Драги мој В,
У посљедње вријеме размишљао сам често о нашем разговору с почетка ове године, док се прољеће полако спуштало над Моравску, а зима узмицала без много борбе.
Иако смо обојица из својих разлога, који су унеколико различити али у многоме и слични, напустили Босну, не само тада него и прије, наш завичај је био и остао тема које смо се дотицали – не без много несугласица, али увијек ипак у сличном тону. Иако смо били дјеца док је рат уништавао наше животе, утисак који је оставио на нас – и нашу перцепцију државе из које потичемо, остао је у нама и сада када смо одрасли људи. И донекле нас одредио, иако ти увијек инсистираш на свом космополитизму и тежиш непознатим територијама.
Сјетио сам се приче о твом оцу без којег си одрастао, зато што је у рату прије 20-ак година изгубио живот. ”Изгубио живот” био би еуфемизам за ријеч ”убијен”, јер се живот никад не губи, већ увијек и само бива одузет. Са друге стране те борбене линије у којој је твој отац настрадао почетком деведесетих у сјевероисточној Босни био је вјероватно мој отац. Који је и сам био нестао крајем рата. Имао је међутим више среће од твог оца: вратио се кући жив. Такве су људске судбине. Често попримају непријатан укус клишеа, који показују колико смо немоћни да на било шта утичемо. У шта одбијам да повјерујем.
Годинама сам се трудио да схватим државу из које потичемо и вјештачки постављене комплексне међусобне односе који у њој владају. И ма колико очигледно било да се одговор крије у поједностављивању, чини ми се да се неке ствари не могу учинити преједноставним, јер би се тада уклонила сва одговорност и могућност за катарзу, коју као друштво никада нисмо доживјели. Односно, према Ајнштајну: ”Све ваља поједноставити колико се може, али не више од тога.”
У том настојању да спознам друштво у којем сам одрастао, наишао сам и на тебе, што је срећан стицај оклоности. Тебе који си толико изван клишеа и који си и сам ”са друге стране” градио тај исти мост, преко којег ћемо наставити да комуницирамо.
Врхунац мог настојања да схватим несхватљиво била је моја посјета Сребреници прије коју годину. Не знам јесам ли ти икада причао о томе (вјероватно јесам). Било је то за мене, Србина из БиХ, од неописиве важности. На путу од Сарајева према Сребреници, веома сам систематично обишао сва спомен обиљежја која су за разне жртве – што српске, што бошњачке – подизана, као тужни маркер људске лудости, усудио бих се рећи. Зато што не сматрам да је иједна ствар на свијету вриједна више од људског живота. Сјећам се, сад накнадно, једне величанствене сцене из Селиновог Путовања накрај ноћи, у којој главни јунак у разговору са љубавницом каже, у освит Првог свјетског рата, нешто ”издајничко”, о томе како је рат глуп, беспотребан. Она га нападне, а он са друге стране узвраћа како је живот претежнији од смрти, и притом узвикује ”Да је њих и милион са друге стране који тврде супротно, а ја један ово, ја сам у праву а не они!”
Не знам да ли си икад био у Сребреници (волио бих, искрено, да некад тамо одемо заједно), али пут је то који се исплати. Нигдје, наиме, као у Источној Босни, не можеш видјети сву бесмисао и тужност Босне као такве. Пусти, прелијепи крајеви. Пуни снова и слутњи о посебности, јунаштву и сличним беспослицама. А без дјеце, индустрије и инфраструктуре. Како то обично бива.
Подстакнут ”јубилејем”, тј. двадесетогодишњицом од ”ослобођења” Сребренице од њеног становништва, у посљедње вријеме сам изнова гледао разне мучне снимке, почев од бибисијевог, промптно одмах по завршетку рата снимљеног документарца ”Смрт Југославије”, преко за мене лично преемотивних радиоинтервјуа ”Деведесете” са странице Пешчаник, па до текстова о Томашици и мајки која је добила кости својих 6 синова.
Руковођен општечовјечанским принципом, који је веома лијепо формулисао Брехт реченицом ”Други нека причају о својој срамоти, а ја ћу о својој”, веома сам сметао многим својим познаницима, родбини и пријатељима, говорећи и пишући о темама које су им стварале осјећај нелагоде, а у односу на мене изазивале код неких љутњу, некад чак и непријатно чуђење.
Ових дана србијански премијер је говорио нешто о сагибању главе и о процентима. Интересантно је то – на свако помињање Сребренице, или било чега чега би као народ требало да се стидимо, а од чега нас не покрива и не штити јасеновачки плашт вјечите жртве који нам је ”обучен” прије 70 година, много је већи проценат оних који се осјете нападнуто и непријатно, јер имају осјећај да су неправедно оптужени од оне бројке коју је поменуо премијер-покајник.
