Puna usta demokratije

Više mrzim stranke iz opozicije nego samog Vučića. Više volim da one propadnu na izborima, kad već izlaze na njih, nego što želim pobedu studenata. To gledamo ovih dana. Ili, jednom rečju, gledamo – mržnju. Podivljali ostaci Demokratske stranke i njihove razne reinkarnacije nemilice kidišu jedni na druge. Borba svakog protiv svih drugih – na to u ovom trenutku liči stanje na ovoj našoj, pobunjenoj strani izbornog bojišta.

A samo nam to nije potrebno. Pustimo sad i to što se s one druge, neprijateljske strane fronta nalaze brojni otpaci Demokratske stranke. U svom dugotrajnom raspadanju ta se stranka – recimo to tako – posthumno raširila, prekrila političko polje, a i dobar deo društva, u meri da su njeni bivši i sadašnji članovi u stanju da kreiraju izbornu atmosferu iako se uopšte zapravo ne bave izborima nego, baš naprotiv, međusobnim razmiricama, da ne kažem – starim čegrstima.

Nije reč čegrst ovde da zbuni ionako već tekućim stanjem razjarenog čitaoca. Čegrst znači svađu, a posebno svađu bez argumenata, u kojoj se samo ponavljaju zvuci nalik na čegrtanje ili škrgutanje; ona je neka vrsta onomatopeje mržnje, samo bez sadržaja. Zato čegrst, a ne recimo neslaganje ili baš svađa, jer nema argumenata, samo osećanja. Ovi izbori isuviše su važni da bismo se prepustili isključivo osećanjima, a među osećanjima, ponajviše mržnji.

(Da se odmah razumemo: osećanja su važna, i tesno su povezana s našim kognitivnim ili intuitivnim izvodima, ali ponekad umeju da zamagle stvari i sasvim nas spreče da mislimo. Čini se da smo upali u jedno takvo vrzino kolo. Svesni smo da je situacija u kojoj smo krajnje ozbiljna i zbog toga strepimo, ali nas taj strah sprečava da tražimo i nađemo najbolja moguća rešenja za izlazak iz krize. Reći da je referendumska atmosfera stvar osećanja a ne mišljenja, pogrešno je. Ali, u sledećem koraku navodi na krivi zaključak, koji je više osećanje nego izvod, da mora biti samo jedan akter s naše strane.)

Na mržnji tekući režim pliva daleko bolje od nas. Hajdemo zato sve ispočetka. Do 25. oktobra ponavljaćemo do iznemoglosti. Samo je jedna stvar važna na ovim izborima, samo jedan cilj – pobediti tekući režim. To znači, nije važno ko će uzeti najviše glasova s naše strane fronta – to se u stvari već zna: studenti – važno je da na kraju dana u parlamentu bude najmanje 126 čvrsto antirežimski nastrojenih poslanika.

Ako studenti to postignu sami – eto razloga za radost. Ako postignu zajedno s drugim opozicionim akterima – isto. Zbog proporcionalnog sistema, referendumska atmosfera, koliko god bila važna, ne zahteva po jednog i samo jednog aktera s obe strane fronta. Više antirežimskih opcija na izborima ne ruši referendumsko raspoloženje zbog proporcionalnog izbornog sistema. Većinski sistem zahtevao bi samo jednog aktera na našoj strani fronta.

Takav sistem imaćemo na izborima za predsednika. I tada će biti važno da svi pobunjeni žitelji Srbije stanu iza jednog istog kandidata. Programi, kandidati na listama – nebitni su. Kosovo, EU, jedan od dva entiteta u Bosni, genocid u Srebrenici… sve te presudno važne stvari za naš nacionalni kolektiv, oko kojih se grubo delimo i zbog kojih vređamo i diskvalifikujemo jedni druge, na dan izbora biće – nebitni. To je tako naprosto zato što je jedino važno pobediti režim.

Ali, iako jesu nebitni, kod jednog broja birača mogu igrati važnu ulogu kao motivi za izlazak na izbore. Možemo te glasače videti kao izdajnike, jer nisu sve drugo podredili jednom, jedino važnom cilju; možemo ih videti i kao glupe jer ne shvataju koliko su stvari egzistencijalno ozbiljne; možemo ih vređati, ponižavati, diskvalifikovati… A možemo ih i prigrliti kao neophodne saveznike u ogorčenoj, bezmalo očajničkoj borbi protiv režima.

Svaki glas je dragocen i neophodan, tako će neizvesna biti borba na dan izbora, je l da? Zato je glupo da u tu borbu ulazimo svako za sebe. A još je gluplje da zaziremo jedni od drugih, sumnjamo jedni u druge, i širimo nepoverenje; i da uz sve to verujemo da smo baš zbog toga što sumnjamo i ne verujemo – oprezni, mudri, oslonjeni na bogato iskustvo ranijih razočaranja. I da uz to, silom, ucenom, uvredom gledamo da iznudimo da se drugi, kojima inače ne verujemo, ponašaju isto kao mi.

