Protivprirodni blud

Ovde je nekako postalo prirodno da tabloidi rade ono što nije u njihovoj prirodi – da ”bistre politiku”, a da, kad rade ono što jeste u njihovoj prirodi, mi to proglasimo protivprirodnim ponašanjem. Šta nije u redu sa tom slikom?

Potragu za, kako se nažalost ispostavilo – svirepo ubijenom devojčicom, pratili su svi mediji, uglavnom korektno i dobronamerno. Osim nekih tabloida o čijem nečovečnom ponašanju je svedočio i devojčicin otac. I javnost je reagovala ogorčeno. Novinarska udruženja su osudila ponašanje tabloida, a pominjano je i podizanje tužbi. Prokaženi tabloidi su se, sa pravom, osetili prozvanim i uzvratili su žestokom paljbom – ali ne, kako bi se očekivalo, tako što bi pokušali da speru ljagu sa sebe, već – tražeći da se javno obelodani ko su vlasnici medija u Srbiji!? (Naravno, ta ”napadaj umesto da odgovoriš” taktika nije ni nova ni ekskluzivno tabloidna, naprotiv, široko je rasprostranjena naročito u politici, ali ne mogu ni tabloidi uvek da imaju samo ekskluzivu, zar ne?)

Zašto je tabloidima zamereno to što ne saosećaju sa drugim ljudskim bićem, što je inače odlika psihopata o čemu sada naveliko pišu baš ti tabloidi? Pa, zaboga, oni i postoje da bi o nekome iskopali ili isfabrikovali neku prljavu priču i da bi nekoga uhvatili u neprijatnoj situaciji. Oni žive od tuđe nesreće, oni postoje da bi nekoga unesrećili i, što je još gore – oni opstaju zahvaljujući tome što nekoga čini srećnim da sazna nešto o tuđoj nesreći. Šta je problem u tome što su i ovoga puta od jedne nesreće pokušali da naprave svoju sreću, kad su samo radili ono što i inače rade – svoj posao?

Kako smo uopšte mogli da očekujemo nekakvo drugačije ponašanje? Ili, da preformulišem pitanje – kako se desilo da zaboravimo šta je prava priroda tabloida i da ih pozicioniramo kao politički relevantna glasila, mada se politikom, tačnije – političarima bave samo na prve četiri strane (posle kojih sledi mnogo više strana crne hronike, estrade i sporta), a i to malo o politici, tačnije političarima, pišu isto kao što pišu i o opskurnim događajima sa estrade (izuzetak su jedino političari na vlasti, tačnije – premijer, o kojem pišu sa pijetetom)?

Odgovor možda leži u reklami. Ne u reklami tabloida, nego u reklamnoj taktici koju često gledamo u EPP blokovima: svedočenje. Svedoče zadovoljni potrošači, svedoče eksperti, bilo da su u belom mantilu, bilo da su samo obične mame (”jer ona najbolje zna šta je dobro za njeno dete”), svedoče vremešni muškarci (jer oni najbolje znaju šta je dobro za njihovu prostatu)… Svedoče, jer oni koji se bave marketingom najbolje znaju koliko smo beznadežno skloni da poverujemo autoritetu i ne ustežu se da to zloupotrebe – udruženja za zaštitu potrošača su izdejstvovala da manekeni u spotovima ne smeju da imaju beli mantil i da mora da se jasno napiše da je u pitanju ”demonstrator”, a ne lekar, ali ni to ne sprečava manipulaciju. Pa zaboga mi ćemo poverovati i svedočenju nekog ko ostaje anoniman, samo ako nam kažu da je ”dobro obavešten izvor” ili da je ”blizak vrhu”. A još ako je svedok sam izvor ili sam vrh, kao što je premijer na primer, onda je autoritet svedočenja nesporan, a uspeh zagarantovan.

Tako se desilo da je premijer, negujući dobre ili kako on voli da se izrazi ”najbolje moguće” odnose sa tabloidima, možda i nehotice posvedočio da su oni pouzdani i relevantni izvori informacija (a ne osvedočeni skandal-majstori). Da bi i oni za uzvrat svedočili o liku i delu premijera. Samo što, sa marketinške tačke gledišta, o premijeru koji tako često insistira na tome da je sve čisto kao suza ili čisto kao sunce, nije dobro da svedoče oni koji se svojim rečima i delima teško mogu kvalifikovati u (vero)dostojne svedoke.

Naravno da ova vlast nije započela praksu uzdizanja tabloida do relevantnih izvora informacija. Ali bi možda mogla da je okonča. Valjalo bi svima. Pa i njima.

Peščanik.net, 11.08.2014.