Lučki radnik Ibrahim, koji je godinama radio u jednom od podizvođačkih preduzeća u Luci Kopar, rekao je da je prvih meseci po dolasku u Sloveniju dvadeset i sedam dana zaredom preživeo noćnu smenu od po dvanaest sati. Unajmljenim radnicima bilo je zadato koliko posla moraju da obave u jednoj smeni. Onoga ko ne bi uspeo da ispuni normu, sledećeg dana nisu pozivali na posao.
Podizvođači u luci obavljaju najteže i najprljavije zadatke koji se ne daju stalno zaposlenima. Troškovi za povrede na radu otkidaju im se od plate. Od nje im se oduzima i trošak za radno odelo. Radnike koji štrajkuju više nikada ne unajmljuju. „Zamislite da radite u radnom okruženju u kome vas niko ne ceni i gde ste na raspolaganju dvadeset i četiri sata na dan. Zamislite da ste radna snaga za koju ne važe zakonska ograničenja, da vam niko ne garantuje zaštitu“, opisao je Ibrahim uslove u kojima rade podizvođači i koji pokazuju koliko vredi čovek kada je cilj smanjenje troškova rada. Radnici koji su u Sloveniju došli kao u obećanu zemlju, padaju u nesvest na visokim temperaturama, a odrasli muškarci plaču jer ne mogu da izdrže.
Godišnje kroz ruke kadrovskih posrednika, čiji je broj počeo da raste još u vreme širenja građevinskog sektora, prolazi više hiljada radnika „na lizing“, najviše u periodu sezonskih radova. Za manje posrednike, koji se pored zvanično registrovane delatnosti bave i posredovanjem unajmljene radne snage, većinom migrantskih radnika, podaci uopšte ne postoje. U poslednje vreme u Sloveniju preko njih dolazi sve više rumunskih radnika, koji obavljaju teške fizičke poslove i za evro na sat.
Brojne sudbine ovih novih robova su potresne priče o ljudima prepuštenima na milost i nemilost poslodavaca. Inostrana preduzeća za najamne radnike plaćaju kadrovskim posrednicima unapred, a radnici često ostaju praznih ruku; ponekad nemaju čak ni toliko novca da se vrate kući.
Većina privremenih radnika su anonimni, nečujni, niko ih nikada ništa ne pita. Ne radi se samo o lučkim radnicima i građevincima „na zajam“ koji odlaze u tuđinu trbuhom za kruhom. Raste nova, globalna radnička klasa o kojoj piše Gaj Stending u knjizi Prekarijat, u kojoj objašnjava piramidu novog klasnog društva. Na vrhu je plutokratija koju čini šačica bogatih. Ispod njih su ljudi sa redovnim zaposlenjem, koji još poznaju socijalnu sigurnost – ono što je za njihovu decu već nepoznanica. U svetu milioni mladih pripadaju najnižem sloju – prekarijatu, koga karakterišu sve nesigurniji oblici rada. Reč je o ljudima bez stručnog identiteta i socijalnih prava. Ali Stending upozorava: prekarijat nije samo žrtva već radikalna, ljutita radnička klasa koja nema šta da izgubi – i stoga je jedini nosilac promena u društvu. Osim toga, prekarni radnici se ne vezuju za nekadašnja prava radnika i ne žele stari način rad. Oni nisu spremni da nekoliko decenija lojalno služe istom poslodavcu na istom radnom mestu.
Šta faktički znači taj novovremenski pojam, pita se i italijanski teoretičar i aktivista Franko Berardi, i zaključuje da se kod prekarijata radi o osnovnom obliku savremene radne aktivnosti, za koju je karakteristično da su radnici međusobno nepovezani (osim preko savremenih tehnologija) i da se teško organizuju. Oni nisu klasični industrijski radnici koji su se svakodnevno sastajali u istom prostoru, što im je omogućavalo da se lakše politički organizuju. Prekarni radnici se retko sreću međusobno. U njihovom radu nema kontinuiteta, jer suviše često menjaju poslodavca. To je i jedan od suštinskih razloga zbog kojih će među njima teško nastati bilo kakav organizacioni oblik solidarnosti.
Prekarni oblici zapošljavanja preovlađuju i u Sloveniji. Udeo potreba za radnicima na određeno vreme, koje slovenački poslodavci posreduju zavodu za zapošljavanje, povećava se od početka devedesetih godina, i u statistici zavoda predstavlja već gotovo 80 odsto potreba za radnicima. Neke struke više uopšte ne poznaju zaposlenje na neodređeno vreme. Po istraživanju Mirovnog instituta, čak četvrtina samozaposlenih prevodilaca i pisaca živi ispod praga siromaštva. Kod većine se primećuje više problema sa zdravljem nego što ih imaju stalno zaposleni.
Istraživači Maja Breznik i Miroslav Stanojević zaključuju da ni stalni posao više nije ono što je nekada bio, to jest i da stalno zaposleni postaju sve više prekarni. „Oni su radnici na poziv koji uvek moraju biti spremni. U prepodnevnoj smeni saopšte im da će morati da rade i popodne. Kada nema porudžbina, moraju na neplaćeni odmor“, kaže Breznikova.
Problem radnika koji rade u nesigurnim uslovima rada – bilo da im u nedogled produžavaju ugovore na određeno vreme, bilo da godinama, čak decenijama rade kao honorarci – useljava se na velika vrata i u akademske institucije.
To se može videti iz podataka o starosti stalno zaposlenih na fakultetima, gde najmlađi stalno zaposleni imaju oko četrdeset godina. Iza njih dolaze mlađe generacije koje nemaju ni mogućnost prekarnog zaposlenja, jer je konkurencija sve oštrija, čak i za honorarni rad. Mladi na fakultetima žive u nadi da će se jednom možda ipak zaposliti, iako stalno zaposlenje za asistente već godinama takoreći ne postoji. Tipičan primer prekarnog radnika na fakultetu jeste asistent koji po ugovoru podučava za oko 15 evra na sat. Mnogi zato odlaze u inostranstvo gde su uslovi povoljniji, i gde je najboljima omogućeno da bar besplatno doktoriraju.
Erika Repovž, Delo, 26.04.2014.
Prevela sa slovenačkog Ema Mimica
Peščanik.net, 04.05.2014.