Privatizacija uspešnih i neuspešnih

Zašto kupac Železare ne želi da preuzme dugove? Ili, drukčije rečeno, zašto je cena koja se može dobiti prodajom Železare znatno niža od njenih dugova, tako da se oni ne mogu pokriti novcem iz prodaje? Zato što su ti dugovi uzimani da bi se pokrivali gubici.

Prodajom vlasnik smanjuje te gubitke koliko može, i to je sve. U slučaju Železare, država je vlasnik, što znači da su ti dugovi njena obaveza. Naravno, ukoliko bi država bila privatni vlasnik ona bi bankrotirala, pa bi se poverioci naplatili iz prodaje, što će reći oni bi snosili te gubitke. No, države ređe bankrotiraju, mada to u Srbiji nikako nije nepoznat slučaj. No, kako država stoji iza poreskog obveznika sve dok je on spreman da plaća, što će reći nije spreman da se pobuni na izborima, dotle će kreditori biti namireni.

Drukčije stoji stvar sa prodajom uspešnog preduzeća. Ukoliko ostvaruje dobit, izvori finansiranja nisu posebno važni. Uzmimo da su stopostotno iz kredita, svejedno će vrednost preduzeća biti veća od dugovanja, što znači da će se poverioci svakako moći namiriti iz eventualne prodaje. Jer, vrednost preduzeća jeste zbir dobiti koja će se ostvariti u budućnosti, što obezbeđuje povraćaj kreditnih obaveza. I, zapravo, vrednost preduzeća ne bi ni trebalo da zavisi od zaduženosti već od profitabilnosti.

Uzmimo sada jedan drugi problem, koji često buni ljude. Naime, ako država prodaje železaru ili naftnu ili telefonsku kompaniju, da li bi trebalo da uslovljava budućeg vlasnika, koji je sa stanovišta države privatno lice, bez obzira na to da li je reč o nekom preduzeću koje je u vlasništvu neke druge države, recimo da obezbedi određeni nivo zaposlenosti u privatizovanom preduzeću ili određeni obim ulaganja? Ovo može da bude važno iz sledećeg razloga.

Uzmimo da je državno preduzeće u gubicima i opterećeno kreditima, ali je to posledica rđavog upravljanja ili nedostatka preduzetničkih motiva ili, uostalom, nepoznavanja tržišta. Privatizacijom bi se to moglo ispraviti, ali izvori neefikasnosti trebalo bi da budu uklonjeni. To bi podrazumevalo ne samo novo upravljanje, već i smanjenje, možda privremeno a možda i stalno, broja zaposlenih. Ukoliko država uslovljava privatizaciju obavezom da se broj zaposlenih ne smanjuje, taj se uslov neće ispuniti besplatno. Ili će se prodajom dobiti manje, ili će se država obavezati na jednu ili drugu vrstu subvencija. Uz to, uopšte nije izvesno da do smanjenja broja zaposlenih neće vremenom doći jer nije realistično da bi takva obaveza mogla beskonačno da traje.

Isto važi i za uslovljavanje obećanjem da će novi vlasnik ulagati u preduzeće koje kupuje. Opet, to je nepotrebno jer se očekivana dobit i ne može ostvariti ako nema ulaganja, kao što je upravo ovo prvo koje je izvršeno kupovinom preduzeća. Moguće je da se imovina kupi da bi se preprodala, ali to ništa ne menja na stvari. Država, ne kao vlasnik već kao poreska vlast, može ako želi da tu preprodaju učini skupljom, ali nije izvesno da bi time postigla neki finansijski ili poslovni cilj. Uz to, takva obaveza takođe nije besplatna. Recimo, u slučaju prodaje Naftne industrije Srbije cena je smanjena, između ostalog, obećanjem da će novi vlasnik ulagati u preduzeće koje je kupio. Tu su još bila i obećanja o dodatnim ulaganjima u gasovod i još ponešto, što je plaćeno monopolskim položajem i drugim povlasticama. Sve je to, naravno, potpuno nepotrebno jer je izgled da se profitabilno posluje dovoljan, nikakve druge obostrane obaveze nisu potrebne.

Ovo se može proširiti na subvencionisanje ulaganja, kod kojeg država privatnom vlasniku plaća svako novo radno mesto. Ovo se povremeno poseže kao argument da se ne privatizuje uspešno preduzeće u državnom vlasništvu, recimo kao Telekom, jer bi privatni vlasnik smanjio broj zaposlenih, a država neće. Naravno, država može uvek, ako želi, da zaposli radnike koje privatni vlasnik otpusti. I nije neosnovano zahtevati da to zaista i učini ako oni ne mogu da nađu posao u privatnom sektoru. Zapravo, jedan od najvećih problema s privatizacijama u Srbiji bio je taj što je država težila da one koji izgube posao ili kompenzuje jednokratnim naknadama ili da ih prevremeno penzioniše. A zapravo je mogla da ih zaposli na obnovi zemlje koja je više nego zapuštena. To je, naravno, tada bilo lakše nego sada kada su javne obaveze velike, a javni dug jedva održiv.

Kod ovog poslednjeg privatizacije uspešnih preduzeća zapravo pomažu jer se dolazi do novca koji se može uložiti u oblasti u kojima nedostaju privatne investicije. Tako da se ne zapošljavaju tek oni koji gube posao usled povećane produktivnosti, već i oni koji ne mogu da nađu posao bilo jer nemaju iskustva, bilo zato što nemaju odgovarajuće kvalifikacije. Sve njih država može da zaposli, posle dodatnog obrazovanja ako je potrebno, jer ima toliko toga što je potrebno uraditi. Potpuno je besmisleno kako plaćati ih na mestima na kojima nisu neophodni, tako i subvencionisati privatne vlasnike da ih drže na platnom spisku mada nisu neophodni. A najgore je subvencionisati privatnog vlasnika za zaposlene koji su mu potrebni i koji mu obezbeđuju zaradu jer je to isto kao da mu se novac poreskih obveznika neposredno sliva u džep.

Tako da ne bi trebalo prigovarati što kupac propalog preduzeća ne preuzima kreditne obaveze od državnog vlasnika niti bi trebalo tražiti da država drži novac uložen u uspešno preduzeće. Jer, ima toliko toga da se obnovi.

Novi magazin, 09.05.2016.

Peščanik.net, 09.05.2016.