Profesionalizam u novinarstvu

Kako je sada, iz straha od tužilaštva, profesionalizam u novinarstvu postao popularan, nameće se pitanje šta je to? Uzeću dva primera da bi odgovor koji sledi bio jasniji.

Prvi je o upotrebi anonimnih izvora. Jednom se prilikom to opravdavalo pozivanjem na njihovo korišćenje u uglednim američkim novinama, kao što je Njujorker. Sajmon Hirš, koji piše za taj nedeljnik, poziva se na anonimne izvore iz struktura bezbednosti koji ga snabdevaju informacijama koje su službena tajna. Hirš je više puta detaljno objasnio kako on proverava da li su to ljudi kojima se može verovati ili je reč o dezinformacijama koje se šire iz jednog ili drugog razloga. Taj postupak proveravanja, koji je veoma složen i sveobuhvatan, zahtevaju novine za koje piše, dakle Njujorker. Jer može Hirš da ima puno poverenje u svoje izvore informacija, uredništvo je svejedno odgovorno za sve što se u novini štampa i mora da bude sigurno da je reč o stvarnim i pouzdanim osobama, a ne o ljudima koji koriste novine i Sajmona Hirša da šire laži. Na ovaj su se primer pozivali neki novinari i urednici u Beogradu da bi opravdali objavljivanje anonimnih informacija koje su sve bile ili spletke ili ogovaranja. Ovo drugo, međutim, ne može se objaviti, a da izvor bude anoniman. Ne može se sa profesionalne tačke gledišta, ali nije naravno u neskladu sa slobodom govora, informisanja, mišljenja, saopštavanja ili već o čemu je tu tačno reč, na šta se često autori takvih napisa ili članaka pozivaju. Tu se, dakle, vidi jedna važna razlika između profesionalizma i ograničavanja slobode govora.

U nekim se novinama, obično nazivanim tabloidima, ali ne samo u njima, redovno objavljuju intrige pozivanjem na anonimne izvore, sa time da se kaže da je i druga strana bila pozvana da da svoj komentar, što ta druga strana često ne želi da učini. To je dvostruko neprofesionalno: jer ne samo da je izvor, recimo spletke, anoniman, već se od onoga oko koga se spletka plete traži izjava, a da mu se ne kaže čije bi tačno tvrdnje trebalo da osporava. Što naravo tu osobu stavlja u položaj da se pravda ili da odbije komentar, a i jedno i drugo donosi štetu. Potpuno je jasno da će toga uvek biti, ali je takođe jasno da je to u sukobu sa profesionalnim moralom.

Drugi primer je nešto složeniji. Uzmimo da neko piše komentare u kojima identifikuje izdajnike (ili kolaborante) po tome što zastupaju neko mišljenje i da to čini pod punim imenom i prezimenom. Šta bi trebalo da uradi urednik koji drži do profesionalizma? Jasno je (računam da je jasno) da to nije da pozove one koji su označeni kao izdajnici da objasne zašto misle da nisu. Budući da ta mogućnost odbrane od nabede neme smisla, profesionalizam bi zahtevao, već samo po tom osnovu, da se takav napis ne objavi. No, još pre toga, bilo bi potrebno da urednik zatraži od autora da u napisu objasni kako se može biti izdajnik na osnovu toga što se zastupa neko mišljenje? Jer se od toga koji su argumenti na kojima se zasniva jedna takva optužba može zaključiti da li se drugoj strani pruža poštena, što se kaže fer, prilika da se od takve kvalifikacije odbrani. Nije dovoljno naprosto reći da će odgovor biti objavljen. To se podrazumeva. Potreban je profesionalizam u uređivanju komentara, bilo da kritikuju ili su odgovor na kritiku.

Štaviše, Fajnenšl tajms, na primer, a to važi i za druge novine koji profesionalizam i zakone shvataju ozbiljno, uređuje i komentare na blogove čiji je domaćin. Dakle, ne samo komentare čitalaca na ono što se objavi u novini, već se uredništvo smatra odgovornim i za blogove, jer idu pod njegovim imenom. To nije ograničenje slobode govora, već naprosto oni koji žele da šire neistine ili ogovaranja ili da spletkare – moraju to da čine o sopstvenom trošku. Naravno, ima novina koje računaju na čitaoce koje ne zanima tačnost neke informacije već njen sadržaj, što je razlog da ima toliko novina i novinara koji ne mare za profesionalni moral. Ali ako se novinari i urednici pozivaju na profesionalizam, onda bi valjalo da vode računa o njemu kada pišu i uređuju.

