Postojala je zamisao u prvim godinama interneta da će ovaj medij omogućiti ljudima da dopru do apsolutne istine o određenom događaju. U zemljama gde su mediji strogo kontrolisani građani će moći da zaobiđu državnu propagandu. Upoređivanjem različitih izveštaja moći će da utvrde šta se stvarno dešava. Ali ispostavilo se da je efekat interneta u revolucijama dosta komplikovaniji. U situacijama kao što je Majdan nezaležnosti ili trg Tahrir, gde se mešaju dva protestna jezgra – tvrdoglavi ali nenasilni idealisti i ratoborni idealisti – jedna serija video snimaka za vrlo kratko vreme može nekoj grupaciji doneti desetine ili stotine hiljada pristalica, stvarajući ogromnu masu koja će imati globalni odjek.
Međutim, nema naznaka da je internet učinio mnogo da promeni mišljenje ljudi o ukrajinskoj revoluciji. Izgleda da on samo pojačava već postojeće stavove. Ako ukucate reči „Majdan 1 decembar“ ćirilicom u Google video pretragu, dobićete snimke poziva na revoluciju od nekada umerenih a sada radikalizovanih aktivista, ogromnu mirnu masu kako peva ukrajinsku himnu, ukrajinski revolucionarni rep, snimak divljačkog policijskog prebijanja bespomoćnog civila u maniru Rodnija Kinga, i bezbroj sličnih stvari. Ako reč „Majdan“ zamenite sa „Banderovci“, izrazom kojim protivnici revolucije nazivaju sve njene aktiviste (po Stepanu Banderi, ukrajinskom nacionalističkom vođi koji je uz pomoć nacista pokušao da stvori ukrajinsku državu 1940-ih), dobićete drugačiji niz snimaka koji će učvrstiti vaš postojeći stav o fašističkim bandama koje preuzimaju Ukrajinu. Tu je snimak sa naslovom „Kako decu Lavova pretvaraju u buduće fašiste“, kao i „Banderovci brišu noge o sovjetsku zastavu“, zatim snimak ljudi koji tvrde da su ih tukli „banderovci“ u Kijevu jer su nosili narandžasto-crnu traku Svetog Georgija, simbol sovjetske pobede u Drugom svetskom ratu, kao i snimak pravih mladih banderovaca kako marširaju kroz glavni grad Ukrajine.
Karte Ukrajine, podeljene na jugoistok i zapad prema jeziku i narodnosti, predstavljaju samo deo priče. Prava nelagodnost vlada unutar porodica, podeljenih na one neosovjetskog ubeđenja, koliko god blagog, i prorevolucionare. Dima se oženio devojkom iz Sevastopolja, Ilonom, dobili su dete, a zatim se sporazumno rastavili. Kad Dimina majka Oksana dođe u Kijev, obično prvo požuri da vidi svoju unuku. Ali u gradu je i Dimina tašta sa Krima, najsovjetskije orijentisanog ukrajinskog regiona. „Hoću da vidim unuku, ali bih da izbegnem razgovor sa njenom drugom bakom“, kaže Oksana. „Inače ću morati da slušam priče kako su svi na Majdanu banderovci.“ Kasnije dodaje: „Pozvala je Ilonina prijateljica. Ona je iz Dnjepropetrovska. Dva minuta smo pričale o vremenu, pa je počela ‘Zašto ovo rade? Specijalci su heroji!’“
Otišao sam sa Oksanom do prodavnice na uglu da kupi flaširanu vodu i hleb za neke ljude koje je upoznala na Majdanu. Dok je kasirka kucala robu, razgovarala je mobilnim telefonom. „Idem na Krim da uzmem ruski pasoš“, rekla je. „Idem tamo da lepo živim, jebeš Ukrajince.“
***
Stigao sam u Kijev u sredu uveče, četiri dana nakon što je Janukovič pobegao a revolucionari preuzeli vladu. Lena, prijateljica mog prijatelja, odvela me je sa aerodroma pravo na Majdan, gde je okupljenima trebalo da se predstavi privremena vlada, koja bi trebalo da vodi državu do izbora krajem maja.
