- Peščanik - https://pescanik.net -

Rat koji Rusi ne vide

Foto: Hayordi/Wikimedia Commons

Puškinov trg u centru Moskve je tradicionalno mesto za proteste. Otkad je Rusija krenula u invaziju Ukrajine 24. februara veći deo trga je zatvoren, a tokom dana oko njega su postrojeni pripadnici policije u opremi za razbijanje demonstracija i vojnici nacionalne garde u borbenoj opremi. Prvog dana rata na Puškinovom trgu je uhapšeno na stotine ljudi. Od tada se svake večeri hapse manje grupe, uglavnom na izlazu iz metroa. U sredu 2. marta oko pola 8 uveče trojica policajaca su vukli mladu ženu ka policijskom autobusu. Iza njih su još trojica vukli još jednu devojku.

Za to vreme pešaci su ulazili u metro stanicu i izlazili iz trospratne robne kuće H&M. Niko nije zastao kraj ovih nemih scena hapšenja. Činilo se da ljudi ne primećuju šta se dešava i da to čine bez napora. Moskovljani koji idu svojim poslom i uhapšene devojke naseljavaju različite stvarnosti. Demonstranti žive u svetu u kome je Rusija pokrenula brutalan, neobjašnjiv rat protiv Ukrajine, dok ostali ljudi sa trga žive u svetu u kome tog rata nema.

Većina Rusa vesti prati preko televizije i ostalih medija pod potpunom kontrolom države. „Ovo je pretežno zemlja starih i siromašnih“, kaže mi Lev Gudkov, direktor Levada centra koji je nekad bio vodeća ruska organizacija za istraživanje javnog mnjenja, a koju je država sada označila kao „stranog agenta“. Ima više Rusa starijih od 45 nego onih uzrasta od 15-44 godina. Malo je verovatno da će čak i oni koji se informišu na internetu videti nešto drugačije od ponude zvanične televizije. Država pojačava pritisak na malobrojne nezavisne medije koji su preostali, blokira pristup njihovim sajtovima, zahteva da svoj sadržaj najave upozorenjem da ga je kreirao „strani agent“ i, konačno, prisiljava ih da obustave rad. U četvrtak 3. marta su radio stanica Eho Moskve i internet televizija TV Rain, čiji su sajtovi blokirani početkom prošle nedelje odlučile da prekinu rad. Ono što ogromna većina Rusa može da vidi, kaže Gudkov, jesu „laži i mržnja fantastičnih razmera“.

Malo je estetskih i narativnih razlika među kanalima državnih televizija. Izuzev prekida redovnog programa u ranim satima 24. februara kada je Vladimir Putin najavio „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini, malo šta se promenilo u odnosu na period pre rata. Nema reportaža uživo, nema potvrda da se dešava nešto vanredno, čak ni dok ruske bombe padaju na ukrajinske gradove, a ruska ekonomija klizi u haos. Raspored vesti se takođe malo razlikuje od dana do dana. U četvrtak 3. marta su jutarnje vesti na kanalu Jedan trajale 6 minuta sa 6 tema: nova runda rusko-ukrajinskih mirovnih pregovora u kojima Rusija nastoji da nađe „zajednički osnov“; „ukrajinske vojne snage gađale su narodnu republiku Donjeck“, kada je „poginulo 24 civila“. Prelaz: „A sada da pogledamo snimak iz Černigovske oblasti koju pod kontrolom drže ruske vojne snage… Civili i dalje voze okolo svojim redovnim poslom“ (na prikazanom snimku nije bilo civila, samo beskrajan niz oklopnih vozila). Zatim: „Rusija je spremila preko 15.000 tona humanitarne pomoći za narod Ukrajine“; „Zapad obilato snabdeva Ukrajinu ofanzivnim naoružanjem“; „Aeroflot organizuje čarter letove da vrati ruske građane zaglavljene u Evropi“. Potom mladi voditelj najavljuje: „Sledi emisija ‘Dobro jutro’“. Ni pomena o Harkovu ili Kijevu koji su bombardovani dan ranije. Najupadljivije je to što nisu pomenuti ni ruski vojni gubici, iako je u sredu ministarstvo odbrane priznalo 498 smrti. (Ukrajina procenjuje ruske vojne gubitke kao desetostruko veće.)

Gudkov sumira pogled na svet oblikovan ruskom televizijom: „Rusija je žrtva, kao što je oduvek bila od Drugog svetskog rata. Zapad hoće da uspostavi svetsku dominaciju, čiji je konačni cilj da ponizi Rusiju i uzme njena prirodna bogatstva. Rusija je prinuđena da se brani“. U danima pre nego što je počela opšta invazija, Levada centar je pitao ruske građane ko je odgovoran za rast tenzija u Ukrajini. Tri odsto ispitanih je krivilo Rusiju, 14% Ukrajinu, dok je 60% krivilo Sjedinjene Države.

Vlada je zabranila da se njena „specijalna vojna operacija“ u Ukrajini opisuje rečima „rat“, „agresija“ i „invazija“. Medijima koji prekrše zabranu prete kazne i obustave rada. U petak 4. marta gornji dom Dume usvojio je zakon kojim je za širenje „lažnih informacija“ o sukobu predviđena kazna i do 15 godina zatvora. Zbog tog zakona je TV Rain obustavila emitovanje na internetu: rizik od nazivanja stvari pravim imenom postao je preveliki, dok je cena balansiranja postala moralno nepodnošljiva. Novaja Gazeta, list koji uređuje Dmitri Muratov, dobitnik Nobelove nagrade za mir, tražio je od ljudi koje naziva svojim „zaverenicima“, onih koji podržavaju Gazetu privatnim donacijama, da se izjasne. Glasalo je 6.420 ljudi, a 95% njih je tražilo da redakcija pristane na zahteve cenzure i nastavi da radi.

