Prepušteni narodu

Dok se diktator svađa sa narodom i sve mu se više prepušta, a đilkoš Brnabić, još uvek u prethodnoj fazi, šenluči sa narodom po Žitorađi, ministar prosvete sa onim licem drema u skupštini, a na Pinku, savršeno iskuliran, objašnjava najopasniji i najluđi deo politike koja se ima razmahati posle pobede na izborima. Zato zaslužuje pominjanje i dobro promišljen program otpora – ne bez zabave, jer u situaciji kada je znanje maternjeg jezika u školama katastrofalno palo, ministar reče da treba „inovirati greške“. To vučimediji svesrdno rade, ministrova preporuka je uvažena. Pređimo na druge tačke izrađenog programa re-analfabetizacije naroda:

Srpske studije. Ovako opredeljene nacionalne studije, bar po imenu, u Evropi postoje u Engleskoj, Portugaliji i Hrvatskoj. Engleske, na univerzitetu u Daremu, podrazumevaju i kolonijalizam (sa kritičkim pristupom), portugalske istoriju umetnosti i antropologiju, a svi evropski univerziteti imaju, sem maternjih jezika, i odeljenja posvećena drugim jezicima (germanistika, rusistika, anglistika i sl.). Francuzi svoje nacionalne studije nemaju, jezik i književnost postoje na odeljenjima za lingvistiku i, što je veoma zanimljivo, samo na odeljenjima za modernu književnost. Za nas je zanimljiv hrvatski primer, gde svi univerziteti imaju kroatistiku, ali postoji i novi Fakultet za hrvatske studije u okviru univerziteta u Zagrebu. To je, po svim ne baš naročito artikulisanim izjavama dotičnog ministra, osnovni petlovski razlog za osnivanje srpskih studija, pored razumljive srbistike – kad oni, zašto ne i mi. Ostavimo po strani kumovsku kauzalistiku i nužnu potrebu da se zaposli još nekoliko četničkih tikvana: ostaje konkurentnost bunjišta sa Hrvatima. Ovu potrebu ministar je iscrpno objasnio time što Hrvati imaju manju kulturu, ali eto „čuvaju ono malo što imaju“ (tu dolaze tri tačke da bi označile vreme u kojem čitaoci dobijaju napad histeričnog smeha, plača i urlanja psovki). Srbi dakle imaju dužnost da svoju superiornu kulturu institucionalizuju.

Kako institucionalizovati? Ministar ima odgovor – putem crkve, koja „treba da povrati svoju instituciju“, odnosno svetosavski univerzitet. Mali detalj da tako nešto nije nikada postojalo, a i zašto bi pored Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, nimalo ne ometa ministra, jer on ima istorijski argument – izmišljeni svetosavski univerzitet, odnosno njegovo nepostojanje posledica je komunističke nacionalizacije.

Koje su prepreke institucionalizaciji? Naivac bi pomislio da je, ako se već pominju komunisti, u pitanju ideologija – ali, ministar oštro napada svoje protivnike, postojeće univerzitete, što nemaju nikakvu ideologiju koju bi ponudili na izborima. Posledično, ministrovo „mi“ odnosno SNS ima ideologiju, koju možemo čitati jedino kao kult ličnosti, populizam i ohlokratiju sa jakim elementima nacifašizma. Opozicija i studentsko-narodni pokret nemaju nikakvu ideologiju, i zato ministar, sasvim logično usred te papazjanije, ističe „prikrivene profesore“. Pa ili „profesori“ znači nešto drugo, ili „prikriveni“ (izvan ili unutar univerziteta?) znači nepostojeći ili suviše postojeći? Naravno da je besmisleno tražiti bilo kakav smisao u budalaštinama. Ali ministar sa onim licem misli i radi sasvim ozbiljno. Rezultat je već tu: sunovrat maternjeg jezika, unutarnji raspad pismenosti koji je duboko povezan sa spoljnjim raspadom, vidljivim u čistkama, ograničenjima i teroru.

Diktator je prepušten narodu, uskoro će biti i đilkoš Brnabić. Može se samo očekivati da i ministra prosvete i nauke sačeka ista sudbina. No ostaje otvoreno ono kobno pitanje: ima li dovoljno naroda koji bi prepuštanje osmislio?

Peščanik.net, 22.08.2026.