Ušao sam na centralni trg kroz otvor na jednoj od barikada koje su demonstranti podigli od dasaka, izgorelih vozila i hrpa belih džakova napunjenih šutom. Tu i tamo su gomile prljavog snega, deo zimskog utvrđenja, još stajale neotopljene. Bilo je sivo i vlažno, jedva iznad nule. Prljavi, iznureni ljudi sa nekoliko slojeva kamuflažne odeće, sa pijace i vojnih otpada, neki pod šlemovima, mnogi sa drvenim motkama u rukama, grejali su se oko buradi iz čijih su zarđalih rupa izbijali plamičci. Žene su raznosile plastične činije sa supom. Tu su bile gume za paljenje, gomile kamenja za gađanje, gajbe benzinskih bombi za ozbiljne napade, hrpe borovih balvana koje su muškarci sekirama sekli za ogrev. Pod nogama je tlo bilo glatko, crno i gumenasto na mestima gde je kaldrma povađena. Branioci Majdana žive u pohabanim, starim vojnim šatorima, sa ispisanim nazivom regiona iz kojih dolaze. Unutra ih greju peći, a drvene palete ih štite od vlage. U šatoru iz Donjecka, majdanski demonstranti spavali su na improvizovanim ležajima od iverice, pod je bio prekriven hranom, teglama krstavaca, vrećama krompira, torbama hleba.
Revolucija je bila završena ali su ljudi još uvek bili na trgu, očekujući izdaju političkih korisnika prolivene krvi: bili su rešeni da ostanu tu gde su. Suda je bilo cveća, sveća i fotografija „nebeskih sto“, kako su demonstranti prozvali žrtve. Bili su tu i štampani posteri, nalepnice, rukom ispisani transparenti. „Ovo nije za Evropu. Ovo je za puteve bez rupa“, pisalo je na jednom od njih. „Ovo nije pobeda, borba se nastavlja!“ poručivao je drugi.
Na bini podignutoj na mestu gde Kreščatik preseca Majdan – odakle se bez prestanka drže govori i propovedi, izvode himne, čita poezija i pevaju pesme, sve to ispresecano redovnim uzvicima „Slava Ukrajini!“, na šta masa odgovara „Slava herojima!“ – predstavljala se privremena vlada. Nju će voditi poznati evropejski liberal Arsenij Jatcenjuk, čiji će saveznici dobili ključne ekonomske resore. Važni položaji su čekali prenaglašeno patriotsku Juliju Timošenku, upravo puštenu iz zatvora; ekipu Vitalija Klička, bivšeg boksera koji se okrenuo politici; i neke ličnosti koje su stekle poštovanje Majdana, kao što je Oleg Musij, organizator medicinske službe revolucionara, koji je dobio zdravstvo. Neki od novih ministara rođeni su u Rusiji. Jedan od njih, Vladimir Grojsman, nekadašnji mladi gradonačelnik Vinice, je Jevrejin. Posle pada Janukovičeve Partije regiona, dotad najveće stranke u parlamentu, istočni i južni deo zemlje, rusofoni i neosovjetski, jedva je zastupljen u novoj vladi. Ali bivša opozicija je smatrala da ne može da uskrati mesta u vladi drugoj grupi – ekstremnoj desnici.
Oleg Tjahnibok, vođa glavne ekstremno desničarske parlamentarne stranke Svoboda (Sloboda), nije lično uzeo nijedno ministarstvo, ali četiri pripadnika njegove stranke jesu; Oleg Mahnitski je dobio potencijalno zapaljivo mesto generalnog tužioca. Mahnitski je bio Tjahnibokov advokat pre deset godina, kada je vođi Svobode suđeno pošto je održao mahniti posmrtni govor veličajući borbu protiv „Moskala [pogrdan naziv za Ruse], Nemaca, Židova i drugog ološa koji je hteo da nam oduzme našu ukrajinsku državu“. Tjahnibok je sada neznatno umereniji nego što je bio 1991. kada je osnovao preteču Svobode, Socijal-nacionalnu partiju Ukrajine, koja sa svojim simbolom sličnim kukastom krstu baš i ne zaslužuje prefiks „neo“ u neonacizmu. Ali njegova stranka je ipak imala status posmatrača u Savezu evropskih nacionalnih pokreta, uz mađarski Jobik i britansku BNP. Andrej Parubij, suosnivač ukrajinskog socijal-nacionalizma, sada je imenovan za sekretara ukrajinskog Saveta za odbranu i nacionalnu bezbednost. Dmitro Jaroš, njegov zamenik, vođa je najagresivnije borbene snage revolucije, zagonetnog Pravog sektora. Oni čine manjinski deo privremene krizne vlade, i ne treba tvrditi, kao što rade neosovijeti, da je Ukrajina pod kontrolom banderovaca ili fašista. Ali ti ljudi zaista jesu banderovci, i zaista imaju vlast.
