Kao što sam i obećao, evo još slika iz Gaze. Ne zaboravite Gazu! Naročito sada kada Netanjahuove kopnene trupe nameravaju da je konačno razore. Fizički i psihički.
Tenkovima protiv taljiga! Kakav apsurd. Da li Netanjahu zna šta radi? Da li ima neku strategiju ili je talac unutrašnje političke panike?
Nisam prijatelj Hamasa, niti ću to ikada biti. Oštro kritikujem Hamasovu ideologiju i „vojnu strategiju“.
Ali sam zato prijatelj Palestinaca i odbijam da nemo posmatram kako se gaze njihova prava i dostojanstvo.
Naravno da Izrael ima pravo na samoodbranu protiv besmislenih napada Hamasa i drugih borbenih grupacija. U tome im u velikoj meri pomaže savršeni sistem protivraketne zaštite „Čelična kupola“.
Međutim, Izrael nema pravo da stotine kuća sravni sa zemljom, istrebi čitave porodice, bombarduje domove za osobe sa invaliditetom, ubija decu koja se igraju na plažama i da razara kafiće u kojima se mladi okupljaju kako bi gledali svetsko fudbalsko prvenstvo. Gaza je pakao na zemlji.
Netanjahu je najavio da namerava da nanese težak udarac Hamasu. Ali on ne slabi niti uništava Hamas, već Gazu i njene stanovnike. Međunarodnopravno posmatrano bombardovanje Gaze je ratni zločin, a ne samoodbrana. Zabranjeno je kolektivno kažnjavati čitav narod. To se uči na prvoj godini prava.
U četvrtak sam posetio izraelski Aškelon, jedan od tri glavna cilja palestinskih raketa. Najteža materijalna šteta u Aškelonu je uništenje jedne baštenske saune. Uvek slušam šta imaju da kažu obe strane. Izgleda da je na drugim mestima u Izraelu bilo i većih oštećenja.
Neznatan broj raketa ručno napravljenih u Gazi prodre kroz „Gvozdenu kupolu“, senzacionalnu protivraketnu izraelsku odbranu. Netanjahu to vrlo dobro zna. Uprkos tome on iz razloga unutrašnje politike nastavlja da drži svoju zemlju u grotesknoj psihozi.
Do danas u podne, u nedelju, po palestinskom vremenu, izraelske rakete su usmrtile 404 Palestinca, a povredile najmanje 2815. Broj raste iz časa u čas. Sedamdeset pet odsto su nedužni civili.
Hamasove „rakete“ su ubile 2 Izraelca i povredile 7. Od početka izraelske kopnene ofanzive poginulo je još 4 Izraelca.
Oni koji i dalje nastavljaju da izjednačavaju izraelsku vojnu sigurnost sa dramatičnom sutuacijom i neizrecivom patnjom u Gazi, obmanjuju svetsku javnost. Rat je samo u Gazi, ne u Izraelu. Sve ostalo je propaganda.
Treba li međunarodna zajednica konačno da reaguje na nepravdu u Gazi? Razmišlja li neko u uvođenju međunarodnih snakcija protiv Izraela, kao nekada protiv Južne Afrike ili danas protiv Rusije? Nisam ja, John Kerry, američki državni sekretar, nedavno je govorio o aparthejdu. Smemo li uopšte da postavimo ova pitanja? Da li još uvek važi načelo „da svi imaju jednaka prava“?
Da li bi Netanjahu konačno trebalo da pregovara sa Hamasom? Zar tri ubilačka rata u Gazi u samo 6 godina nisu dovoljna? Očigledno je da se konflikt u Gazi ne može rešiti međusobnim bombardovanjem i zatvaranjem 1,8 miliona Palestinaca.
Ili bi možda predstavnici obeju strana trebalo da se prosto negde sastanu i da se međusobno poubijaju, umesto što muče stanovnike Gaze?
Priče o sudbinama ljudi iz Gaze prenosiće se hiljadu godina. To je poniženi i obespravljeni mali narod koga nadmoćni sused drži u velikom kavezu i isključuje mu struju kad god mu se prohte.
Pisaće se o tome kako su ljudi u Gazi poput krtica počeli da prokopavaju tunele ka okolnim državama kako bi na par dana osetili miris slobode. Otišli su pod zemlju kako više ne bi živeli kao niža rasa. Kakav paradoks!
Zapanjeni potomci će saznati da niko od vodećih svetskih političara ovog vremena, koji stalno govore o ljudskim pravima, nije podigao glas, protestovao, intervenisao. Da niko nije podelio bol sa stanovnicima Gaze. Sa majkama kojima deca umiru u naručju.
Večno će se govoriti o sramoti u Gazi. O bespoštednoj represiji i poniženju njenih stanovnika od strane Izraela. O neuspehu svetske javnosti koja ih tretira kao građane trećeg reda. Jean Paul Sartre bi rekao kao „ne-ljude“.
Kada pomislim na Gazu, stidim se pasivnosti našeg sveta i sopstvene nemoći. Svi smo zakazali.
Prekjuče sam se vratio u Nemačku. Svaki dan dobijam mejlove sa pitanjem dokle ću imati hrabrosti da protivrečim javnom mnjenju Zapada. Moj odgovor glasi: „Život je suviše kratak da bismo stalno izbegavali istinu.“
Svaki dan stižu i pretnje smrću. Više ni ne obraćam pažnju.
Svakog trenutka mislim na ljude u Gazi, na proklete ove zemlje. Najradje bih odmah tamo otputovao.
Autor je bivši nemački političar i do 2008. direktor medijske kuće Hubert Burda Media. Bio je poslanik CDU u Bundestagu od 1972. do 1990. i jedan od najoštrijih kritičara američkih invazija na Irak i Avganistan.
Jürgen Todenhöfer, 20.07.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 22.07.2014.
IZRAEL / PALESTINA