Razgovori sa prijateljima

Ni sa jednim prijateljem nisam proveo više vremena razgovarajući nego sa Predragom Dragićem, koga sam ja zvao Đura. Ovo zato što je bio veliki poštovalac Đure Jakšića, bar u času kada smo se upoznali, u drugom razredu gimnazije. Poslednji put smo razgovarali kod njega kući posle 1995, ne sećam se tačno kada. A posle 1968. je preuzeo tribinu u Studentskom kulturnom centru, a posle neslaganja koje je imao sa mojim drugim velikim prijateljem Petrom Ignjatovićem, preuzeo je biblioteku. Pisao mi je u Ameriku da mu pošaljem naslove časopisa kako bi ih naručio, a posle smo danima pričali i u maloj i u velikoj sobi. Radio je dugo na knjizi o srednjovekovnoj i renesansnoj srpskoj poeziji, a od mene je povremeno tražio da pokušam da prevedem na engleski neku od reči koju nisam razumeo ni na srpskom. Pre toga je lektorisao tekstove za časopis Ideje. A kasnije sam pisao ni sam ne znam koliko tekstova za Povelju, koju je uređivao. Ali smo najviše razgovarali. Onda su došle 1990. i 1991. i ja sam otišao. Posle smo razgovarali više puta telefonom, po sat ili duže, jer je on uglavnom tako koristio telefon.

Sa Perom Ignjatovićem sam razgovarao po čitave noći u vreme studentskih demonstracija 1968, a često idući peške do Banovog brda, gde je on stanovao, a potom nazad na Dedinje gde sam ja stanovao. Kasnije je on pobegao u Blok 47 i ja bih otišao do njega i vraćao se kući sutradan ujutro. Najčešće smo sedeli i pili kafu, bar ja sam pio kafu, zajedno sa Đurom Kovačevićem. Pričali smo o politici i umetnosti. Petar je od policije iskamčio zgradu za Studentski kulturni centar. Potom je tu otvorena prodavnica stranih knjiga, pa već pomenuta biblioteka, o tribini i likovnom programu i da ne govorimo. Ubeđivao sam ga da je Polok veliki slikar.

Đura Kovačević me je nagovorio da pokrenemo časopis Ideje. Posle je ostao bez posla kada su čišćeni liberali. Satima smo razgovarali o njegovoj doktorskoj distertaciji, a kasnije u Institutu za međunarodni radnički pokret, koji je on pretvorio u Institut za evropske studije. Terao me je da pišem za konferencije, zbornike, a jednom sam prihvatio i da držim predavanje za Srpsko-američki centar i tada smo poslednji put ozbiljno i dugo razgovarali. Znao je da dođe kod mene u stan kod Londona, dok sam još živeo u Beogradu i da pričamo bez konca i kraja. Mada je njega manje držalo mesto nego Đuru Dragića ili Petra, koji je znao da se iz fotelje ne pomeri, verujem, danima. Đuri Kovačeviću nije bilo ništa da sednemo u njegov folksvagen, bubu, i da odemo već gde smo namerili.

I to je to.

Peščanik.net, 31.01.2012.