Без обзира на све, и уз дужно поштовање за све пострадале из редова мог народа, чије сам гробове непрестано обилазио, мислим да је моја дужност као младог, образованог човјека, па и хришћанина да причам о стварима о којима се ћути. Као што и сам чиниш, В. Зато знам да и разумијеш о чему говорим.
Мучи ме то, непрестано, В.
А можда само превише размишљам о стварима које су далеко изнад мене, и на које, самооправдавајући, не могу да утичем – а дефинитивно нисам ни могао да утичем тада када су се дешавале. Када је неко у моје име у граду који је у Другом свјетском рату толико пропатио, другима који нису били другачији наредио да носе бијеле траке око надлактице, или када је неко, у име освете над Турцима, уочи Петровдана, поклонио српском народу још један град.
Како смо, као Манови Нијемци ономад, могли да окрећемо носеве од метафоричког крематоријума из којег им је вјетар напухивао прах спржених људских тијела, тј.: вијести како очеви бивају отети од кћери, синова, супруга, мајки и очева. Како потом заувијек нестају. Како бивају закопани у земљу, без икаквог обреда, како наше традиције иначе налажу, тијело преко тијела, потом затрпани земљом, као цркнута стока која се склања да не кужи ваздух. Потом, након неког времена, када су кости од меса већ огољене, бивају откопавани разном механизацијом, која им ломи лобање, под којом кости крцкају као дрвца, да би потом опет били закопани негдје другдје, јер се срамота мора сакрити. За то вријеме жене и дјеца се питају: ”Гдје су?”
Скоро је објављен онај ужасавајући снимак са Корићанских стијена. То је само 40-ак километара од моје куће, у предјелу гдје се Крајина наставља у Босну. Након егзекуције крајишких Бошњака, побацали су их ”специјалци” у јаме, у близини Кнежева. Љето је било. Кужина испарења људских тијела у распадању загадила је читав крај, па су ”специјалци” у противпожарним одијелима морали да се спуштају на дно, товаре лешеве на камионе и одвозе их другдје. Како ли је тек воњало око Сребренице, у то љето 1995?
Мој народ је имао болно искуство са јамама, само 50 година прије.(Прије који дан служено је Опијело за жртве Јадовна.) Како? Зашто? Питања се множе и намећу сама од себе, а правог одговора нема.
Када рат утихне и страсти се смире, до сада су се ствари враћале на ”старо мјесто”, барем за преживјеле. Оплакивани су они који нису више ту, и живот се кретао даље, јер је незаустављива сила живота – увијек је била, и увијек ће бити. Бојим се да у Босни то правило не важи у цијелости. Имао сам прилику да живим у једној повратничкој средини, на петеровачкој висоравни. Нема ту никаквог живота, ни 20 година послије рата. Људи су само идеје људи, нестварни. Укотвљени у прошли, бољи живот, без наде. И данас у том крају, чини ми се, могу да чујем мукање оних за мене митолошких крава које лутају гладне, пред зиму, зато што господара нема више. Чудна је то сцена, коју сам чуо од једне храбре жене из тог дијела Крајине. Замишљам тај лијепи и мени неизмјерно драг крај, пуст, са говедима која тужно ишчекује људе којих више нема.
Ти и ја, В., смо двије стране суштински једне стране једног вјештачки подијељеног друштва. Надам се, покушавам штавише дубоко да вјерујем у то, иако не иде најједноставније, да ће једног дана све разлике бити опсолетне и индивидуалне вриједности стати на мјесто колективних, које ионако не служе никоме више, сем политичарима. А због којих сви патимо. Надам се да ће на обиљежавању четврт вијека од Сребренице читав српски политички врх бити ту, скупа са српским патријархом, који ће рећи: ”Опростите нам, браћо.”, истински хришћански, како је и ред.
Да ли је то извјесно? Не вјерујем.
До тада, мислим да је све што се чини узалудно.
И још нечему се надам: да Сребреница бошњачки народ неће затровати као Јасеновац српски. Једном, када тај отров параноидне невиности уђе у крв, не може се побиједити неколико генерација, јер генерише сам своје опстојање. За ову моју бојазан је, чини се, већ касно. Са толико много невиних, Босна нема никакву шансу.
Зато морамо сви још приљежније да радимо на томе да кроз пет година побиједимо сами себе. Уколико је то могуће.
***
Himna ukletoj mladosti
Koja smrtna zvona za one što umiru kao stoka?
