- Peščanik - https://pescanik.net -

Promena

Zašto je pobedio Barak Obama? U osnovi zato što su američki glasači hteli promenu na vlasti (vidi moj napis „Izbori u Americi“). Tome služi demokratija: ako jedna partija ili politika ne daju rezultate ili, kao što je sada slučaj, vode krizi, glasači daju mandat drugima. Verovatno bi bilo koji kandidat Demokratske partije pobedio kandidata Republikanske partije. Analize izbora to potvrđuju: došlo je do opšteg prelaska glasača na stranu demokrata (o tome je najbolje pogledati napise Endrju Gelmena na blogu „Statistical modeling, causal inference, and social science“). To je tačno praktično po svim karakteristikama glasača: regionalno, po imovinskom statusu, po obrazovanju, po etničkom poreklu i tako redom (videti o tome i napis „Dissecting the Changing Electorate“, New York Times od nedelje). To potvrđuje da je reč o glasanju za promene, o izglasavanju nepoverenja partiji i politici sadašnjeg predsednika.

Neposredniji uzrok, pak, poraza Mekkejna i republikanaca jeste pogoršanje finansijske krize. Glasači su dali mandat Obami i Demokratskoj partiji ceneći da imaju bolji program i sposobniju ekipu za izlazak iz krize. Republikanci i dalje uživaju većinsku podršku bogatijih i belaca, ali je zanimljivo da je među najbogatijima, onima koji imaju primanja veća od 200,000 dolara godišnje, većina glasala za Obamu. To je zanimljivo zato što je Obama u kampanji govorio da samo njima namerava da poveća poreze, dok im je Mekkejn garantovao poreske olakšice koje su dobili za vreme Bušove administracije. Zašto je tako? Delimičan odgovor je u sledećem pasusu.

Koji je program promena? On se u najvećoj meri tek piše. Uslovi su se bitno promenili u poslednjih par meseci i jasnu prednost ima program stabilizacije i briga za stanje na tržištu rada. Jedan deo Obaminog programa, onaj o smanjenju nejednakosti u bogatstvu, već je sprovelo tržište: gubici na berzi i opšti pad vrednosti imovine su toliki da će se udeo najbogatijih u ukupnom bogatstvu značajno smanjiti. Što, verovatno, objašnjava njihovu podršku Obami i demokratama, jer je važnije obezbediti zarade kroz opšte poboljšanje privrede, od ušteda na porezima kada se recesija produbljuje. To takođe čini bespredmetnim raspravu o poreskoj stopi na kapitalnu dobit, koju je Obama hteo da poveća, jer trenutno ne bi imalo šta da se naplati – raspodeljuju se gubici.

Drugi će problemi izbiti u prvi plan. Potrebno je nekako stabilizovati tržište nekretnina, a to zahteva da se nešto uradi sa hipotekarnim kreditima. Da li će se subvencionisati dužnici ili poverioci ili će se garantovati krediti ili sve zajedno u nekoj proporciji, to će zavisiti od pregovora u Kongresu. Nema, takođe, sumnje da će se doneti mere za stabilizovanje potrošnje. Biće smanjeni porezi, a povećana socijalna davanja. Povećaće se i javna ulaganja, što se i inače nameravalo. Konačno, potrebno će biti i da se nešto učini da ne dođe do neodrživog povećanja nezaposlenosti. Već se raspravlja o problemima automobilske industrije, ali to je tek početak.

Koliko će ideologija uticati na sadržaj programa stabilizacije, teško je reći. Veoma je verovatno da će pragmatički razlozi ipak prevagnuti. Potvrda za ovo se može naći u skorašnjem radu „The Political Economy of the U.S. Mortgage Default Crisis“ čiji su autori Atif Mina, Amir Sufi i Francesco Trebi (NBER Working Paper 14468). Oni pokazuju da su se američki zakonodavci veoma pragmatično, politički, odnosili prema zahtevima za državnom intervencijom da bi se sprečile posledice krize. Izuzetak čine konzervativni republikanci koji su se u većoj meri rukovodili ideološkim razlozima. Trebalo bi, znači, očekivati da će odlučivati težina problema i izvodljivost rešenja, a ne liberalna ili konzervativna ideološka opredeljenost.

