- Peščanik - https://pescanik.net -

Privid – stvarnost – prošlost – današnjica – Ustav – fudbal: ukratko – pačvork

Ako ništa drugo, predsednički izbori su Srbiju vratili iz privida u realnost. Privid: lepo lice Srbije, na primer Tadićevo, koje prikriva bezizglednu i bezidejnu opštu politiku Srbije oličenu u maksimi i Kosovo i Evropa, navodno dubokom nacionalnom mudrošću iznedrenu i široko odobrenu. Stvarnost: ne tako lepo lice Srbije, na primer, Nikolićevo, koje ne prikriva privid i Kosovo i Evropa. Privid: u Srebrenici se dogodio “veliki zločin”, (Skupština Srbije, pa onda Nikolić), ali nikako genocid (Skupština Srbije, pa onda Nikolić), dok u stvarnosti jedan nadležni organ – Međunarodni sud pravde UN u Hagu (što nije isto što i ad hoc Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, nego nešto što, može biti, priznaje i sam Vuk Jeremić, postavši predsedavajući Generalne skupštine UN) – u svojoj presudi, odlučuje da je u Srebrenici genocid počinjen: „Srbija je povredila obavezu da spreči genocid, na osnovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, u odnosu na genocid koji se dogodio u Srebrenici u julu 1995. godine“. (Videti tač. /5/ izreke presude MSP u Hagu u slučaju Bosna i Hercegovina protiv Srbije.) U ovoj presudi jasno je potvrđeno da su snage bosanskih Srba u Srebrenici u julu 1995. počinile genocid koji je Srbija najpre propustila da spreči, a zatim i da kazni i izruči Tribunalu njegove počinioce.

Ako ništa drugo, predsednički izbori su vratili Srbiju iz jednog privida u drugi – iz prošlog u sadašnji, a moguće je obratno. Privid prošlosti: tzv. izborna krađa na predsedničkim izborima 1997. Važno je podvući da ta navodna izborna krađa, za razliku od one 1996. nikad nije bila ni utvrđivana, uglavnom zahvaljujući kooperativnosti duhovnog i partijskog prethodnika današnjeg predsednika Republike, Šešelja. Privid sadašnjosti: tzv. izborna krađa na izborima 2012. Da li je ova navodna najnovija bila stvarna ili prividna, očekujemo da saznamo od pravosudnih organa, uz snažnu podršku predsednika Republike Srbije (dalje: PR). Verovatno je PR (i) zbog toga uposlio neka nova – stara lica, koja se u javnosti (ne)opravdano smatraju više praktičarima nego teoretičarima privida izborne volje građana. Na primer, dr Nebojšu Radića, novog generalnog sekretara PR, a u vreme srpskih parlamentarnih i predsedničkih izbora 1997 – sekretara RIK-a. (Jednom tajnik – uvek tajnik). “Po njegovim rečima informacije koje su do juče u podne prispele u Republičku izbornu komisiju potvrđuju ocenu izrečenu posle zatvaranja biračkih mesta da su izbori za narodne poslanike i za predsednika Republike bili fer i demokratski i da su se odvijali u tolerantnoj atmosferi. – Ceo postupak predizbornih i izbornih radnji realizovan je doslednom primenom zakonskih rešenja, što je na kraju rezultiralo zanemarljivim brojem prigovora upućenih izbornim komisijama izbornih jedinica i Republičkoj izbornoj komisiji. To znači da su ovi izbori afirmisali poverenje birača u funkcionisanje izbornog sistema i doslednu primenu zakona“, rekao je Nebojša Rodić, dodajuci da u prilog ovoj oceni govore i tvrdnje međunarodnih posmatrača koji su konstatovali da su izbori obavljeni u skladu sa zakonom i da nisu zabeležene veće primedbe na tok izbornog postupka“ (Naša Borba). Doduše: “Najava Nebojše Rodića da će Republička izborna komisija održati narednu konferenciju za štampu tek danas u podne i nastojati da pribavi numeričke podatke, propraćena je juče smehom mahom stranih novinara u dupke punoj sali Pres centra Skupštine Srbije. Ni sva sila najsavremenije tehnike instalisane specijalno zarad bržeg informisanja javnosti nije mogla da ubrza proces i razjasni neke nedoumice oko rezultata izbora” (Naša Borba). Ne treba zanemariti: “Misija OEBS zaključila je da je proces do pred sam dan izbora bio pogrešan jer nije bilo jasnih pisanih propisa o svim aspektima izbornog procesa, jer su javni mediji pristrasno izveštavali o vladajućoj stranci dok su nezavisni mediji imali problema sa dobijanjem dozvola za rad, jer nije bilo dovoljno poverenja u neutralnost članova izborne komisije na svim nivoima pošto ih je imenovao jedan centar i jer nije bilo poverenja u nezavisnost sudstva. Ipak, rekao je koordinator Vels, sam dan izbora protekao je, kako su – do juče oko 13 sati kada je pristigla oko polovina izveštaja – ocenili posmatrači, tako da je tehnička procedura glasanja bila dobra i u skladu sa zakonom“ (Naša Borba).