Stepan Bandera, ubijen u Zapadnoj Nemačkoj 1959, nije bio nacista u doslovnom smislu. Bio je ekstremni nacionalista, spreman da se bori ili pobije bilo koju grupu – Ruse, Jevreje, Poljake ili Nemce – za koju je smatrao da stoji na putu nezavisne ukrajinske države. Sarađivao je sa nacistima, prihvatao njihovu pomoć, iako su nacisti Slovene smatrali jedva nešto manje vrednim istrebljenja od Jevreja. Može se razumeti što Rusi zahtevaju, kao što bi i Evropa i SAD trebalo da urade, da zapadna Ukrajina izađe iz svog atavističkog mehura romantičnog nacionalizma 19. veka i malo objektivnije sagleda Banderinu ulogu. Ali i Rusija mora da prihvatiti svoju istorijsku odgovornost za ono što se desilo na zapadu Ukrajine: za Staljinovo otkidanje teritorije u paktu sa nacistima, i uzimanja stotina hiljada Ukrajinaca, najvećim delom sasvim nedužnih, za robovsku radnu snagu zajedno sa teritorijom.
Umesto toga, Putin je odlučio da se posluži Krimom. Istina je da bi mnogi Krimljani – pretpostavljam većina – voleli veoma blizak odnos sa Rusijom, možda i ujedinjenje, ali teško je zamisliti bolji način da se podstaknu najšovinističkije odlike ukrajinskog nacionalizma nego što je invazija na Ukrajinu.
Pokušao sam da razgovaram sa Pravim sektorom u njihovom štabu na Kreščatiku. Oni su preuzeli prostorije mobilnog operatera Kyivstar. Jedna od odlika ekstremnih desničarskih pokreta je da njihovi pripadnici vole da se kinđure. Fetiš Pravog sektora su maske, obično crne sa prorezima za oči i za ponekad usta. To nije stil koji uliva poverenje. Pitao sam dvojicu krupnih maskiranih muškaraca na straži da li mogu da razgovaram sa nekim iz njihove grupe i dali su mi broj telefona. Nekoliko dana kasnije našao sam se na konferenciji za novinare koju je Jaroš držao u hotelu Dnipro. Govorio je samo nekoliko minuta, ali nije demaskirao ništa značajno, a zatim je ustao i odšetao. Vrh bajoneta mu je provirivao ispod zelenog vojnog džempera. Posle toga sam razgovarao sa njegovim portparolom, Artjomom Skoropadskim. Naziv pokreta, rekao je on, bio je „situacioni“, označavao je jednu oblast Majdana koju je neformalna grupa desničarskih istomišljenika zauzela za svoju ekskluzivnu upotrebu. Jaroša su izabrali za vođu, a pre toga je bio na čelu organizacije pod nazivom Trozubac Stepana Bandere, pošto je trozubac nacionalni simbol Ukrajine.
„Ljudi kažu da smo teroristi, ekstremisti“, rekao je on. „U stvari, mi smo nacionalistički revolucionari. Nema ničeg ekstremističkog u nama.“
A Bandera?
„Bandera ne može biti heroj za Ruse ili Poljake. Ali mi ne biramo heroje za njih.“
Pravi sektor, kaže on, još uvek nije politička stranka, ali verovatno će to postati. Vođe ove grupe vide Ukrajinu kao deo šarolikih evropskih država, od socijalno-liberalne Danske do socijalno-konzervativne Poljske, što je poželjni model Pravog sektora.