Poneki od onih koji se sada pozivaju na profesionalizam, jer smatraju da je ta moralna obaveza dovoljna pa krivična nije potrebna, ističu da je teško dokazati uzročno posledičnu vezu između neke vesti i nekog čina. To, međutim, ne znači da ona ne postoji. Profesionalizam ne bi imao smisla ukoliko bismo zaista verovali da sredstva informisanja nemaju nikakav uticaj na ponašanje onih koji se tim putem obaveštavaju. Oni koji iznose tvrdnje o nepostojanju uzročno posledične veze, često daju primere gde te veze zaista i nema. Recimo, bar dva puta sam tu skoro pročitao pozivanje na primer kako ne bi imalo smisla odustati od snimanja filma kao što je „Šindlerova lista“, jer bi neki gledalac mogao da bude podstaknut tim filmom da ode i ubije nekog Nemca. Zašto je ovo besmislen primer? Zato što je poruka filma sasvim drukčija. Ono što bi trebalo očekivati od gledalaca toga filma jeste, na primer, da se klone antisemitizma. Možda i da se usprotive štampanju antisemitskih knjiga i da se suprotstavljaju antisemitskim organizacijama, a i fašizmima raznih vrsta, kakogod i gdegod da se ispoljavaju – recimo upravo tu u sopstvenoj sredini. Besmisleno je, znači, tražiti uzročno posledičnu vezu tamo gde je ne može biti. Kako ovakve primere navode urednici novina, sadašnji ili bivši, to jedino može da bude dokaz o tome da oni ne znaju šta im profesionalizam nalaže.

Što ne znači da je uzročno posledičnu vezu lako utvrditi. Postoje verovatno okolnosti kada je tu vezu moguće ustanoviti čak i u pojedinačnim slučajevima (kojih u stvari i nema baš toliko malo, o čemu ne bi trebalo suditi po tome koliko tih slučajeva završi na sudu), ali je mnogo češće reč o slučajnoj, statističkoj uzročnosti, da se tako izrazim, koja je, naravno, za sredstva informisanja daleko najvažnija. Naime, ne bi trebalo da je veliki problem da se utvrdi da li je, recimo, pozivanje na rat ili na etnička čišćenja preko uticajnih novina i televizija povećalo verovatnoću mobilizacije ljudi za rat i verovatnoću da će doći do etničkog čišćenja. Isto važi i za neprestano prozivanje izdajnika ili ponavljanje nekog ogovaranja ili spletke (recimo o tome da su neki koji misle drukčije, recimo pripadnici „takozvane druge Srbije“, strani plaćenici) – verovatnoća da će se te osobe suočiti sa jednim ili drugim problemom se povećava. Ovaj se uticaj, pa i uzročnost, mogu utvrditi – bar tako nas uče društvene nauke, one bar koje se bave empirijskim istraživanjima, i mere uticaje jedne ili druge vrste na ponašanje ljudi, i sa kojima bi novinari i urednici na jedan ili drugi način trebalo da su bili u kontaktu kada su se spremali za taj poziv.

Kada se, dakle, uoči i prihvati da ne samo da uzročno posledična veza postoji, već i da ona može da se utvrdi, da dakle postoji i može da se utvrdi statistička uzročnost, koja je, da to ponovim, za sredstva informisanja zapravo najvažnija, onda postaje jasno koja je korist od profesionalizma. Novine i posebno televizija koji do toga drže ispunjavaju dve funkcije (da to tako nazovem): najpre povećavaju uticaj novinarskog poziva i drugo, smanjuju uticaj neprofesionalnih novina. U zemljama gde postoje profesionalna, odgovorna sredstva informisanja, čak i oni koji čitaju tabloide ne polažu mnogo na verodostojnost onoga što u njima piše ili se njima saopštava. Često postoji veliko interesovanje za jedan ili drugi izmišljen ili isfabrikovan skandal, može se dakle na tome zaraditi, ali to više zadovoljava potrebu čitalaca i gledalaca za zabavom, ali oni to manje prihvataju kao informaciju.

Dakle, ako se zaista želi veći profesionalizam, kao što se sada čuje čak i od Udruženja novinara Srbije, tada bi trebalo da možemo da vidimo, iz načina na koji se ta potreba opravdava, da postoji saznanje o tome šta je to profesionalizam u novinarstvu. Za sada, toga je malo. Što se vidi i po tome što oni koji se sada pozivaju na profesionalizam ne pokazuju interes za ono što je ipak najvažnija, prva profesionalna obaveza novinara ili urednika svakog sredstva informisanja: da dolaze do vesti, da istražuju činjenice i da informišu čitaoce. Recimo o tome kako su novine i televizija u Srbiji huškale na rat i kako su pozivale, i još uvek pozivaju, na odstranjenje izdajnika, i kako služe kao sredstvo uništavanja ugleda ljudi, te kako su, dakle, izgubile shvatanje o obavezi prema profesionalnom moralu.

 
Peščanik.net, 20.06.2009.