Provokacije

Ono što američki ambasador traži, ako ja suditi prema novinskim izveštajima, jeste da srpska vlada, recimo preko osobe koja opšti sa javnošću u ime Vlade, izrazi neslaganje sa izjavama poslanika ukoliko se s njima zaista i ne slaže.

Dakle, ako neki poslanik vređa američkog ambasadora, Vladin predstavnik za štampu bi trebalo to da osudi. U suprotnom će, provokacija, o čemu je ovde najverovatnije reč, biti uspešna. Ambasador će se pitati zašto te osude nema jer je ona uobičajena u drugim zemljama i, zapravo, svuda. Vlada, ministar spoljnih poslova ili predsednik Vlade će se pak naći u obavezi da to neslaganje izraze privatno jer se sreću sa ambasadorom, a potom će se pitati zašto to privatno izraženo neslaganje ambasador ne prihvata kao dovoljnu reakciju. Primera radi ambasade, u ovom slučaju američka i evropska, uvek javno demantuju napise koji prenose jednu ili drugu glasinu, uglavnom sa sugestijama da upravo te ambasade rade Vladi i, pre svega, predsedniku Vlade o glavi. Jer to je način da se odgovori na svakojake intrige, kojih u srpskoj štampi ima gotovo svakodnevno. To neće zaustaviti ni uvrede niti širenje glasina, ali će očuvati neophodno poverenje.

Kod poverenja, naročito u politici, važno je da postoji postupak kojim se ono održava. Jer, u prirodi je tog posla da je veoma lako podleći sumnji. Zašto? Zato što je politika, kako je jednom rekao neko čijeg imena ne mogu da se setim, full contact sport. U poslovnim odnosima, bez obzira na to koliko su takmičarski, posreduje razmena dobara, najčešće uz novčano plaćanje. Roba i novac su osnova poverenja. U politici je i karakter konkurencije različit, a ništa osim interesa ne posreduje u međusobnim odnosima. Ovde možda ima smisla to objasniti, mada je delimično reč o digresiji.

Ponekad se često kritikuje privredna konkurencija i kaže se kako i ona mora da deli ljude na uspešne i neuspešne jer, na kraju krajeva, samo jedna osoba može da bude pobednik. To nije konkurencija na koju se misli ili bar to nije jedini tip privredne konkurencije. Ako neko želi da nudi robu ili usluge koje drugi već nude, za njega će biti mesta sve dok je u stanju da iz prodaje pokrije troškove. To ne mora nikoga da košta posla, mada svima može da umanji profit. Tako da se konkurencijom povećava vrsta i kvalitet ponude robe i usluga. U politici nije tako jer je moć koncentrisana, što se vidi i iz toga što postoji samo sasvim ograničen broj političkih položaja. Usled čega su potrebne stranke, frakcije, kružoci, grupe i koalicije. U svakom datom času može biti u interesu nekome ko teži da osvoji politički položaj da bilo napusti ili pristupi jednoj ili drugoj konkurentskoj strani. Efekat svake takve odluke može biti veći ukoliko ima element iznenađenja, usled čega je lako podstaći sumnju u namere bilo koga u političkoj utakmici. I ta sumnja je osnov nepoverenja ili, drukčije rečeno, razlog što je poverenje među političkim ljudima toliko krhko.

Zbog čega postoji tolika sklonost teoriji zavere. I uostalom zavereničkom tipu političkog ponašanja. Ovome bi trebalo dodati i preovlađujući pogled na političke motive, posebno kada je reč o međudržavnim odnosima. Veoma često popularne su izjave ili napisi kojima se raskrinkava nečije navodno licemerje. Svuda se vide dvostruki standardi. Jedno je, kaže se, kada je nešto u američkom interesu, a drugo je kada je u srpskom interesu. Iz čega se onda zaključuje da je, prvo, američka politika (ili politika Evropske unije) licemerna, a potom da je potrebno da srpski političari vode računa o srpskom interesu. Zapravo, samo se nepotrebno moralizuje upravo ono što se gotovo u istom dahu preporučuje sopstvenim vlastima ili političarima, dakle briga o sopstvenim interesima.

Da bi se izbegla sumnja u sveopštu zaveru i gubitak poverenja u licemerne strane političare potrebni su mehanizmi očuvanja ako ništa drugo bar pristojnih odnosa i u politici. Uostalom ako se, recimo, Amerika i Evropska unija rukovode sopstvenim interesima, ti se interesi ne mogu menjati iz dana u dan i zavisiti od toga ko je predsednik vlade, a ko ambasador. Hoće li odnosi biti prijateljski ili neće, to je odluka koju je potrebno u nekom času doneti, a potom je reč o tome da se izbegavaju nepotrebne provokacije ili bar da to ne čine oni koji preuzimaju obaveze i odgovornost u ime države.

Kada je o konkretnim slučajevima reč, američki ambasador je dužan da traži objašnjenje jer vređanjem njega vređa se zemlja, što je jasno svakome u Ministarstvu spoljnih poslova. Ali, imajući u vidu kako se na slobodu govora gleda u Americi, on je verovatno već odmahnuo rukom na sve to. Naravno, ako predstavnici srpske Vlade sumnjaju u motive Sjedinjenih Država, pre svega prema njima lično, onda zemlja polako počinje da liči na Hičkokov film “Sumnja”.

Isto važi i za odnos prema Evropskoj uniji. Ona pomaže civilno društvo i nevladine organizacije u zemljama članicama i kandidatima, a i u drugim zemljama, pri čemu tu nije reč o odnosu prema bilo kojoj vladi ili stranci. Finansiraju se i kritičari, čak izraziti, trenutne vlade, kao što se finansiraju i kritičari same Evropske unije. Ukoliko se poželjnost politike učlanjenja u Evropsku uniju ceni po tome da li se kritičari trenutne vlade finansiraju iz evropskih fondova, onda ta vlada zapravo nije posvećena tom članstvu. Za razliku od američkog ambasadora, ambasador Evropske unije ne može da odmahne rukom i to je problem ako sumnja u zapadnu zaveru zaokupira srpsku vladu.

U jednom času je Milošević odlučio da mu američki ambasador Zimerman radi o glavi i prekinuo je s njim sve odnose. Kao da je reč o nesrećnom Stamboliću. To nisu lični već međudržavni odnosi i važni su pristojnost i poverenje u to da svako radi svoj posao.

Novi magazin, 20.06.2016.

Peščanik.net 21.06.2016.