Pričest za Nečastivog

Da imam takve moći, ili da sam makar dobio ovlašćenja, amnestirao bih nitkova. Ukazom, usmenom naredbom ili pozivom na referendumsku aklamaciju. Na ovakvo saosećanje prema njemu naveo me je prizor u kome on hrani ribom vatrogasca Plemića. Ništa slično nisam video ni čuo svih ovih godina gledajući taj nepodnošljivo gadan lik. Sendvič sa ribom je sam vrh nastrane gastronomske literature pretvorene u političku scenu i vrhunac trpljenja pred šejtanovim iživljavanjem na zgarištu.

To je čulni doživljaj pristajanja na prisilna uživanja i patnju, oživljavanje Isusa od gipsa koji ribom hrani samo jednoga. Ali ta riba je ostala nepojedena, jer se Plemić, kako čujem obilno ispovraćao, pa je preskočilo ribetine za sve.

Probaću da obrazložim zašto tražim oproštaj, ili pomilovanje kad dođe taj trenutak. Nije to samo zato što jurodivi inače ne odgovaraju za svoje postupke, jer su mahniti samo Hrista ili sotone radi. Nego pre svega zato što su već dobili oproštaj od nas, nezavisno od nedela koja su činili ili će ih tek činiti. Da ga nisu dobili ne bi bilo poznato da li postoje i koja im je svrha.

Još nismo videli šta je to, od čega je sačinjeno, koliko je trajno i šta nam se sprema, a ne sprema se ništa dobro. I to je već dovoljno da ostavimo sebe po strani i ne brinemo za svoje živote. Vrhovna komanda, kako to reče major Gavrilović, nas je ispisala iz spiska živih. Nema razloga za brigu.

Istorijsko pamćenje, koje je davno pretvoreno u mit, traži od nas da se ne odričemo navike žrtvovanja: za otadžbinu, teritoriju, imanje, slobodu, ženu, čast i slavu. Pa i za badava, ni za šta, sotone radi, kojoj je uvek malo ljudskih glava. Onaj, koga sam uzeo u zaštitu kao zločinca koga bih amnestirao i možda počinio sudnji greh, dobro je upoznao tu našu osobinu i naviku da sebi ne značimo ništa, da nas nije briga za nas i da smo spremni da se predamo bilo čemu ni za šta.

Pogledajte malo bolje oko sebe ili čak samo ovlaš. Možete da vidite da je tako zaista. Vidite pomahnitalog, odvratnog tipa šta sve govori o nama! On nam je presudio da budemo pod njim, izrekavši nam tako najtežu kaznu. Ili nas je možda samo ostavio da budemo tu negde znajući da ne umemo da brinemo o sebi. Nikakvi Miloši i Obilići, buntovnici koji ne daju na sebe. Nego podanici, ulizice, udvorice, raja, robovi. Uzmite smrdljivu ribu kad vam udeljuje na plus 38! Umesto da mu taj bajat lebac zajedno sa bajatom sardinom nabijete u usnu špilju, vi mu zahvaljujete. Izvini Plemiću, nije do tebe. Učinio si sve što si mogao, dalje se nije smelo. Takvi su kod nas i plebejci i plemići. Tebi svaka čast, prvi si koji ga je odbio prvi put.

Zbog svega što sam ovde rekao a i što nisam, taj stvor mi postaje prihvatljiv. Čemu liste, izbori koji se ne mogu dobiti i neka imitacija pobune, mlake revolucije, protestne šetnje i bežanje pred podivljalom policijom i soničnim topovima? Pognute glave ostaju na ramenima.

Pustimo ga da vlada! Svima će biti lakše, nisu nam potrebne uzaludne jalove pobune i njihov tužni kraj. Moguće je da ga ne poznajemo dovoljno. Ne znamo odakle je došao. Možda je to vaskrsla istorijska ličnost poslata na krotke Srbe, lažni car Šćepan Mali, Marko sa Šarcem i buzdovanom po treći put među Srbima, rasturčeni Nasradin Hodža ili neko ko je prethodno naučen šta valja učiniti sa nama. Neki iskonski prijatelj Save Savanovića koji na Šumadincima oštri svoje drvene zube.

Reke su presušile, ribe ostale bez vazduha a zemlja gori od vreline i od sebe same.

Neko mi reče da stiže jesen u kojoj će biti rešeno sve a mnogo je toga za rešavanje. Već je bilo sličnih ali ne i gorih jeseni. Ako bude tako loše kao što umni ljudi to vide, moja ideja o milosrđu za utvaru biće nedostižna.

Peščanik.net, 26.08.2026.