Taman kad je izgledalo da nemam pametnu uvodnu rečenicu za tek započetu 2006. godinu, spasao me je, naravno, srpski Predsednik Vlade, mudri dr. Koštunica koji je – za razliku od nas zbunjenih protokom vremena – već video budućnost: “Ma koliko teška, složena i izazovna, ova će godina u velikoj meri biti godina razrešenja”, otkrio je Vojislav dodatno precizirajući o čemu se radi: “Na 2006. godinu moramo da gledamo sa optimizmom. Značajan deo puta ka EU je pređen i tu nema povratka. Neke nejasnoće biće rešene i to, uveren sam, na dobar način. Verujem da će se očuvati državna zajednica i da ćemo urediti državu iznutra.” Konačno, kad je reč o Kosovu, dr. Kalašnjikov nema dilemu: “Budućnost Kosova i Metohije treba tražiti u suštinskoj autonomiji.”
Ova spektakularno metafizička primisao iz tri dela, prevedena na praktični hrvatski – autentična je istorija mentalno obolele srpske Vlade kojoj se snilo da će Crnogorci odustati od Referenduma, Albanci od nezavisnosti, Haški sud od Ratka Mladića (čitaj kao “neke nejasnoće”), te će nas, u istom Koštuničinom snu, odmah primiti u Europsku Uniju jer “tu nema povratka”, što valjda znači da smo se ipak negde zajebali i krenuli tamo gde ne treba!
Kad vam godina otpočne ovakvim optimizmom dr. Koštunice – izvesno je da smo svi najebali! Videli smo to tik uoči međunarodne New Year kad je Kalašnjikova verska družina (hrvatski: pravoslavna Vlada) donela odluku o uvođenju verskog poreza u obliku dodatne poštanske marke za dekoraciju hrama Svetog Save (deset centi), mesečno u količini od tri miliona primeraka za svaku čestitku, pismo, pisamce ili dopisnicu. Ono što jeste zanimljivije od svega – sadrži odluku da će parama od verskog poreza “slobodno raspolagati” Srpska Pravoslavna Crkva, bez kontrole Vlade, odnosno Vlada će biti samo “informisana” kako su pare trošene, ali neće imati zakonsku mogućnost da kontroliše da li je, recimo, lovu dobio Pahomije za svoje svete pedofilske aktivnosti ili Amfilohije za svoju borbu protiv pošasti Deda Mraza!
Budući da ovakvom odlukom svako obično pismo postaje “sveto pismo”, jer će i nesrećni katolici ili još nesrećniji ateisti morati da plaćaju Srpskoj Crkvi porez na “dekoraciju”, uteha da čovek može da šlajmarom pljune marku mala je u odnosu na rezultate koji nas, nakon što Sveti Sinod drpi pare, očekuju u svetosavskom hramu; naime, protoneimar spomen-hrama na Vračaru, izvesni profesor Vojislav Milovanović, plastično je objasnio zašto nam treba toliko novaca za oslikavanje zidova ovog čudovišno ružnog zdanja. “Samo Hristove zenice biće veličine od jedan metar, dok će mu nos biti dugačak čak četiri metra!” opisao je vračarskog Hrista ushićeni Milovanović, izbegavajući da precizira ostale bitne detalje.
Recimo, koliki će qurac imati Srpski Hrist ako su mu zenice sto centimetara? Imajući u vidu srpsku seksualnu tradiciju koja ne pristaje da bude manjina u odnosu na konstitutivne polne narode, naprotiv – očekuje se da Božansko Pravoslavno Klatno bude negde oko sto metara, kako bi se odmah napravila razlika u odnosu na katoličkog Hrista čiji klasični nježnik ne premašuje tri centimetra u ekstenzivnoj erekciji, što je, naravno, svakom Srbinu odlično poznato! Dilema da li će verski porez pokriti troškove uratka zlatnih jaja (hrvatski: muda), prečnika deset metara – pada u zaborav pred dokazanom činjenicom da Srbi imaju ono što drugi samo sanjaju, o čemu, uostalom, svedoče Koštuničini testisi – spremni da nam već 1. januara poruče da će ovo biti “godina raspleta”, baš kao što je Slobodan Milošević istim rečima opisao 1989. godinu u knjizi koju dr. Kalašnjikov čuva kao Bibliju.
Uz ova fascinantna otkrića koja, logično, krase svakog Srbina – ulazak u Novu 2006. godinu bio je lakši i krvaviji nego što se pretpostavljalo; kako je svega pola miliona Srba – uz prisustvo očekivanih Slovenaca i neočekivanih Hrvata u obliku turista – New Year’s Eve dočekalo na ulicama glavnog grada, cifra od 550 povređenih je tek kap u moru pijanstva pomešanog s eksplozivnim napravama. Teorija da se Nova Godina zna samo proslaviti u Srbiji, koštala nas je uverenja o bezbednosti – jer se ovde Nova Godina ne slavi, ovde Nova Godina bukvalno eksplodira, o čemu će posvedočiti oni kojima su amputirani prsti jer su se malo zaigrali s tobože bezbednim petardama…
Sve je to, shvatićete, bio uvod u ono što tek dolazi: stiže nam Božić, za desetak dana eto nama Prave Nove Godine, potom Sveti Jovan, onda Sveti Sava… i ko, really, sem mudrog Koštunice da misli o dalekoj budućnosti koja nam se vratila u obliku sarme, podvarka, prasetine, pihtija, ćuretine, ljutenice, kisele čorbe, kiselog kupusa, kajmaka, sira, roštilja, vrućih lepinja, proje!
Država čije Hristovo njihalo strave dostiže sto metara u prvoj brzini – ne mora da brine za svoju budućnost. Zar nam, uostalom, dr. Vojislav K. nije obećao da će “uprkos svemu” sve biti savršeno sjajno, kao crkveni porez, kao Pahomijevo umeće zavođenja maloletnih vernika u mantijama bez donjeg rublja, kao Kosovo bez Albanaca ili Crna Gora bez Crnogoraca. Gde god da se okreneš: Velika Srbija i još veći srpski Hrist (nokat mu je veći od čitavog Splita!) sa isukanom polnom sabljom! Pa kako da vam, kao Hrvatima, ne poželim srećnu, srpsku 2006. godinu!
Feral Tribun, 03.01.2006.
Peščanik.net, 03.01.2006.
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI