Privredna politika nove vlade

„If you are ready to belive that, I have a bridge to sell you.“
(američka izreka)

 
Šta se može zaključiti o privrednoj politici nove vlade na osnovu govora predsednika vlade? Ne baš mnogo. Pre svega zato što je malo rečeno, a potom i zato što nisu usaglašeni ciljevi sa sredstvima.

Prvo što upada u oči jeste da se, posle nabrajanja najvažnijih ciljeva, kaže sledeće: „Osnovni preduslov za ostvarenje prethodno navedenih ekonomskih ciljeva jeste dodatno učvršćenje makroekonomske stabilnosti.“ Dakle, stabilnost je već postignuta, cilj je učvršćivanje. Što „prvenstveno podrazumeva smanjivanje inflacije sa sadašnjeg nivoa od oko 12 odsto godišnje na nivo od oko 4 odsto u 2012. godini, kao i smanjenje deficita tekućih plaćanja sa sadašnjih 13 odsto na 8 odsto u 2012. godini.“ Očigledno, ne podrazumeva ništa o budžetu.

Pođimo od inflacije. Briga o njoj u nadležnosti je centralne banke a ne vlade. Predsedniku je vlade poznato da je centralna banka samostalna, bar normativno. Kada bi se samostalnost centralne banke shvatila ispravno, to bi značilo da bi, recimo, u zakonu o centralnoj banci trebalo da piše šta se podrazumeva pod stabilnošću cena (stopa inflacije od 2, 3 ili već koliko posto), a banka bi bila jedina odgovorna za ostvarenje toga cilja. U Srbiji nije kvantitativno određeno koja je tačno stopa inflacije koju bi centralna banka trebalo da obezbedi, ali je ona sama taj cilj već odredila. Ove se godine očekivalo da takozvana bazna inflacija bude oko 4% (približna sredina raspona od 3 do 6%), a sledeće godine negde oko 3%. Iz toga se moglo zaključiti da centralna banka želi da preuzme cilj koji ima Evropska centralna banka: stopa inflacije od najviše 2%.

Predsednik vlade, kao što se vidi iz navoda, misli drukčije. Kako to već biva u Srbiji, ovo je podložno različitim tumačenjima. Jer nije uložen trud da se kaže na koju se stopu i koje inflacije tačno misli? Misli li se, recimo, na rast cena potrošnih dobara i to prosek jedne godine u odnosu na prosek prethodne godine ili se misli na baznu inflaciju, ili na šta se tačno misli? Budući da vlada kontroliše, administrativno ili kvaziadministrativno, oko 50% cena, možda bi se moglo zaključiti da vlada namerava da ih značajno koriguje? Recimo, cene elektične energije nisu korigovane već duže vreme kako bi se uticalo na ishod jednih ili drugih izbora. Ništa se o tome u ovom govoru ne kaže, ali bi značajno povećanje cene struje svakako trebalo očekivati. Isto važi i za mnoge druge cene za koje je vlada nadležna na jedan ili drugi način. Da li će, međutim, tako i biti, to se ne kaže.

Bilo bi, dakle, mnogo bolje da je predsednik vlade rekao šta namerava da uradi sa cenama koje on određuje, a ne da definiše šta je „učvršćivanje“ cenovne stabilnosti, što ne samo da nije u njegovoj nadležnosti nego je i u sukobu sa ciljevima koje je sebi postavila centralna banka, u čijoj nadležnosti to jeste. A u govoru nije rečeno da vlada namerava da promeni zakon o centralnoj banci i liši je samostalnosti. U normalnim okolnosti, recimo u nekim drugim zemljama gde postoje samostalne centralne banke, ovo bi se moglo shvatiti samo kao doprinos destabilizaciji, a ne stabilizaciji. U Srbiji to nije tako, delimično iz neznanja ali i zato što je svojim dosadašnjim rezultatima centralna banka u potpunosti izgubila kredibilitet, a i zato što se javnost već navikla na visoku stopu inflacije i najveći broj komentatora misli da ubrzanje inflacije i nije tako loša stvar.

Kada je reč o kredibilitetu centralne banke, dovoljno je reći da je „bazna inflacija“, za koju se centralna banka smatra jedino nadležnom, trenutno negde oko 10% (na godišnjem nivou). Ukoliko centralna banka najavi da će ona biti između 3 i 6%, a trenutna očekivanja su negde oko 10 ili čak 12%, tada je jasno da nema osnova za poverenje u monetarnu politiku centralne banke. Takođe, po prvim reakcijama na govor predsednika vlade, jasno je da centralna banka ne namerava da osporava ciljeve vlade u pogledu kretanja stope inflacije. U normalnim okolnostima, ovo bi se jedino moglo shvatiti kao odustajanje centralne banke od samostalnosti i to kao odustajanje od samostalnosti kao cilja; u praktičnom smislu ona nije nikada ni bila samostalna, što se jasno vidi iz kretanja stope inflacije od 2004, dakle od kada je pod sadašnjim rukovodstvom, do danas.

