Prirodna žena

Kada sam prešla četrdesetu, pojavile su se prve „staračke mrlje“ na rukama. Koža je neuporedivo manje prhka i meka, na licu mi se bez greške vidi da sam plakala, da sam loše spavala, ili da sam prosto spavala. Sede vlasi prate i razne druge sede dlake, a grudi su, što od posledica dojenja, što od posledica beskonačnih sati sedenja u poluiskrivljenom položaju – nešto drugo. To se vidi, a toliko je toga što se ne vidi: bolovi u delovima tela kojih donedavno nisam bila svesna ni da postoje, kojima svakako nisam znala ime, uzrokovani nekim najobičnijim dnevnim aktivnostima, umnožavaju se mimo moje volje, podsećajući na krhkost tela o kojoj sam donedavno mislila samo iznimno, u drugom stanju ili onda kada sam ga nečim neštedimice mučila. Na pragu menopauze, shvatam da ne znam gotovo ništa o tom telesnom događaju jer se u našoj kulturi o tome malo govori. Prava prirodna žena.

Svi su ljudi u jednom jednaki, svi će umreti. Ogromna većina nas će pre toga proći kroz proces u kojem nas telo poziva i opominje, nekad vrlo jednostavno govoreći: ovo više ne mogu. Starimo svi, ali se u patrijarhalnoj kulturi starenje posebno vidi na ženama. Razlog je jednostavan. Najveća društvena vrednost žene meri se njenim izgledom. Premda su se kroz istoriju standardi lepote menjali pa su nekad lepe bile punačke, „zdrave“ žene, a danas je lepota mršava, žene su bile lepe samo dok su mlade. Nije tu reč samo o kultu mladosti, velikom izumu 20. veka podsticanom raznim lukrativnim industrijama lepote, već o društvenoj ulozi koja je ženama namenjena otkako je sveta i veka. Lepota je takoreći bila besplatna ulaznica, zgodno preimućstvo koje ženama u jednom nedugom periodu pomaže da lakše postanu supruge i majke. I lepota i društvena potreba za njom su zato kratkoveke. Osvrnemo li se na istoriju, ko još pamti neku pedesetogodišnjakinju, majku sedmoro dece, koja je u svojoj pedesetoj blistala i posle sedam porođaja slovila za lepoticu? Ako je društvo namenilo ženi da ima društvenu vrednost samo dok se ne uda, onda za nju posle toga nastupa društvena smrt – nevidljivost, nevažnost, zapuštenost.

Moglo bi se reći, dobro, to je tako bilo pre, dok žene nisu ušle u javni prostor, postavši kao i muškarci snabdevači, govornici, zaštitnici, donosioci odluka. Ili, to je bilo tako dok kapitalistička mašinerija nije izbacila i „novog muškarca“ koji jednako želi da bude i ostane lep. Ili, to je bilo tako dok društvo nije počelo da vrednuje žene prema onom što čine, a ne prema obimu struka i kukova.

U zbilji, međutim, živimo u svetu koji od najranijih dana generiše mržnju prema telu, konstantno nezadovoljstvo i stremljenje neostvarivom idealu koji se svima plasira kao obaveza, kao nešto što možemo kupiti, izvajati, (ne) pojesti. I premda se to odnosi i na žene i na muškarce, živimo u svetu u kojem tabloidi neće slavodobitno deliti fotografije s letovanja kojima ismevaju muškarca jer „više nije lep“ (a javna je ličnost pa ne sme da mu se dogodi da posustane u „izgledanju“; ili je dovoljno bogat da sebi može da priušti da se „ne zapusti“). Živimo u svetu u kojem se čudimo hrabrosti holivudskih diva koje ne skrivaju srebrne vlasi i bore, iako nas baš ništa i nikad ne čudi kad vidimo njihove jednako osedele i izborane vršnjake. To je onaj isti svet koji lepotu definiše kao mladu, zarobljenu u jednom trenutku u vremenu koji se onda na razne artificijelne načine produžava u beskraj. To produžavanje nesrazmerno češće izvode žene, jer se od žena očekuje da budu lepe, dok muškarci mogu da budu prirodni. Standarde lepote nisu izmislile pojedinke: društvo nam ih je, kao neželjeni dar, darovalo, kao i poruku da je starenje ružno, da je za skrivanje ako nemaš para da ga „unaprediš“. Šta god radile, mere nam se kukovi: pre nego što smo rodile, a i pošto smo rodile, samo se izvlači drugačija mera. Strah od starenja i njegovo trajno odlaganje prestaje da bude strah od opomene tela da više ne može, postavši način da se, bar još malo, bar još zakratko zadrži vrednost u društvu koje žene škartira pošto se ta vrednost i dalje, uprkos svemu što (znamo da) radimo, meri nepostojanim merilom lepote. Merilom kojim se kupuje dostojanstvo. Naravno, ko može da plati.

Nema neprirodnih žena. Neprirodna su samo društvena očekivanja od nas da nam lepota bude večna besplatna ulaznica, koju ćemo skupo plaćati raznim korekcijama tela koje nikada nismo ni naučile da volimo. Neprirodno je prezirati spontanost, odbacivati prolaznost, ne biti dobro u svom telu, jedinom koje imamo na ovoj planeti. Nije lepota prirodna ili neprirodna, ružan je svet koji lepotu dodeljuje, propisuje i zakida.

Peščanik.net, 19.07.2021.