Presedani

Veliku je pažnju privuklo pismo jednog broja američkih senatora predsedniku Bušu u kojem se traži da američka administracija odlučno podrži demokratizaciju u Srbiji. Kada se pročita celo pismo, vidi se da je cilj da se pomognu demokratske snage, a pre svega predsednik Tadić, da se održe na vlasti. Ističe se da demokratska Srbija teži učlanjenju u NATO i u Evropsku uniju i da je dokazala da je spremna da prihvati i takva politička rešenja kao što je osamostaljenje Crne Gore. Konačno posebno se pozdravlja Tadićevo zalaganje za ispunjenje obaveza Srbije prema Haškom tribunalu.

U ključnom se pasusu pak kaže: “Međutim, ekstremne grupe na Kosovu pokušavaju da izvrše pritisak na Srbiju da krene putem koji bi vodio destabilizaciji. Srpske su vlasti zatražile od nas da im ne uskratimo pomoć u ovom ključnom času. Kosovske snage (KFOR) pod rukovodstvom NATO-a moraju da ostanu na Kosovu sve dok ne postane jasno da kosovske vlasti mogu da zaštite sve svoje građane. Svetska zajednica i Sjedinjene Države su uložili previše da bi dozvolili  ponovni haos u ovom regionu”.

U poslednjem se pasusu posebno ističe potreba jačanja saradnje sa srpskom vojskom i podrška njenoj reformi. Pismo se završava pozivom da predsednik Buš podrži predsednika Tadića i “demokratski izabranu vladu” na njihovom čudesnom putu ka stabilnoj demokratiji. To je jedino mesto gde se izričito pominje sadašnja vlada. U prvom se pasusu pozitivno pominje prva demokratski izabrana vlada.

Šta, dakle, piše u pismu? Na koje se ekstremne grupe na Kosovu misli, koje mogu da destabilizuju Srbiju? Je su li srpske vlasti zatražile da NATO ostane na Kosovu “sve dok ne postane jasno da kosovske vlasti mogu da zaštite sve svoje građane?” Kako bi trebalo razumeti pominjanje kosovskih vlasti? Takođe, kako bi valjalo razumeti da se sadašnja srpska vlada pominje samo kada je reč o njenom doprinosu demokratizaciji, za sve ostalo se traži podrška predsedniku Tadiću, kome se pripisuje i privrženost evro-atlanskim integracijama i zalaganje za saradnju sa Tribunalom u Hagu i prihvatanje demokratske volje Crne Gore, ovo poslednje se doduše ponovo pripisuje srpskim vlastima u celini? I konačno, da li se ova pohvala za spremnost da se prihvati “demokratska volja Crne Gore” može razumeti kao sugestija da je to presedan koji bi trebalo slediti i u drugim slučajevima?

Moje je tumačenje da se ovim pismom podržava demokratska vlada koja bi trebalo da se oformi posle izbora i rešenja statusa Kosova, koje će biti takvo da je njegova suverenost ograničena kada je reč o unutrašnjoj i spoljašnjoj bezbednosti kako bi se izbegli rizici destabilizacije. Takvom „čudesnom demokratizacijom“ bi se Srbija razvila u jakog regionalnog partnera Sjedinjenim Državama. To bi bio poželjni presedan, kojim bi se “proširila i ojačala zajednica demokratskih država”.

Zanimljivo je da se u Srbiji više gorovi o presedanu koji bi nastao osamostaljivanjem Kosova. Ne misli se na demokratizaciju, već upravo na destabilizaciju. Pominju se mnoga mesta na svetu gde bi bili ohrabreni separatistički pokreti, ako bi Kosovo postalo nezavisno. Nije uvek jasno, međutim, u kom bi to smislu osamostaljivanje Kosova bio presedan? U svetu se broj nezavisnih država povećao značajno, čemu su recimo posebno doprineli separatistički pokreti u bivšoj Jugoslaviji. Takođe, zašto je osamostaljivanje tolikih država bivših članica Sovjetskog Saveza manji presedan za separatističke pokrete širom sveta? Presedana te vrste ima na pretek, ako zaista samo to garantuje državni integritet u Evropi ili bilo gde drugde u svetu. Presedan je, na primer, i stvaranje entiteta u Bosni i Hercegovini, ali to ne objašanjava, na primer, zahtev Katalonije za većom autonomijom.

Presedan, ili bolje rečeno primer koji bi bio od značaja za Srbiju, Kosovo, Bosnu i Hercegovinu i možda i za mnoge druge bi bila sposobnost da se dogovorno dođe do uvažavanja demokratske volje. U kontekstu, kako kažu senatori, evro-atlanskih integracija i uz suprotstavljanje “ekstremnim grupama”.

 
Peščanik.net, 01.09.2006.