Pregovori

Šta je najvažnije u pregovorima sa Evropskom unijom? Isto što i kod svih pregovora: imati veoma jasnu predstavu o interesima čijem ostvarenju bi ti pregovori trebalo da posluže.

Ovo izgleda očigledno, kao što i jeste, ali to ne znači da je zadatak razjašnjavanja sopstvenih interesa jednostavan, jer reč je o pregovorima u velikom broju oblasti i o još većem broju sasvim konkretnih pitanja na koja je potrebno naći odgovore koji zadovoljavaju interese svih. Jer, nije samo reč o 28 zemalja i Evropskoj uniji na jednoj strani i Srbije na drugoj strani, već i o velikom broju sasvim specifičnih interesa poslovnih i društvenih aktera na obema stranama. Konačno, pregovori su dugi, što znači da valja očekivati političke i ekonomske promene koje će uticati na redefinisanje interesa svih neposrednih i posrednih učesnika u pregovorima.

Prednost koju Srbija kao pregovarač ima jeste upravo u tome što zna, ukoliko zna, sopstvene interese i, što je gotovo jednako važno, oni koji pregovaraju trebalo bi da znaju više o sopstvenoj zemlji nego Evropska komisija ili pojedine zemlje članice (to je verovatno najveća nepoznanica, jer se na prikupljanju podataka i na njihovoj analizi ne radi baš mnogo). A ovo poslednje, poznavanje sopstvenih prilika, važnije je od činjenice da, analogno, Evropska komisija zna više o Evropskoj uniji i o njenim zemljama članicama, jer su predmet pregovora promene koje bi trebalo da izvrši Srbija, a ne Evropska unija; drukčije rečeno, Srbija se prilagođava Evropskoj uniji, a ne obratno. Usled toga, asimetrija u informisanosti o stanju u zemlji koja pregovara o pristupanju Evropskoj uniji velika je prednost te zemlje ukoliko su njeni pregovarači zaista informisani.

U prethodnim pregovorima prednost poznavanja lokalnih prilika, kada je ona postojala, bila je odlučujuća za uspeh koji su pojedine zemlje postigle, gde se on određuje prema tome koliko su bile u stanju da obezbede da se poštuju njihovi interesi. U međuvremenu je Evropska komisija poboljšala sopstvenu informisanost, a i temeljnije snima stanje u zemljama s kojima pokreće pregovore. Ali, svejedno, trebalo bi da je tako da predstavnici zemlje više znaju o sopstvenoj zemlji nego predstavnici Evropske unije.

To je prednost u informisanosti, ali to još ne garantuje da će postojati i jasna pregovaračka platforma, dakle jasno i precizno određenje sopstvenih interesa. Ukoliko se u pregovore ulazi sa konfuznim (ili sukobljenim) idejama o tome šta se želi postići, mali su izgledi da se dođe do valjanog ugovora o članstvu koji je cilj ovih pregovora. Neke zemlje su se oslonile na sposobnost svojih pregovarača i političara da odluke o tome šta se želi i šta se može ostvariti donose od slučaja do slučaja, od jednog pitanja do drugog, pod uticajem jednog interesa ili drugog. To, naravno, povećava uticaj samih pregovarača, i posebno glavnog pregovarača, ali ne daje dobre rezultate ili bar ne u celini, čak i ako se u nekoj oblasti ostvari željeni cilj.

Zašto? Osnovni razlog je u tome što Evropska komisija ima prednost koju veoma dobro zna da koristi, u tome što određuje, da to tako nazovem, dnevni red. Jer, mada dogovorno, ipak odlučujuće utiče na to kojim će se redom pregovarati o pojedinim oblastima i posebnim temama i pitanjima. Teorijski, time bi ona mogla, ukoliko bi raspolagala istim informacijama kao i druga strana, da predodredi ishod pregovora, posebno ukoliko je zemlja s kojom pregovara spremna da donosi diskrecione odluke, dakle da rešenja prihvata od slučaja do slučaja. U tako strukturisanim pregovorima posebno je rđavo ukoliko se previše nade polaže u glavnog pregovarača i njemu se ili njoj povere velika ovlašćenja. Jer se time samo olakšava posao druge strane koja, to je važno imati u vidu, ima jasnu i preciznu predstavu o sopstvenim interesima i određuje dnevni red po kojem se o njima pregovara.

Tako da je zadatak pregovarača da eventualnu bolju informisanost o stanju u sopstvenoj zemlji i o sopstvenim interesima iskoriste kako bi odredili ne formalno utvrđeni dnevni red po kojem se pregovara, već onaj stvarni koji se sastoji od toga na koje je ustupke spremna svaka od dve strane. Budući da je reč o pregovorima o sijaset sasvim specifičnih rešenja o kojima je potrebno postići sporazum, što podrazumeva kompromis koji obema stranama obezbeđuje određeni dobitak, jasno i precizno formulisani interesi znače da je pregovaračima poznato koje su relativne ustupke spremni da naprave po svim pitanjima o kojima se pregovara. To je isto kao da se ima odlučujući uticaj na to kako će se doneti odluka u svakom pojedinačnom slučaju zavisno od konačnog ugovora do kojeg će se doći.

Dakle, potrebno je znati sa čim se tačno raspolaže, šta se precizno hoće, koji su poželjni relativni kompromisi i kako bi konačni ugovor trebalo da izgleda. Uz to, da se samo teži uspešnom ishodu, dakle da se ne poseže za pretnjama vetom ili neuspehom pregovora. Jer, nije reč o pregovorima gde je dobitak jedne strane jednak gubitku druge, već o ugovoru o dugoročnoj saradnji gde sve strane moraju da ostvare svoje interese u što je moguće većoj meri. Ukoliko se tako pristupi pregovorima onda je najvažniji kvalitet glavnog pregovarača da obezbedi poverenje kod druge strane – poverenje da pregovara u dobroj nameri i sa jasnim interesima, tako da prednost u informisanosti ne izaziva sumnju.

Novi magazin, 29.07.2013.

Peščanik.net, 29.07.2013.