Đinđića. On se, kada je pisao „Nedovršenu državu“, uglavnom oslanjao na shvatanje Karla Šmita o suverenosti. Po njemu, državna zajednica ne postoji ako ne postoji politička zajednica („pojam politike prethodi pojmu države“), dakle ukoliko ne postoji zajednica prijatelja, što je u političkom smislu naprosto suprotno od neprijatelja (u Hobsovom smislu, gde je neprijateljstvo primarniji politički odnos od prijateljstva). U odnosu na neprijatelje, bilo unutrašnje ili spoljašnje, suverenost jeste pravo, štiviše diskreciono pravo, odlučivanja u vanrednim, dakle okolnostima u kojima nema legalnosti („suveren odlučuje u izuzetnim okolnostima“). Država je nedovršena sve dok nije suverena u tom smislu. Dakle, ukoliko nema političke zajednice ili nema suverene vlasti.

Šmit je smatrao da se država i suverena prava ne mogu zasnivati na sporazumu, ne mogu da budu legitimni u liberalno-demokratskom smislu te reći. Nasuprot tome, liberalno shvatanje suverenosti zasnovano je na demokratskom procesu legitimizacije političke zajednice. Suverenitet ne stvara i ne održava političku zajednicu. Suverenitet je vid odgovornosti vlasti pred domaćim i međunarodnim pravom. Evropska se unija približava institucionalizaciji takvog shvatanja suvereniteta. Vlast na različitim nivoima ima zakonom određene odgovornosti, a njeni izvršioci delaju na osnovu demokratskog ovlašćenja u okviru tih odgovornosti.

Ovako shvaćena suverenost u potpunoj je suprotnosti sa Šmitovim shvatanjem. Granica, u liberalno-demokratskom shvatanju, koja se uzima kao zatečena, raspodeljuje odgovornosti, a ne određuje dokle dopiru prijateljski, a odakle nastaju neprijateljski odnosi. Građani Srbije i građani Kosova ne mogu da budu prijatelji u smislu spremnosti da dele zajedničku legitimnost, to jest zajedničku državu. Ali ne moraju ni da budu neprijatelji u smislu uvek mogućeg izbijanja vojnog sukoba. Već su dva centra političke i pravne odgovornosti povezana ugovornim odnosima, kao i, kasnije, članstvom u Evropskoj Uniji. Ili, da to kažem ovako: biti država, znači biti ili postati država članica Evropske unije. Pogotovo na Balkanu.

Predavanje u REX-u, Centar za modernu politiku i Fondacija Heinrch Böll, 02.09.2007.

Peščanik.net, 02.09.2007.

1. Načela ima više kao što se može videti iz dokumenta „Vodeći principi Kontakt grupe za rešenje statusa Kosova” od 7. Oktobra 2005, koji se može naći na http://www.unosek.org/unosek/en/docref.html. Svi dokumenti na toj adresi su dostupni i na srpskom jeziku. Načelo o potrebi da se uvaži „narodna volja“ sadržano je i u sporazumu iz Rambujea, na koji se poziva i oslanja i rezolucija 1244.
2. Tehnički rečeno, postojeće stanje je Pareto-optimalno, to jest nema kompromisa gde je bar jednoj strani bolje a drugoj nije gore.
3. Ovo je po analogiji sa slučajem Kipra. Trebalo bi, međutim, uzeti u obzir da nije jasno kako Evropska Unija gleda na eventualne zahteve za secesijom unutar neke od njenih članica. Ukoliko bi, na primer, Škotska rešila da traži samostalnost, teško je videti kako bi Velika Britanija to mogla da ne prihvati, a pogotovo sama Evropska Unija. Uopšte nije jasno kako bi neka demokratska država mogla da ne prihvati uporan i dosledan zahtev za samostalnošću nekog svog dela. Članstvo u Evropskoj Uniji istovremeno smanjuje korisnost od nezavisnosti i troškove secesije, ali je jasno da se integritet demokratska države koja je članica Evropske Unije ne bi mogao čuvati nelegitimnim prinudnim sredstvima.
4. Ovo se u osnovi kaže Izjavom Grupe za kontakt iz januara 2006 gde se Beograd upozorava da mora da uzme u obzir kako se došlo do postojećeg stanja i da mora da se poštuje volja građana Kosova.
5. Nije sasvim jasno na koju se tačno odredbu Povelje misli. Stav prvi 2. člana Povelje utvrđuje da se ova organizacija zasniva na načelu „jednake suverenosti“ svojih članova; stav 4. istog člana poziva sve zemlje članice da se uzdrže od pretnje ili upotrebe sile kojom se ugrožavaju teritorijalni integritet i politička samostalnost bilo koje zemlje. Poslednji stav istog člana poziva na nemešanje u unutrašnje stvarni bilo koje zemlje, osim u skladu sa sedmom glavom Povelje koja govori pravu Ujedinjenih Nacija da upotrebe silu ukoliko je ugrožem mir.
6. Predlog koji će se predočiti kosovskoj strani i međunarodnim posrednicima nije poznat javnosti. Može se zaključiti njegov sadržaj iz primedbi na Ahtisarijev plan, iz raznih skupštinskih rezolucija i iz platforme za pregovore, kao i iz izjava srpskih zvaničnika. Sve to nije sasvim konzistentno, tako da nije moguće znati precizno šta srpski pregovarači zaista predlažu.
7. Podaci o broju i o geografiji emigranata pojedinih balkanskih etničkih grupa ne postoje ili nisu pouzdani. Tako da je teško precizno odrediti kolike su „spoljašnje“ ili inostrane privrede pojedinih balkanskih etničkih grupa. U slučaju Albanaca i iz Albanije i sa Kosova, a veoma verovatno i iz zapadne Makedonije, gotovo je izvesno da emigranti proizvode više nego njihova domaća privreda. Slično je i sa Srbijom, ako se ostavi po strani poljoprivreda, samo što je sigurno veća razdvojenost domaće i inostrane srpske privrede nego što je to slučaj sa albanskim.