Potrebno je, međutim, voditi računa o činjenici da je reč o političkom, a ne o tehnokratskom pragmatizmu. Tako da nije nevažno čiji će se interesi smatrati prečim i čiji će se zahtevi glasnije izraziti. Tu je došlo do značajne promene u odnosu snaga. U poslednje dve decenije, bar, glas Vol Strita je bio veoma uticajan, tako da su američki predsednici i zakonodavci o njemu veoma mnogo vodili računa. Sada više nije tako. Mnogo će glasniji biti predstavnici onoga što se zove Mejn Strit, dakle realne privrede.[1] Uopšte, Obama ima više moći nego mnogi njegovi prethodnici, jer njegova partija kontroliše i zakonodavnu vlast, a i uticaj mnogih lobija je znatno manji. Problem je u tome što je ova koncentracija moći posledica krize, dakle opšte nemoći, tako da je ograničena problemima, dakle stvarnim privrednim i društvenim interesima.

Predlozi koje daju ljudi poput Boba Rubina, Larija Samersa i Pola Krugmana, koji su svi bliski Obami ili imaju uticaj na njegove savetnike, su dosta pod uticajem Ruzveltove politike poznate kao njudil. Nezavisno od toga, jasno je da će i sada, kao i tada, biti potrebno stvaranje mnogih novih javnih službi i agencija kako bi se sproveli svi programi koji se u ovo krizno vreme nameću. Pored toga, sve se neće moći postići novcem, jer je upravo glavni problem u njegovoj nestašici, pa će se pribeći propisima i uopšte veća će biti regulatorna uloga države. Konačno, može se poprilično promeniti i odnos federalne i vlasti država, jer su budžeti ovih drugih u veoma rđavom stanju i biće potrebna znatna pomoć centralne vlasti.

Kakvi su izgledi za uspeh? S obzirom na ambicije sa kojima je Obama tražio podršku glasača, očekuje se da će on i njegov tim izaći sa sveobuhvatnim programom i sa dugoročnijom strategijom stabilizacije i napretka ne samo američke privrede već Amerike kao države. Izgledi na uspeh nisu mali, naprosto zbog toga što je stečen mandat i opozicija će morati da sarađuje. Pored toga, američka uloga predvodnika u svetu je ojačana, pre svega zato što će biti znatno poboljšani odnosi sa Evropskom unijom, a drugi značajni činioci u svetskoj politici se nalaze u još većim teškoćama nego sama Amerika. Amerika će se vratiti multilateralizmu, koji njoj mnogo više odgovara od unilateralizma. Posebno zato što se rešenje sadašnje krize ne može naći ukoliko se ne osnaži globalizacija, pre svega u trgovini, a potom tako što će se obnoviti svetski finansijski tokovi.

Biće, dakle, promena. Kako će one tačno izgledati zavisiće veoma mnogo od toga hoće li novi američki predsednik izići sa programom kojim će preokrenuti tok trenutnih kriznih kretanja ili će nastaviti, kao njegov prethodnik, da se na njih prilagođava. Glasači su svoje obavili: mandat za promene je dobijen.

 
Peščanik.net, 10.11.2008.

———–    

  1. U napisu koji je preveden na mnoge jezike, Slavoj Žižek višestruko greši kada kaže: „Problem je u tome da nije moguće razdvojiti dobrobit Mejn Strita od dobrobiti Vol Strita. Njihov odnos nije tranzitivan: ono što je dobro za Vol Strit ne mora da bude dobro i za Mejn Strit, dok Mejn Strit ne može da napreduje ako Vol Stritu ne ide dobro – zbog ove asimetričnosti, Vol Strit je a priori u prednosti“. Ako ostavimo na stranu nerazumljive tvrdnje o tranzitivnosti i o a priori odnosu, Žižek gubi iz vida da je Mejn Strit taj koji mora da spašava Vol Strit i da to svakako neće doprineti političkom uticaju samog Vol Strita („Don’t Just Do Something, Talk“, London Review of Books).