Svako malo pa izroni neka vest, neko sabere par brojeva i dobijemo lepu okruglu brojku koja treba da sablazni javnost. Tako se, na primer, među pripadnicima novinarske profesije ustalila „dobra praksa“ zbrajanja pojedinačnih kazni izrečenim saučesnicima ili pomagačima u izvršenju istog krivičnog dela. Novinari, verovatno vodeći se pravom javnosti da zna, često slavodobitno objavljuju da su okrivljeni osuđeni na primer na ukupno 387 godina zatvora.
Poslednji takav slučaj je izveštaj Komiteta ministara Saveta Evrope (dostupan ovde) koji nadzire izvršenje presuda Evropskog suda za ljudska prava, čije sabiranje je prenela novinska agencija Beta. Naime, ispostavlja se da je u prethodne dve godine Evropski sud za ljudska prava naložio Srbiji da isplati oko 4,5 miliona evra odštete ljudima kojima je prekršila ljudska prava. Zlonamerni bi, imajući u vidu hroničnu disfunkcionalnost države, korupciju i urnisano pravosuđe, prokomentarisali da je RS jeftino prošla, jer da je svako kome su povređena ljudska prava pravično obeštećen, država bi odavno bankrotirala. Treba dodati i da Evropski sud ne vodi politiku kažnjavanja država izricanjem visokih novčanih nadoknada, već da u većini slučajeva, imajući u vidu težinu utvrđenih povreda ljudskih prava, na odštetama prilično škrtari.
Ipak, ovo sabiranje može građane navesti na pogrešan put, to jest da ne vide šumu od jednog stabla. U ovom slučaju stablo, doduše prilično masivno, je navedeni iznos, dok je šuma ono što se iza brda valja, a za što bi prikladnija merna jedinica umesto miliona bila milijarda, evra naravno. U pitanju su takozvani sistemski problemi koji se odnose na isplatu stare devizne štednje (Ališić i drugi protiv BiH, Hrvatske, Srbije, Slovenije i Makedonije), zaostalih kosovskih penzija (Grudić protiv Srbije) i novčanih potraživanja protiv društvenih preduzeća utvrđenih pravosnažnim presudama (grupa predmeta EVT protiv Srbije).
Iz tih razloga, bilo bi lepo kada bi vlast primenila pomenutu prostu računsku operaciju i saopštila javnosti koliko je tokom prethodne dve godine isplaćeno na ime poravnanja sa podnosiocima predstavki Evropskom sudu[1] i koje su procene troškova rešavanja identifikovanih sistemskih problema.
Takođe bi bilo lepo znati šta su nadležni organi preduzeli da reše sistemske probleme i koji je doprinos tome sredinom 2013. dao osnovan Savet za odnose s Evropskim Sudom, čiji je osnovni zadatak upravo „davanje stručnih predloga za usklađivanje domaćih propisa i primenu drugih pojedinačnih i opštih mera radi izvršavanja presuda Suda“.
Što se tiče kosovskih penzija, Srbija ima jedinstvenu priliku da doprinese regionalnoj i evropskoj stabilnosti, a da pritom ne dirne u svoj ustavni tabu „nikada ne priznati nezavisnost Kosova“. Naime, za sprečavanje već čuvenog egzodusa građana Kosova u zemlje zapadne Evrope zbog loše ekonomske situacije, potrebno je samo isplatiti penzije ljudima koji su ih pošteno zaradili, kako bi danas imali od čega da žive.
Jedini „pozitivan“ aspekt mogućeg raspleta u kojem će RS morati da „odreši kesu“ i isplati milijarde evra oštećenim licima je da će se najzad približiti ili prestići svog velikog brata – Rusku federaciju, kojoj je u 2014. Evropski sud naložio isplatu tričavih 1.879.542.229 evra deoničarima naftne kompanije Jukos.
Peščanik.net, 26.03.2015.
TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI
- Svaka država protiv koje je podneta predstavka Evropskom sudu može se, u bilo kom trenutku pre izricanja presude, isplatom odštete ili preduzimanjem drugih mera, poravnati sa podnosiocem i zatvoriti sporni slučaj. Do ovoga najčešće dolazi kada država proceni da će izgubiti slučaj te na taj način pokušava da minimizuje gubitke ili spreči narušavanje ugleda zbog osuđujuće presude. Takođe, država je primorana da sklapa poravnanja kada Evropski sud, nakon što zaprimi veliki broj predstavki koje proizilaze iz istog sistemskog problema, odluči samo po jednoj i naloži državi da obešteti preostale podnosioce. ↑