Rečnik ruske propagande je dobrim delom orvelovski. Posle nekoliko dana, u svim vestima se o ratu govori kao o „operaciji za uspostavljanje mira“. Pre nego što im je blokiran sajt, TV Rain je u utorak uveče emitovala reportažu o tome kako vlada preko reklamnih agencija nudi honorare blogerima i tiktokerima da objavljuju zvanične stavove o ratu: „Svi postovi treba da sadrže haštagove #AjmoZaMir i #NašeNeNapuštamo“. Jedna od poruka je: „Samo želimo mir i žalosno je što moramo da koristimo ovakva sredstva da ga ostvarimo“.

U školama širom zemlje 1. marta je održan vanredni čas o ratu u Ukrajini. Sajt nezavisne medijske organizacije Mediazona koja je žigosana kao „strani agent“ objavio je skripte za čas koje je pripremilo ministarstvo prosvete. U odeljku za pitanja i odgovore piše: „Pitanje: Da li smo u ratu sa Ukrajinom? Da li se ovo moglo izbeći? Odgovor: Nismo u ratu. Sprovodimo specijalnu mirovnu misiju, sa ciljem da obuzdamo nacionaliste koji sprovode represiju nad stanovništvom koje govori ruski“.

U svojoj knjizi „Jezik Trećeg rajha“ autor, nemački Jevrejin Viktor Klemperer, opisao je kako propaganda „zamagljuje“ stvarnost. Kada nije orvelovski ruski narativ o ratu u Ukrajini prati Klempererove uvide. Državni TV kanal koji neprekidno emituje vesti, Rusija 24, monotono nabraja sela i gradove koji su „oslobođeni“, ali njihovi nazivi većini gledalaca nisu poznati. Slike na ekranu često protivreče onome što se izgovara. U četvrtak ujutru, reporter Rusije 24 govorio je kako upravo gleda u neeksplodiranu ukrajinsku raketu zabijenu u pod „jednog stana na Lenjinovoj ulici“. Prateća slika prikazivala je praznu ulicu u neidentifikovanom selu. „Nisu to samo pojedinačne izjave, to je neprekidni tok“ propagande, kaže Gudkov. „I on prosto nosi gledaoce“.

Mada rata zvanično nema, prisutan je osećaj stalne ugroženosti i stradalništva. Kada je Rusija prvi put napala Ukrajinu 2014, armija propagandista užurbano je tražila odgovarajući okvir. Izabrali su ratni diskurs koji Rusi najbolje poznaju: jezik Drugog svetskog rata. Ukrajince su nazvali fašistima, ukro-nacistima, i optužili ih za genocid. Po toj priči, 2014. su revoluciju u Ukrajini izveli nacisti u nameri da istrebe stanovništvo koje govori ruski, počevši od istočne oblasti Donbas. Slajd prezentacija za učenike od 6. do 8. razreda koju je objavila Mediazona završava se nizom pitanja: „Kako tumačite reč ’genocid’? Zašto se ta reč odnosi na Donbas?… Razmislite o istoriji. Rusija je oduvek Ukrajini garantovala bezbednost i nezavisnost. Može li se ova situacija opisati kao pomoć koju stariji pruža mlađem?“

U jednoj političkoj emisiji koja je od početka rata reprizirana više puta, 6 analitičara diskutovalo je o planovima za „denacifikaciju“ Ukrajine posle njenog „oslobađanja“. Složili su se da Ukrajinci većinom nisu loši ljudi, samo su glupi i žrtve propagande koju im serviraju Nato, fašisti i imperijalne sile, jer hoće da vrate Rusiju u status „kolonije koju eksploatiše zapad“. Eduard Basurin, zamenik šefa milicije narodne republike Donjeck, u četvrtak ujutru je na kanalu Rusija 24 govorio o Marijupolju, ukrajinskom gradu pod opsadom ruskih trupa: „Marijupolj je pretvoren u koncentracioni logor“. Basurin tvrdi da su ukrajinske trupe zatvorile civile u gradsku čeličanu u koju su postavile eksploziv: „Ako njihova odbrana padne, dići će fabriku u vazduh i onda će taj snimak da koriste kao dokaz da ruska artiljerija ubija civile. Možete li da zamislite taj cinizam?“ Sledeća priča: „Konvoj ruskog ministarstva odbrane isporučio je neophodan humanitarni tovar stanovnicima harkovskog regiona“. U sledećem prilogu lamentiralo se nad stalnim napadima na slobodu govora sa zapada, povodom odluke Britanije da zabrani ruski državni kanal na engleskom jeziku RT. (Do petka, Rusija je blokirala Fejsbuk, BBC, Radio Liberty i sajt medijske organizacije na ruskom Meduza.)

Zgodno je što se rat koji nije rat lako ignoriše, a da se pritom ne skida pogled s televizora. Sa svih kanala čuju se uveravanja: ruskim bankama ne treba SWIFT; zbog evropskih sankcija samo će skočiti cene goriva na zapadu; ruski milijarder Roman Abramovič ne prodaje fudbalski klub Čelzi zato što mu prete sankcije, već zato što je klub gubitaš; ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov tvrdi da će se „naši zapadni partneri na kraju urazumiti“. Mir i prosperitet su tu, odmah iza ugla.

The New Yorker, 04.03.2022.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 12.03.2022.

UKRAJINA