Razgraničenje

Nije bilo mnogo komentara na ovu izjavu Dobrice Ćosića: „Najpre sam mu 1991. preneo američki predlog o podeli Kosova prema kojem bi Srbiji pripala trećina Kosova i Metohije, ali Milošević nije odustajao od srpskih zabluda sve do kumanovske kapitulacije u malom svetskom ratu protiv Srbije.“ Pretpostavljam da u knjizi koja je povod razgovora u kojem se ova izjava pojavljuje piše ko je izneo taj predlog, zašto posredniku, koji je bio odnos posrednika i Slobodana Miloševića i, što je najvažnije, sa kim bi se delilo Kosovo i, budući da je predlog navodno iznet 1991, kako bi se uklopio u sva ostala jugoslovenska razgraničenja? Nezavisno od odgovora na sva ta pitanja, jasno je da ako taj predlog nije potekao od predsednika SAD, to nije američki predlog. A poptuno je nejasno po kom bi osnovu Amerika učestvovala, čak i kao posrednik, u podeli Kosova?

Kada je već reč o „srpskim zabludama“, ta o razgraničenju ili podeli teritorija je svakako jedna od dugovečnijih. Tako, sada, jedan odgovor na pitanje o tome sa kim deliti Kosovo dolazi od Ivice Dačića koji je, kaže, još devedesetih godina smatrao da ga je trebalo podeliti, ne naravno sa Amerikom, nego sa Albanijom. A to smatra i danas. Po kom bi tačno osnovu Albanija učestvovala u podeli Kosova? Ako bi iznela ponudu u tom smislu, to bi se moglo smatrati posezanjem za tuđom teritorijom, a isto bi bio slučaj i sa Srbijom, koja nudi drugoj državi podelu teritorije koju nijedna od njih ne kontroliše.

U tom kontekstu, zamenik predsednika vlade Srbije, ukazuje i na podelu Bosne i Hercegovine i na pripajanje jednog njenog dela Srbiji. U tom se slučaju ne kaže sa kim bi trebalo postići dogovor o podeli teritorija, ali teško se može izbeći asocijacija na dogovore Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine, zbog čega, ili, zapravo, zbog posledica proisteklih iz tih dogovora su obojica, na jedan ili drugi način, tuženi pred Haškim sudom za veoma teške ratne zločine. Posezati za teritorijama drugih zemalja čak i posredno, podsticanjem secesije, veoma je ozbiljno kršenje međunarodnog prava.

Odgovor Albanije na ove beogradske ideje o stvaranju velike Albanije, uz paralelno pominjanje velike Srbije u skorašnjem intervjuu Borisa Tadića (ako se do njih dođe „sporazumno“), nije da bi trebalo pitati SAD, već jeste da stvaranja etničkih država nisu u skladu sa procesom evropskih integracija – ali Albanija, kao što je već rečeno, nije ni u položaju da učestvuje u takvom projektu, kao što nije ni Srbija. Opštije rečeno, razgraničavaju se države, a ne nacije ili etničke zajednice. U tom kontekstu, ima smisla pozivati se na evropske integracije, jer državne granice ne koincidiraju sa etničkim, kako god da se ove druge definišu. Koliko bi velikih, a takođe i malih, etničkih država, u Evropi moglo da bude kada bi se države razgraničavale po etničkim načelima.

Tih je razgraničavanja bilo i bila su skupa, što je osnovno opravdanje za stvaranje Evropske unije, kao uostalom i Jugoslavije. Opet, ono što je nerazumljivo u izjavama pomenutih srpskih lidera jeste potpuno zanemarivanje cene koju su politička razgraničavanja isporučila Srbiji i njenim građanima. Nisu zastupnici podele Kosova stali na tome, već su predlagali „humana preseljavanja“ kako bi se razgraničili sa svim drugim nacijama svuda. Umesto da se na tim greškama uči, odgovornost se prebacuje na one koji nisu hteli da prihvate „američki predlog“ kada je nuđen.

Ono što je ideja evropskih integracija nudila jeste da se države okrenu uklanjanju barijera kako bi se podstakao privredni razvoj, i to u manje razvijenim delovima kontinenta, kao i u onim razvijenijim. U ovom času preovlađuje uverenje da te privredne koristi nisu bile najbolje raspodeljene, što je sistemski problem Evropske unije. No, troškovi etničkih razgraničavanja na jugoslovenskom prostoru su ogromni i takođe nejednako raspodeljeni. Srbija nije prošla najgore, ali poslednjih trideset godina uspona i pada nacionalizma jesu katastrofalni. Ništa se bolje neće postići ni sledećih trideset godina ako se nastavi sa politikom razgraničavanja.

 
NIN, 09.06.2011, štampano izdanje

Peščanik.net, 11.06.2011.