Pretpostaviću da je Vesna Pešić iskrena kad kaže da ne razume zašto rasprava o izborima na Peščaniku nije zainteresovala više sagovornika.
Pokušaću da dam kraći odgovor.
Nema rasprave jer nema više ni sagovornika, ni teme, ni javnog prostora, ni diskursa.
Sagovornika nema jer su istrebljeni u ratu koji je 2012. vođen oko belih listića. Ratu koji nije morao da bude rat, o čemu sam više puta pisao na ovim stranicama, gde sam na kraju dobio otkaz umesto odgovora. I tako smo, umesto konstruktivne rasprave, imali zakopavanje u rovove, sektašenje, lične uvrede i dovođenje situacije do tačke gde su predstavnici belih listića videli u neistomišljenicima među drugosrbijancima maltene veće neprijatelje od bivših radikala i promotera ratnih zločinaca. Tu situaciju je savršeno iskoristio Aleksandar Vučić i profitirao na našem idiotizmu i sujetama, a naše ideje i principi su završili u prašini ispod njegove čizme. Sagovornika nema jer su i neki sagoreli i odustali, neki umrli, a mnogi otišli iz zemlje.
Teme nema jer je jedina tema posle izbora 2012. i pobede SNS-a postao Aleksandar Vučić i njegova ološokratija koja je skoro do kraja izjela Srbiju. A ta tema je dozlaboga dosadna i banalna, jer je o njemu sve što pametan čovek treba da zna rečeno još dok je bio Šešeljev omiljeni učenik, i jedino što može da nas interesuje je – kako ga skinuti sa vlasti. Da to možda neće biti izvodljivo demokratskim sredstvima, jer će pomenuti od prvog dana na vlasti krenuti sa urušavanjem parlamentarne demokratije, o tome je takođe pisano, ali avaj, nije bilo previše zainteresovane publike. Suvišno je i reći – da je bilo, Vučić danas ne bi bio jedina tema.
Ni javni prostor za razgovor više ne postoji, jer je naprednjačka vlast izvršila dosad neviđen desant na medije, zagadila etar do te mere da ni deratizacija više ne pomaže, kupila i otela sve što se kupiti i oteti može, tako da smo na kraju svedeni na jednu nerežimsku televiziju bez nacionalne frekvencije, nekoliko sajtova i Tviter.
I na kraju, što se diskursa tiče, glavna priča koju su proevropske stranke imale je bila, jelte, Evropa i pristupanje EU. Ljušturu ove ideje, ispražnjenu od bilo kakvog sadržaja (a tom pražnjenju je dobrano doprineo i Boris Tadić), brzo je ukrala nova stranka starih Radikala, koja ju je dodatno obesmislila, profanizovala i devalvirala, pa joj je danas ”tržišna vrednost” blizu nule za stranke demokratske opozicije. Ovome svakako doprinosi i sama EU, em zdušnom podrškom Vučiću, em unutrašnjim zaokretima udesno i urušavanjem svojih demokratskih kapaciteta. Rešenje kosovskog pitanja je još jedan narativ koji su maznuli SNS i SPS, i isporučili rezultate briselskim sporazumom. Sumnjive rezultate, naravno, ali, eto, partneri iz EU se ne žale, a stranke iz opozicije koje su godinama predlagale rešenje umesto sukoba su opet ostale bez municije. Borbu protiv korupcije je takođe na početku kampanje prisvojio onaj koji je danas korupciju i državno zapošljavanje doveo do pajtonovskih nivoa. Opet pametno iskoristivši prazan prostor koji su ostavili prethodnici, koji su se zbog sopstvenih prljavih ruku plašili da prisvoje iskorenjivanje korupcije kao narativ. Šta još ostaje? A, dabome, takve trivijalnosti kao što su ljudska prava, antifašizam, obračun sa etničkim nacionalizmom, sekularnost države, odnos prema zločinima… Ali, to nikog od njih zapravo ne zanima, jer manje više svi i dalje kalkulišu Krletovim i Šaperovim idejama o tome šta je glavna glasačka ciljna grupa, i kako se tim glasačima dodvoriti, pa se onda kampanje fokusiraju na vraćanje plata i penzija, umesto na antifašizam. Ukratko, jedino što ne-ruska i ne-fašistička opozicija danas može da ponudi jeste da bude protiv Vučića.
Što olakšava izbor – Demokratska stranka je jedina stranka koja mu se nije prodala, ili ne čeka u redu da se p(r)oda (zbog čega je i njegova najveća meta, sa gotovo patološkom potrebom Vučića i SNS-a da je unište, čak i na lokalnom nivou), a ima i realne šanse da pređe cenzus. Moj glas na izborima će zato ići DS-u, ne zato što mislim da su sjajni ili da su posle poraza iz 2012. puno šta shvatili ili naučili, već zato što mislim da je glavna tema ovih izbora održavanje parlametarizma i sprečavanje totalnog urušavanja demokratskog poretka. Jednom kad dođemo do te tačke, nema nazad. Mogu da razumem i ljude koji će glasati za Radulovića.
I to bi, otprilike, bilo to.
E, da, umalo da zaboravim – razgovora nema ni zato što niko od aktera koji su 2012. učestvovali u kampanji, čiji je jedini uspešan ishod mogao biti da SNS i Vučić dobiju gotovo apsolutnu vlast, nije preuzeo svoj deo odgovornosti, i javno priznao da je napravio katastrofalnu grešku u proceni koja će građane Srbije koštati godina i godina izgubljenih u ovoj pustoši. To bi bila jedina iskrena i moguća platforma za dalji razgovor. Naravno da mislim na bele listiće, jednu od najdestruktivnijih i najbesmislenijih ideja u skorijoj političkoj istoriji građanske Srbije. Da li su oni presudno doprineli dolasku SNS i Vučića na vlast? Verovatno nisu, ali želja da se učini šteta (i do uništenja kazne DS i LDP) je postojala i svejedno povlači moralnu odgovornost.
Peščanik.net, 21.04.2016.
Srodni linkovi:
leksa I. Jorga – Suverenost i odgovornost
Vesna Pešić – Još jednom, poslednji put
Siniša Boljanović – Belo kako bilo
Vesna Pešić – O belom glasu, još jednom
Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?
BELI GLAS