Račun sa krčmarom

Blago svakoj vlasti sa nama. Sa nama sve može da im prođe – svaka predizborna laž i svaka postizborna svinjarija.

Taman kad smo se svikli na namerno nerazumljive i namerom ili nemarom dobrano uvećane račune za struju, stigli su i isti takvi računi za gas. Ono što nam je lepo vreme donelo (da smanjimo grejanje), alavo rukovodstvo nam je odnelo. Inteligentni laici među potrošačima imali su objašnjenje: gas je bio mnogo lošijeg kvaliteta (nego inače) pa ga je zato više potrošeno. Neinteligentni laici odgovorni za te visoke račune – nisu imali nikakvo objašnjenje. Jer ga mi nismo ni zahtevali.

Videvši da je to glatko prošlo i ostali državni službenici su poželeli da na isti način napune kase.

Nekoliko dana pošto je satirični sajt News.net objavio izmišljenu, ali očito proročku vest da je EPS beskućnicima dostavio račune za ulično osvetljenje, ostali mediji su objavili stvarnu (nadam se ne i proročku) vest da su građani Vrbasa, koji nisu u sistemu gradskog grejanja, dobili račune za ”indirektno grejanje”. Javno komunalno preduzeće je slanje računa svojim nekorisnicima objasnilo ”dobijanjem toplote iz komšijskog stana”, a direktor preduzeća je otkrio i drugi, podjednako suvisao razlog: ”kada smo mi došli na vlast zatekli smo manjak u kasi”. I niko da ga pita kad je on to došao na vlast (jer je došao samo na mesto direktora, a ne i na vlast) i odakle mu pravo da ljudima koji ne koriste ”usluge grejanja” (oni zaista misle da nam čine uslugu time što nas greju za naše pare!) ispostavi ikakve, a kamoli naduvane račune.

Kako je moguće da nam se sve to dešava? Pa tako što računaju da mi nećemo ništa uraditi. Ne samo da nećemo podići bunu, kao što bi to uradili neki drugi građani nekih drugih zemalja, nego u većini slučajeva nećemo uložiti ni pritužbu na račun. A nećemo – zato što je u zemlji Srbiji ulaganje pritužbe vrlo zahtevna operacija.

Kao prvo, da bi se prosečan stanovnik Srbije izborio (u bukvalnom značenju) sa neprijateljskom državom, on mora ne samo da je pismen (što uglavnom nismo), već i visoko obrazovan (što takođe najčešće nismo) i sa veoma razvijenim verbalnim faktorom jer službenici na šalteru nemaju živaca da sačekaju dok pravilno formulišemo svoj problem, a ako ih iznerviramo tek nam neće izaći u susret (što je još gore, iznerviće se i svi u redu iza nas pa ćemo imati i njih za neprijatelje jer ih ne zanima da li smo u pravu niti im je stalo da rešimo svoju muku – njih samo zanima kada će oni doći na red, kao što bi i nas zanimalo da smo na njihovom mestu umesto što smo ispred šaltera).

Kao drugo, prosečan stanovnik Srbije treba da je nezaposlen (taj uslov uglavnom ispunjavamo) da bi imao vremena da u radno vreme ode na šalter, i to najverovatnije po nekoliko puta jer će jednom da padne sistem, jednom neće biti struje, drugi put neće biti ”nadležne osobe”, a uvek će raditi samo po jedan šalter tako da čak i u najboljem slučaju može da vam se desi da u redu dočekate kraj radnog vremena (koji uvek dođe ranije nego što je napisano (najčešće rukom) na nekom listu papira zalepljenom na staklo šaltera, tako da taj podatak ne znate dok ne dođete blizu mesta na kojem se odlučuje o vašoj sudbini za taj dan).

A još ako se šalter ne nalazi u vašem mestu stanovanja, što je slučaj u svim mestima van većih gradova, onda je potrebno i da imate prevoz i para za prevoz, plus dodatno vreme koje potrošite dok stignete do šaltera.

E, na sve to i računaju oni koji zlonamerno ili nemarom udaraju na naš kućni budžet, naše dostojanstvo i naš duševni mir. I tako će biti sve dok i mi ne izvedemo neku svoju računicu i ne počnemo da vlastima ispostavljamo račun.

Peščanik.net, 24.02.2014.