Samo zvjerski bijes pušaka.
Samo brzi zveket mucavog rafala
Može izusti’ hitnju posljednjih im riječi.
Nikakve šale na račun njihov sada; ni molitve, niti zvona;
Niti ikakav glas žalovanja osim glasa horova
Jezivih, luđačkih horova zavijajućih granata,
I svirala što iz tužnih krajeva za njima zovu.
Kakve bi svijeće valjalo držati da im se povratak ubrza?
Ne u šakama dječaka, nego u njihovim očima
Sijat će sveti odbljesci rastanaka.
Bljedilo djevojačkih čela bit će njihov mrtvački plašt;
Njihovo cvijeće nježnost strpljivih glava
I svaka spora zora navlačenje crnog zastora na prozor.
Wilfred Owen (prev. V. B. Borjen)
Dragi moj Igore,
Otkad je stiglo tvoje pismo samo sam čekao priliku da uhvatim trenutak za osamu i odgovorim – na sve, svime. Perce nalivpera odloženog negdje na dnu ranca koje je u trenutnoj posjeti Pragu do ovog časa ostalo suho počelo je da svrbi. Iz iskustva znam, na pisma treba odgovarati čim prije, uhvatiti emocije što se rađaju pri čitanju dok se rađaju, inače odoše – šire se poput toplog vazduha, mijenjaju.
Pretprošli puta u Pragu sam šetao s tobom i E., ovaj puta E. je primila mene i mamu. Mamu pominjem jer je ona jednim od ključnih razloga za ovu korespondenciju i možda naše prijateljstvo uopće. Svojom nesposobnošću da prezire i naklonošću čovječnosti tko zna koliko nesvjesno zarazila je i svoju djecu.
Pitanje koje se nameće u svakom sukobu (a sukob je u svakom ljudskom društvu prisutan u raznim oblicima, pa i u ratnom) jeste pitanje kolektivne i individualne odgovornosti, a time i kolektivnog te individualnog djelanja. I tvoje i moje izstupanje iz obrazaca ponašanja koje naše matične zajednice očekuju od nas donijelo nam je grdnju određenih članova istih i mnoge neugodnosti, ali i mirniji san. Prije dvije godine brišući komentare fašističkog sadržaja sa svog FB statusa, napisane od strane nekoliko sugrađana koje sam tom prigodom nazvao prigodnim imenom fašista, na moj račun stigla je poruka kako je moj otac za ovu državu dao časno život, a da sam ja jedna najobičnija pizda. Nisam se naravno pretjerano zabrinuo na taj komentar prvog komšije – u najmanju ruku jer usporedba s nečim dragocjenim kao dijelom ženskih reproduktivnih organa za mene ne predstavlja uvredu, a onda i zato jer se ne sramim biti pacifista i antimilitarista samo zato što su huškači na vlasti, pamet mahom kratka, a historiju nam pišu (i predaju) oni koji su sami zakuhali kašu koju već od ranih osamdesetih svi kusamo. (Stavi joj pridjev bilo koje nacionalne kuhinje; u opisu joj ionako nevidljivom tintom piše „kriminalna“.)
Može li, zaista, historija biti kriminalna? Pitao si i pisao o Srebrenici, ali prije nego se dotaknem velike rane, htio bih o jednoj maloj koja će lijepo ilustrovati ono što držim za mnogo širi čin konstruiranja naše društvene stvarnosti. U književnoj povijesti suvremene Hrvatske iz ugla bilo koje druge zemlje osim Hrvatske same vjerovatno je najvažnija književna pojava posljednjih dvije decenije Dubravka Ugrešić. Iz razgovora s velikim brojem mojih prijateljica i prijatelja iz Hrvatske, naročito onim rođenim kasnih osamdesetih, ranih devedesetih, saznao sam da oni o pomenutoj književnici znaju ili jako malo, ili apsolutno ništa. Bože sačuvaj da su nešto od nje i pročitali. S obzirom da se mahom družim s načitanim osobama, prigovoriti da je samo do njih ne bi bilo pravo. Odgovor je, naime, jednostavan – Dubravku Ugrešić se iz savremene hrvatske književnosti sistematično briše, u školske programe za lektiru ju se ne uključuje, a u svakodnevnom životu ju se očito – prešućuje. Posljedica? Barem jedna ili dvije generacije odrasle su ili će odrasti s uvjerenjem da su klerikalno-nacionalistička režimska potrčka najveći domet savremene književnosti pisane na njihovom jeziku. Ugrešić naravno gubi samo kratkoročno; kada iskopni trenutačni sistem (a sve prije ili kasnije iskopni) – neka kasnija historija i književni kanon pamtit će Ugrešić kao književnu gromadu koja ona jeste. Ali do tada, valja nam živjeti s ovom postojećom, kriminalnom.