Predsednik vlade, takođe, najavljuje da bi deficit tekućeg računa bilansa plaćanja trebalo da se smanji sa sadašnjih oko 13% bruto domaćeg proizvoda (BDP) na 8% u 2012. godini. Ni jednom se rečju ne kaže kako će se to postići. Može se posredno zaključiti da se očekuje veoma značajno povećanje izvoza, posebno u odnosu na uvoz. Kako? Cilj je ubrzanje rasta BDP, na oko 7% u sledećih četiri godina, u proseku. Takođe se kaže da će se smanjivati doprinos domaće tražnje tom rastu. Što znači da će se ubrzani rast obezbediti još bržim rastom izvoza. Ovde bi trebalo voditi računa o dve stvari. Sa jedne strane, brži rast, obično, podrazumeva povećanje spoljnotrgovinskog deficita, a ne njegovo smanjenje. Sa druge strane, da bi rast izvoza doprineo rastu BDP, potrebno je da izvoz raste brže od uvoza. Budući da ne znamo za koliko se planira smanjenje domaće tržnje, ne možemo ni znati sa kolikim se ubrzanjem izvoza računa. No, može se približno oceniti da bi to ubrzanje trebalo da bude veoma značajno.

Da li je to realno? To zavisi od mnogo čega, ali pre svega od toga sa kolikim se prilivom stranih investicija računa i kakva su očekivanja o kretanju kursa. Predsednik vlade očekuje značajan priliv stranih investicija. U normalnim okolnostima, to implicira povećanje, a ne smanjenje, deficita na tekućem računu. Osim ukoliko taj priliv ne ode u devizne rezerve centralne banke ili se na drugi način ne uloži u inostrastvu. Pored toga, povećani priliv stranih investicija trebalo bi da ojača dinar, što, takođe, u normalnim okolnostima, vodi povećanju uvoza a ne podstiče rast izvoza.

Ukoliko se, dakle, zaista teži smanjenju deficita na tekućem računu, to podrazumeva ubrzani rast izvoza, za šta je verovatno potrebno da dinar oslabi značajno u odnosu na evro. I jedno i drugo podrazumevaju smanjenje priliva stranog novca, a ne povećani priliv stranih ulaganja. O posledicama po inflaciju i da ne govorimo. Iz ovoga se, dakle, može zaključiti da ciljevi i sredstva privredne politike nisu usklađeni i biće potrebno da se koriguju.

Predsednik je vlade govorio o strukturnim reformama, ali opet veoma šturo. Teži se privatizaciji i povećanju konkurencije, ali se ništa konkretno o tome kako će se to postići ne kaže. Recimo, ako se zaista NIS proda Gazpromu, od povećanja konkurencije u tom sektoru nema ništa. Isto važi i za sporazum o gasu sa istom tom ruskom firmom. Teško je poverovati da će to biti izuzeci, ali možda će se nešto više uraditi, recimo, kada je reč o snabdevanju eletričnom energijom. I tako redom. Ovi ciljevi nisu vremenski omeđeni, pa će se tek videti šta će se i kada raditi. Takođe, u nekim slučajevima, recimo kada je reč o bankama, ne kaže se hoće li se sve državne banke privatizovati? Jer kada se kaže da će se „dovršiti“ proces privatizacije banaka, to može da se odnosi samo na neke a ne na sve banke; do sada se tvrdilo da jedan broj državnih banaka „nikada neće“ biti privatizovano. A ako se zna šta se u Srbiji misli kada se kaže da će se nešto „dovršiti“, nema razloga za optimizam.

Konačno, i prilično neočekivano, precizno se kaže da je cilj da stopa nezaposlenosti 2012. bude 11,9%. Jer će se „otvoriti 200.000“ novih radnih mesta. Ne kaže se kako se došlo do tog računa. 200.000 jeste otprilike 6% aktivnog stanovništva u 2007. godini. Ako se od broja nezaposlenih u toj godini oduzme 200.000, zaista se dolazi do stope nezaposlenosti od 11,9%. Predsednik vlade, čini se, računa da se broj aktivnih do 2012. neće povećati, a neće niko ni izgubiti posao (mada se sugeriše smanjenje zaposlenih u državnoj administraciji). Ako se tako došlo do ovog podatka o stopi nezaposlenosti u 2012, onda se jedino može reći da ako predsednik vlade tako računa onda se ne može imati poverenje ni u jedan podatak koji se može naći u njegovom govoru.

U govoru ima ponešto i o fiskalnoj politici, ali ništa konkretno i kvantitativno, osim da će se penzije jednokratno povećati za 10%. Za sve ostalo će se morati sačekati najvaljeni rebalans budžeta. Na kojim će se načelima on zasnivati, nije rečeno.

Zanimljivo je da se ovaj govor predsednika vlade veoma dopao većini ekonomskih i drugih komentatora. Računam da to više govori o tome kakvi su bili govori prethodnog predsednika vlade nego o samim komentatorima. Osim u ovom smislu. U Srbiji postoji fascinacija ciljevima. Zašto je tako, to je zasebna tema. Ali, čest je komentar da je ovo realističan program vlade, jer je Srbiji potreban brzi rast. U takvom javnom miljeu, predsednik vlade može da kaže šta hoće.

 
Peščanik.net, 09.07.2008.