Ako ništa drugo, predsednički izbori su teleportovali stvarnost iz 1997. u 2012. godinu. I dalje “nema jasnih pisanih propisa o svim aspektima izbornog procesa”. I dalje javni mediji “pristrasno izveštavaju o vladajućoj stranci”. I dalje nema “poverenja u neutralnost članova izborne komisije na svim nivoima”. I dalje nema “poverenja u nezavisnost sudstva”. Ma, prošlo je tek petnaest godina, šta ti birači uopšte zamišljaju: dok zaposliš Rodića, pa ga razrešiš, pa ga ponovo zaposliš, dok lupiš dlanom o dlan, okreneš se oko sebe, kad – proteče petnaest godina.

Ako ništa drugo, predsednički izbori su ogolili nepromenjenu stvarnost Srbije u osnovnom odnosu koji je tema svakog bogovetnog dana koji smo proživeli od početka devedesetih do danas, odnosu državna moć – partije – nacija. Nepromenjenu, onako kako ju je nepogrešivo detektovao Zoran Đinđić, pokušavši samo četiri godine kasnije da je promeni i plativši taj pokušaj svojim životom: “Umesto slobodnog izbora građanima su ponuđene lažne alternative: socijalnacionalizam SPS i nacionalsocijalizam SRS, rekao je lider demokrata najavljujući `produzetak ekonomske, političke i mentalne krize`. `Odluka da se izbori bojkotuju bila je ispravna jer Demokratska stranka ne želi više da učestvuje u institucijama u kojima se uništava Srbija` izjavio je Zoran Đinđic, predsednik DS, na jučerašnjoj, prvoj postizbornoj, konferenciji za novinare. Zaleđe za tu odluku, DS vidi u zimskom protestu. `Ako se u ovoj zemlji desi nešto pozitivno, to će biti izvan parlamenta i vlade,` smatra lider DS. Demokrate će, kako je najavio Đinđić, u narednom periodu biti neprestano na terenu da bi uspostavile kontakt sa onima koji nisu izašli na izbore. Đinđic je uveren da će DS opstati i kao vanparlamentarna partija, `iako će biti izložena velikim pritiscima`. Glavno pitanje po Đinđićevom mišljenju nije da li je uspeo bojkot, već da li je to slučaj sa izborima. `Ovi izbori nisu uspeli, jer predstavljaju samo produžetak ekonomske, političke i mentalne krize, ocenio je lider DS. On je naglasio da na ovim izborima građani nisu imali mogućnost slobodnog izbora, već da su se opredeljivali izmedju dve lažne alternative: socijalnacionalizma SPS i nacionalsocijalizma SRS. Tumačeći razloge uspeha radikala, kojim je kako je sam izjavio pomalo iznenađen, Đinđić je rekao da je Srpska radikalna stranka pokupila ono što su socijalisti sejali. `Ako neko (SPS) godinama organizuje lov na veštice, to jest na one koji, na primer, nose strane zastave, ne treba da se čudi ako se na njegovom balu vampira pojavi i nepozvani (SRS),` prokomentarisao je Đinđić.