Kultura sjećanja, da se vratim sada Srebrenici, kao neodvojivi dio historije nekog prostora počiva na određenim uslovima bez čijeg pozitivnog prisustva ona ne prolazi svoj potrebni put i kao takva biva nagrđena. Odreći nekome njihovu traumu negiranjem te traume, oduzeti im pravo na sjećanje odbijanjem da se ustupi mjesto za spomenik (ovdje mislim na Prijedor) – znači odbiti im sposobnost za ikakvo iskustvo, za ljudskost, i zakrčiti put njegovom ili njenom ličnom ozdravljenju. Toga si, uostalom, savršeno svjestan i sam, zato si mi i pisao. No, pisao si ti meni, individualno ti individualnome meni, a iskustvo o kojem korespondiramo i individualno je i kolektivno. Šta dakle nedostaje? Gdje leži problem? Zašto ljudi uporno okreću glavu i osjećaju nelagodu? Nelagodu osjećam i ja, s „druge“ strane tog kanala, ali nije to ista nelagoda. Po meni, rješenje problema koji si postavio pred mene leži u kolektivnom priznanju i uvažavanju kolektivnog iskustva. Evo šta hoću reći: ljudi na prostoru bivše Jugoslavije (ograničit ću se na taj prostor jer je ionako prevelika generalizacija) mahom ne mogu odvojiti lični identitet od kolektivnog, pa time ni ličnu krivnju od kolektivne krivnje.
To da je Igor kriv za jedan jedini uzdah i suzu srebreničke ili prijedorske majke – je van svake pameti. Tko god je imao sreću da u Igorovom prisustvu provede makar i trenutak ili razmijeni tek „Zdravo!“ u prolazu, zna da su Igorovi osmijeh i pogled najpitomija i najiskrenija pojava. Međutim, to da je netko u Igorovo ime ili u ime njegove majke, bez njihove saglasnosti ili mogućnosti iste, a za svoje bolesne ciljeve toljagama tucao glave novorođenčadi ili Igorovih vršanjaka nepodobnog imena, koji su do jučer pili istu Cedevitu i učili iz istog Bukvara iste dječje pjesmice – to je teret koji je Igoru netko navalio na leđa, a on s njime na ličnom nivou nema ništa zajedničko. No, ostaje problem kolektivne krivnje. Imenom, geografski, kulturološki, jezično, etnički, pa i religijski – tu će te drugi smjestiti i bez tvog pitanja i saglasnosti, bez ikakvog uvida u tvoje lično, bez rezerve i – ovo će zvučati oštro – s pravom.
Kolektivno zajednice iz koje si ponikao već više od dvadeset godina odbija pogledati ispred svojih vrata, još manje ispred njih pomesti. Nepravda jednom učinjena nasljeđuje se; u nedostatku stvarnog iskustva generacije koje ju naslijede samo ju mogu zamisliti, a za razliku od stvarnosti mašta je bezgranična. Djeca ne samo da odrastaju na kazivanjima odraslih, ona to jako slikovito zamišljaju, a kako reče Virginia Woolf, „Daleko je teže ubiti fantoma nego stvarnost.“
Kazivanja o nacionalnoj patnji, o vječnoj poziciji žrtve (bazirana na nečemu što je zaista bilo, ali završilo i što je vremenom napuhano do epskih razmjera kako bi bilo srazmjerno veliko kao nacionalni ponos) – ono su na čemu kolektivni identitet počiva, pa mu time služe i kao opravdanja kada se kolektivna krivnja stavlja na dnevni red. Pomeneš li Srebrenicu u Banjoj Luci, Bijeljini ili Beogradu, vjerovatno ćeš čuti nešto u vidu „Da, Srebrenica, ali šta su „oni“ (Turci) nama radili stoljećima!“ (!) ili će se strahota Jasenovca potegnuti kako bi se opravdala ta ili neka druga strahota, sve u stilu: Nisam rasista, ali mrzim Indijce. Nitko pred očima nema imena i lica nekog Aleksandra ili Bojane čije su se dječje kosti izmiješale u jasenovačkom glibu i nikada nisu zaista upokojene, ili lica Omera, Nedžada, Harija, Emira, Hasiba, Ermina – šest sinova jedne jedine majke koja je zbog kolektivne šutnje možda našla 20% njihovih kostiju, dok ostale još leže kao pseće, razbacane po japagama čije lokacije počinioci još uvijek odbijaju otkriti javnosti. A to je sama suština problema.