Jer, ako ćemo mi glasati za studente, onda to moraju i svi drugi, koje i ubrajamo i ne ubrajamo u to naše „mi“ – ti drugi koji su i „mi“ i nisu „mi“ potrebni su nam samo kao broj, a pošto im ne verujemo, silom i uvredom moramo ih uterati u „mi“. Prema njima se ponašamo isključivo kao prema instrumentima za „našu“ pobedu. Oni nisu ljudska bića ravnopravna s nama, i u tom smislu ista kao „mi“, ali bez njih ne možemo, pa hajde da ih zlostavljamo i vređamo dok ne postanu kao „mi“.

I dok tako razmišljamo, zaboravljamo da su mržnja, podele na ljude prvog i drugog reda, nepoverenje, uvrede… da je sve to repertoar tekućeg režima i da tim gnusnim repertoarom taj režim opstaje na vlasti već deceniju i po.

Ako prihvatimo da ne moramo svi misliti isto da bismo zajedno stigli do za sve nas jedino važnog cilja, o čemu treba da mislimo, umesto što se mrzimo i ne verujemo jedni drugima. Naša strana fronta se raslojava na više aktera. I ne, akteri nisu samo učesnici na izborima, politički predstavnici pobunjenog društva. I mi, obični ljudi, birači dakle, jesmo akteri na izborima. Ako prihvatimo da programi i političke razlike nisu važni (izuzev kao motiv za jedan broj birača), da je važan samo cilj, o čemu treba misliti.

1. Na dan izbora, svaki član pobunjenog društva mora, dakle mora, izaći da glasa. Niko ne sme da ostane kod kuće. Svaki potencijalni glas protiv mora biti realizovan, baš svaki.

O tome moraju misliti i akteri na izborima i birači. Nadalje, akteri i birači imaju različite agende.

Akteri:

2. Svaki akter mora mobilisati svoje pristalice i na dan izbora ih izvesti da glasaju.

3. To znači da fokus mora biti na pristalicama, a ne na drugim akterima. Zato su sve razmirice, čegrsti dakle, između aktera štetne, jer ne mobilišu nego demotivišu. To ne znači da se akteri međusobno moraju voleti ili otvoreno podržavati, dovoljno je da ćute jedni o drugima.

4. Najvažnije – svaki akter mora biti siguran da prelazi cenzus. Ako se do 9. oktobra, što je poslednji dan za povlačenje liste, pojavi makar i mala sumnja u to da će se preći cenzus, bilo bi odgovorno, časno i hrabro, da akter povuče svoju listu.

5. Pristalice aktera koji se povukao sa izbora u tom slučaju neće biti ogorčene, razočarane, rezignirane, jer nema razloga imati takva osećanja prema činjenici da ih nema dovoljno da pređu cenzus. Tim pre što to ne ugrožava zajednički cilj, ako izađu i glasaju za drugog pobunjeničkog aktera.

Birači:

6. Bez oklevanja i premišljanja izaći na izbore i glasati protiv.

7. Ako nam politički najbliža opcija nije dostupna na biračkom listu, to ništa ne menja na stvari, jer političke preference u ovoj situaciji, na dan izbora, nisu bitne – svejedno glasati protiv.

8. Odgovorno i utemeljeno proceniti da li opcija za koju glasamo prelazi cenzus. Ako postoji i najmanja sumnja da naša opcija neće preći cenzus, glasati za studente.

9. Objašnjavati posle da su nas zavele na krivi trag procene aktera za koje smo glasali, a koji nisu prešli cenzus, neće skinuti odgovornost s nas kao birača. Demokratija nije samo igra za aktere na izborima, to je igra koju i mi, birači dakle obični ljudi, igramo i snosimo odgovornost za njen rezultat.

Akteri i birači:

10. Moraju se među sobom i jedni prema drugima ponašati kao da su jednaki, odrasli i zreli ljudi. I tako moraju verovati jedni u druge, to jest da će se svako od njih ponašati zrelo i odgovorno. Zreli i odgovorni ljudi ne vređaju i ne ponižavaju jedni druge. Ne koriste ucenu, diskvalifikaciju i ponižavanje da bi jedni od drugih iznudili ono što je samo za neke od njih poželjno ponašanje na dan izbora. Ako se ne ponašamo tako jedni prema drugima, ako ne poštujemo jedni druge kao jednako vredna ljudska bića, teško ćemo moći bilo kome, a pre svega samima sebi da objasnimo zašto nam je demokratija uopšte važna i zašto su nam puna usta demokratije.

Peščanik.net, 22.09.2026.