Ne znam da li je pristojno ove Đinđićeve reči u doslovnom značenju preneti na današnje vreme. Ipak, rizikovaću. Umesto slobodnog izbora građanima su ponuđene lažne alternative: socijalno-liberalni koruptivni nacionalizam DS i SPS i koruptivni neolibernalni nacionalizam SNS. Odluka da se izbori bojkotuju bila je ispravna, jer građani ne žele da daju legitimitet institucijama kojima se uništava Srbija. Ako se u ovoj zemlji desi nešto pozitivno, to će biti izvan parlamenta i vlade. Ovi izbori nisu uspeli jer predstavljaju produžetak ekonomske, političke i mentalne krize. Ako neko (DS – SPS) godinama organizuje lov na druge i drukčije ne treba se čuditi ako se na njegovom balu vampira pojavi i nepozvani (SNS).

Ako ništa drugo, duh post-izbornog vremena ogolio je odnos između Ustava i fudbala. Ne znam da li je primereno, u vazda odsudnim istorijskim okolnostima, pominjati nekog kao što je fudbaler i tražiti, a možda i pronaći vezu između Ustava i fudbalera. Ipak, rizikovaću. Obično se čl. 1 Ustava nepotpuno navodi, čak i kad se kritikuje i kaže se da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Ceo član, međutim, glasi: “Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima“. Kao da smo se u nepotpunom citiranju svi udružili – i oni koji ovu odredbu politički odobravaju i oni koji je, kao diskriminatornu, kritikuju. Kao što je sa latinskom poslovicom – Errare humanum est!, pri čemu se zaboravlja nastavak …perseverare diabolicum! Jeste – razlikovati danas odnos Srba prema Srbiji od odnosa drugih prema Srbiji, kad su jedni i drugi njeni građani – znači protiviti se tekovini savremene civilizacije o pravnoj jednakosti svih. Uneti tako nešto u Ustav znači pogodovati navodnoj tradiciji koja je zapravo ništa drugo do anahronizam. Ali u ovoj odredbi ujedno postoji i drugi deo koji bi morao da štiti Adema Ljajića onda kada odluči da ne peva himnu Srbije, koja je posvećena samo srpskom i nijednom drugom rodu. Jer, taj drugi deo ustavne odredbe govori o vladavini prava i o poštovanju ljudskih i manjinskih prava. Ali, na sve to preostalo se zaboravilo, pa je naša etnički o(ne)svešćena javnost, sa odobravanjem ili ravnodušnošću propratila isterivanje fudbalera iz nacionalnog tima. Od isterivanja ga štiti čl. 1 Ustava, čak i onakav kakav je. Ali, neki sud bi morao zaštitu i da obezbedi. Ne znam da u Srbiji ima takvog suda. Neupitni poštovaoci etničkih simbola se neretko pozivaju na to da se i u konsolidovanim demokratijama od građana očekuje njihovo neupitno poštovanje, izraženo ponekad pevanjem ponekad svečanim stajanjem, sa rukom na srcu. Vrhovni sud Sjedinjenih država se bavio pitanjem pozdravljanja zastave. Pozdravljanje (američke) zastave nije obaveza, zaključio je taj Sud. Irelevantno je koji su motivi da se zastava ne pozdravi – verski ili neki drugi. Ne postoji niko ko može da odredi šta je to što kao jedino važi u politici, nacionalnoj svesti, religiji ili sličnom. Niko ne može da prinudi građanina da rečima ili radnjom pokažu svoja uverenja (sudija, Jackson, odluka 254 US 325 (1920) (Prema, S. Gajin, Ljudska prava, pravno-sistemski okvir, Beograd, 2011, str. 32 i 32.). U Srbiji, po svemu, to može selektor fudbalske reprezentacije. Ako himnu ne peva neko ko se zove Adem Ljajić, a milošću selektorskom, igra za Srbiju.

Peščanik.net, 10.06.2012.

The following two tabs change content below.

Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)