„Mi smo protiv korupcije i nepotizma. Zalažemo se za mogućnost promene vlasti. Hrišćanstvo je važno, važna je uloga crkve u životu društva. Protiv smo istopolnih brakova. Jevanđelja su za nas najvažnija. Mi ćemo se njima rukovoditi.“
Kroz razgovor sam saznao nešto zanimljivo o Skoropadskom. On nije Ukrajinac, nego Rus iz Moskve, iako je podneo zahtev za ukrajinsko državljanstvo. „Doselio sam se posle Narandžaste revolucije, jer Ukrajina još uvek ima šansu da postane evropska država, a Rusija je totalitarna policijska država“, kaže on. „Ruskoj propagandi ide naruku da nas predstavlja kao fašiste i teroriste. Putinov režim je veoma uplašen ovim što se ovde dogodilo.“
***
Pitao sam politikologa Oleksija Harana ima li nečeg pozitivnog za Ukrajinu u ruskom preuzimanju Krima, u smislu da bi to moglo da ujedini zemlju. „Cinično govoreći, možemo da preživimo bez Krima, možda bi to čak i bilo bolje iz glasačke perspektive“, rekao je on. „Problem su krimski Tatari.. Oni neće u Rusiju.“ Osim toga, ističe on, postoji još jedan problem: država koja treba da se promeni ne može biti jedinstvena. Neko mora da popusti. Taj neko je trebalo da bude grupa od nekoliko ekstremno bogatih ljudi koji tretiraju politiku kao granu poslovanja – dakle, oligarsi. „Da nije bilo pritiska Rusije, mi bismo izvršili pritisak na oligarhe“, kaže on. „Uz pritisak Rusije, nalazimo se u situaciji da moramo sa njima da pravimo kompromise da bismo očuvali celovitost zemlje.“
Korupcija vlada svuda, i na vrhu i na dnu, u Ukrajini kao i u Rusiji. Janukovičev sin Aleksandar, po obrazovanju stomatolog, postao jedan od najbogatijih ljudi u zemlji ubrzo po dolasku na vlast njegovog oca. Neposredno pred pad režima, firme Aleksandra Janukoviča dobijale su polovinu svih državnih ugovora. Dima mi je pričao o svom prijatelju cariniku. Zvanična plata mu je bila 250 evra, a sa mitom je dostizala 3000. Možda je preterivao. Ali kad se ljudi hvale mitom koji dobijaju radeći za državu, to ne sluti na dobro. U Donjecku sam čuo za prevaru sa ugljem. Ukrajina subvencioniše dubinski ugalj iz Donbasa. Subvencije se dodeljuju po težini, tako da su se preduzimljivi dosetili da jeftino nabave ugalj iz površinskog kopa sa divljih lokacija, pomešaju ga sa skupim ugljem i uzmu subvencije za dobijenu masu. Ćerka jednog rudara priča kako joj se otac povredio na radu pa je morao da operiše ruku. Operacija bi trebalo da bude besplatna, ali hirurg joj je prethodno preporučio da unapred pokaže blagodarnost, u iznosu od deset hiljada ukrajinskih grivni, oko hiljadu dolara.
***
Petnaestog oktobra 1995, Akhat „Alik Grk“ Bragin, predsednik najvećeg donjeckog fudbalskog kluba Šahtara – što znači „rudar“ – ubijen je za vreme utakmice zajedno sa svojim telohraniteljima. Nasledio ga je Rinat Ahmetov, manje poznati biznismen, koji je kasnije izjavio da je do trenutka kad je preuzeo Šahtar već zaradio prvi milion, trgujući ugljem u „neformalnoj ekonomiji“ početkom 1990-ih. Prema podacima Vikiliksa, upravo je Ahmetov ubedio drugog predsednika Ukrajine, Leonida Kučmu, da postavi Janukoviča za gradonačelnika Donjecka 1997. Njih dvojica su zajedno napredovali, Janukovič tako što je popunjavao vladine redove kadrovima iz Donbasa, a Ahmetov postajući najbogatiji čovek u Ukrajini sa bogatstvom koje se procenje na 15 milijardi dolara, uloženim u železne rude, čelik, ugalj, proizvodnju cevi, snabdevanje električnom energijom, banke, mobilne telefone, jednu veliku televizijsku stanicu i Janukovičevu Partiju regiona.
Sleteo sam u Donjeck, na velelepni novi aerodrom Sergej Prokofjev, upravo kad je postalo jasno da će Putinov krimski izlet biti trajan. Svi su se u Ukrajini pitali koji će sledeći region Moskva da prigrabi, ili oslobodi, zavisno od toga kako na ovo gledate. Harkov? Lugansk? U oba grada na granici sa Rusijom održavale su se demonstracije i građani su pokušavali da zauzmu administrativne zgrade. Donjeck je izrazito rusofon, dok neosovjetsko raspoloženje vlada u Donbasu.
Nova vlada u Kijevu već je zatražila pomoć od oligarha. Igor Kolomojski, bankarski, naftni i avio tajkun, postavljen je za guvernera svog rodnog regiona Dnjepropetrovska, dok je Donjeck predat svom bogatom momku Sergeju Taruti. I pored toga, nervozne lokalne pristalice ukrajinskog jedinstva još uvek su se nadale da će Ahmetova holding kompanija SCM da interveniše.