Da bi se apstraktno razumjelo, mora se približiti nečim konkretnim. Stotine hiljada stradalih Srba u Drugom svjetskom ratu današnjem su čovjeku broj bez lica. Broj bez lica je i preko 10.000 stradalih Srebreničana. Imena, sve kada ih i ispisuju na ekranu 11. јula, doduše samo u jednoj polovici države, više liče na neke biračke spiskove sa izbora: i rijetki koji na čas na njih obrate pažnju okreću glavu, mijenjaju kanal. Ja najčešće ostavim; sjedim i gledam u ta apstraktna imena. Katkad jedno te isto prezime prolazi ekranom i po nekoliko minuta. Ne pitamo se: kada su zadnji put jeli prije nego su ih smaknuli? kada su se napili vode? je li im bilo krivo što su iz kuća otišli bez slika? jesu li stvarno mislili da će opet vidjeti svoje najmilije? Nema vremena da se pitamo. Vremena je malo, a imena su mnoga, mnoga. Valja proći cijelu abecedu. Ab-, Ac-, Ad-… Ak-…, Ba-…, Be-… i ono Žu-…, cijelu vječnost daleko.
Zato je za stvarno dozrijevanje svijesti i pojmljenje kolektivne krivice neophodan – lični primjer. Ti dugo vremena o svemu ovome razmišljaš, i ranije si pisao o svemu – pa ipak, tek od našeg februarkog razgovora o našim očevima osjetio si još snažniji poriv ili pritisak da nešto napišeš. Apstraktni brojevi postali su možda – Velidov otac. Svih dvadesetdvije i pol godine njegovog odsustva iz Velidovog života.
Ali, da se vratim sada ostatku tvoga pisma, naročito kraju, s kojim se slažem, čiju bojazan dijelim, i o čijem smo se predmetu složili još davno: pogubnosti beskrajne pozicije žrtve. Kao i svaka, ona ima svoj razlog. Ne bi se smjelo sve relativizirati. Bila je agresija i sve te jame pune kostiju dovoljan su dokaz. Žrtve su umorne od dokazivanja. 20% kostiju šestorice sinova dovoljan su teret da se slomi kičma jedne majke i bez nečijeg negiranja. Ali za majke koje su preživjele, kao i za žene koje su bile djevojčice i koje će čitav život nositi žig stradanja na svome čelu – vječna pozicija žrtve duševno je pogubna.
Prva stvar koju bismo pomislili kada bismo dvadesetosmogodišnju djevojku iz Srebrenice, recimo moju prijateljicu A., pitali odakle je i kako se zove ne bi bila Da li je nekad putovala u Pariz? ili Voli li Vivaldija? nego Koga li je ona sve izgubila i kako se s time nosi? Da je to prva stvar koju bismo pomislili pred dvadesetosmogodišnjom osobom ne samo da je uvrnuto kada se na njen život gleda u smislu svakodnevnice, uobičajene ljudskosti, nego i nju u našim očima smiješta u već pripremljeni kalup žene(majke;sestre)-žrtve i oduzima joj – barem na prvu, površnu, a takve su one koje će ona doživjeti od većine ljudi koje sreće – mogućnost da živi i ima život i izvan toga. A., ne samo da putuje i radi projekte kojima bi se svaka mlada i uspješna osoba ponosila, ona je i jedna od najveselijih osoba koje poznajem, sa zaraznim smijehom i nesvakidašnje dobrim smislom za humor. Ono što će joj, pak, prvo servirati i što će u očima javnosti biti njena glavna i osnovna oznaka je – srebrenički genocid.
Međutim, A. savršeno zna odvojiti svoje individualno od svoga kolektivnog. Žrtva u kolektivu preživjelih, ona u privatnom odbija ostati žrtvom. Radimo to svakako i ti i ja u svojim situacijama. Sada još preostaje da se nadamo da će ova dva lična pisma, pisana za naše, ali i za oči ljudi koje ne poznajemo, uspjeti da učine jedno maleno čudo: otklone strah da se suosjeća s tuđom boli. Jer samo zato što se prizna tuđa bol i mogućnost patnje, ne znači da se odričemo vlastite niti da je naša vlastita manje važna. Čija je sramota, na kraju, zaista veća ako zamislimo situaciju gdje dvoje ljudi stoji jedno naspram drugog i jedno pruža ruku a drugo ju odbija primiti?
Valjalo bi živjeti. Živjeti.
Tvoj,
V.
Peščanik.net, 06.07.2015.
Srodni link: Prepiska Ljube Živkova i Hariza Halilovića
SREBRENICA