„Proukrajinske stranke su uvek bile u manjini u Donjecku“, kaže Igor Todorov, profesor međunarodnih odnosa na Nacionalnom univerzitetu u Donjecku. „Ali postoje i druge vrlo zainteresovane strane. Rinat Ahmetov uopšte nije zainteresovan za eskalaciju sukoba ili separatizam… Ne isključujem mogućnost da će snage SCM-a biti upotrebljene za održavanje reda.“
„Snage SCM-a“ –da budemo jasni, SCM je privatna kompanija, a ne država. Scenario je delovao prilično očajno.
Donjeck – čist, solidan grad koji demantuje svoju reputaciju sumornog rudarskog mesta, izgledao je kao da se ne događa ništa neobično. Bio sam iznenađen koliko se ukrajinskih zastava vijorilo sa vrhova zgrada. Ali napetost je bila očigledna kad sam pozvao Sergeja Tkačenka, urednika novinskog veb portala i promotera ideje civilnog društva. Svi novinarski stolovi u njegovoj redakciji bili su prazni. „Doneli smo odluku da svi rade od kuće“, rekao je on. „Trudimo se da se ne pojavljujemo u kancelariji… krajem novembra jedna naša novinarka je dobila pretnje i preteće SMS-ove. Primetila je neke automobile ispred svoje kuće. Pobegla je iz pokrajine na nekoliko nedelja. Da mi je pre dva meseca neko rekao da će istočnim regionima vladati oligarsi ne bih bio presrećan, ali sada mislim da je to trenutno najbolje rešenje. Dovođenje ljudi iz zapadne ili centralne Ukrajine smatralo bi se nekom vrstom invazije.“
Odlazeći na sledeći sastanak sa Maksimom Rovinskim, šefom odeljenja za odnose sa javnošću gradskog veća Donjecka, prošao sam pored zgrade pokrajinske skupštine. Sa skupštine su se vijorile ruske zastave, a grupe gnevnih ljudi u crnim kožnim jaknama sa pletenim kapama, neki sa ruskim zastavama a neki sa trakama Svetog Georgija, gurali su se oko ulaza. Pokušavali su da nateraju pokrajinske poslanike da usvoje rezoluciju o raspisivanju referenduma o vezama sa Rusijom i nisu ih puštali da izađu dok to ne urade. Usred proruske mase stajala je grupa od dvadesetak policajaca koji nisu uzmicali, ali nisu ni intervenisali.
Jedna grupa novinara bila je zarobljena u zgradi. Dok sam bio tamo, reporterkama je dozvoljeno da odu. Potresene i blede u licu, prolazile su kroz neprijateljsku gomilu. „Prostitutke!“ vrištala je neka starica. „Pacovi!“ Neki čovek je pokušao da izađe iz zgrade, kroz gomilu su ga vodili stariji ljudi u kozačkoj nošnji, ali demonstranti su krenuli za njim. „Udri ga! Udri ga!“ vikala je neka starija žena pujdajući demonstrante. Odvukli su ga natrag u zgradu.
U Rovinskijevoj kancelariji je bilo mirno, osim što se on neprestano okretao da osveži stranu na monitoru da bi video najnovije vesti iz pokrajinske skupštine, udaljene samo nekoliko kvartova. Poput drugih sa kojima sam razgovarao u Donjecku, zainteresovanih za nezavisnu Ukrajinu, i on je smatrao da se protesti orkestriraju iz Rusije. „Ne razumemo zašto se policija i SBU (bezbednosna služba) ovako ponašaju. Neegalne skupine preuzimaju vlast, blokiraju zgrade vlade, a policija ne reaguje, SBU ne reaguje.“
Čestitao sam Rovinskom na smirenosti, a on je izvadio pakovanje tableta iz aktovke. „Ovo pijem“, rekao je.
„Jedno je reći: ‘Branićemo vas’. Drugo je kad kažete: ‘Poslaćemo trupe.’ Ima radikalnih ljudi koji žele da dođe vojska. Ne znam, ali mislim da je njih manje nego onih koji misle…“ pokazao mi je nalepnicu na ekranu svog računara. Na njoj je bila ukrajinska zastava i reči: „Putine, hvala, ali ne treba nam rat.“
Razgovarali smo još malo. Ponovo je osvežio ekran. „Zauzeli su skupštinsku salu“, rekao je. „Dobro. Šta sad?“
London Review of Books, 07.03.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.03.2014.
UKRAJINA