Recesija

Prosečna stopa rasta u periodu od 2001. do 2008. je bila nešto ispod 5 posto. U poslednje tri godine, uključujući i tekuću, privredni je rast bio blago negativan. U sledećih nekoliko godina, privredni rast teško da može da bude u proseku veći od 3 posto, a nisu mali rizici da privreda ne iskaže uopšte nikakav rast. Može li se oceniti da predstoji gotovo čitava decenija privredne recesije?

U bukvalnom smislu, dakle po tome da li je stopa privrednog rasta pozitivna ili negativna, najveći rizik jeste da predstoji duži period privredne stagnacije. Recimo, osamdesetih godina prošloga veka, prosečna stopa rasta za čitavu deceniju je bila jedva pozitivna. Usled toga, najbolji opis jeste da je to bila, kako se to kaže, izgubljena decenija, jer je privredna proizvodnja praktično stagnirala.

Zašto izgubljena decenija? Zato što je rast mogao da bude pozitivan, zapravo relativno brz. Drukčije rečeno, potencijalno je privreda mogla da se uvećava po relativno visokoj stopi. Recimo, ako je rast u prvih osam godina ovog veka bio u proseku nešto manji od 5 posto, to bi možda moglo da se uzme kao neka mera potencijalnog rasta, što znači da je u poslednje tri godine izgubljeno u proseku po 5 posto ukupne proizvodnje (izražene u bruto domaćem proizvodu, BDP). Ukoliko bi prosečni rast u sledećih osam godina bio negde oko 3 posto, što trenutno izgleda optimistično, to znači da će BDP svake godine biti u proseku 2 posto manji od potencijalnog. Tako posmatrano, predstoji čitava decenija privredne recesije.

Zašto je potencijalna stopa rasta važna? Pre svega zbog kretanja na tržištu rada. Trenutno je stopa nezaposlenosti iznad 22 posto. Uzmimo da su svi ti ljudi zaposleni, ukupna bi proizvodnja bila za toliko veća, mada ne nužno u istom procentu, jer bi proizvodnost novozaposlenih ljudi mogla da bude veći ili manja od prosečne. To je, dakle, gubitak koji privreda, društvo zapravo, gubi permanentno. To je jedna alternativna mera recesije.

Da bi se videlo šta to znači, valja zapaziti da je blaga negativna prosečna stopa rasta u periodu 2009-2011, recimo praktično stagnacija, rezultovala u padu zaposlenosti od dvadesetak posto. Na primer, u periodu od oktobra prošle godine do aprila ove godine, kada se posmatraju promene na tržištu rada, stopa rasta je bila pozitivna, recimo oko 3 posto, dok je zaposlenost smanjena za gotovo 100 hiljada ljudi. Uzmimo dakle, da u sledećoj deceniji rast produktivnosti bude brži od privrednog rasta, zaposlenost bi nastavila da se smanjuje u čitavom tom periodu. Tako da bi se moglo reći da privreda nije u recesiji, ali tržište rada nesumnjivo jeste. Štaviše, privreda i društvo bi gubili još više od potencijalnih dvadesetak posto ukupne proizvodnje, koliko najmanje gube u ovom času. Tako posmatrano, privreda se nalazi i sva je prilika nastaviće da se nalazi još dugo vremena u prilično dubokoj recesiji.

Zašto? Odakle tolika razlika između ostvarene i potencijalne proizvodnje? Kada se vrše sistemske promene, kao što je svakako slučaj sa tranzicijom, raste takozvana strukturna nezaposlenost, jer veliki broj ljudi mora da promeni poslodavca, da recimo ne radi više u javnom već u privatnom sektoru. Usled toga, zaposlenost zavisi od brzine uvećanja privatnog sektora. Tu su ključne takozvane strukturne promene, što će reći promene ustanova. Zašto? Zato da bi se uklonile mogućnosti da se razvije privatni sektor koji je pre svega zainteresovan za sticanje renti, koje proističu iz privilegovanog pristupa kapitalu (korumpirana privatizacija), iz monopolskog položaja (bliska povezanost sa vlašću takozvanih nacionalnih lidera) ili iz neposrednih ili posrednih subvencija (ove druge recimo preko mogućnosti eksploatacije tuđe svojine ili preko poreskog sistema). Ukoliko se, kao što je slučaj u Srbiji, ove reforme zaustave gotovo pre nego što su i započete, moguće su i relativno visoke stope rasta, kao u periodu od 2001. do 2008, uz pad zaposlenosti i rast neaktivnosti (penzionera i omladine).

Potrebna je, uz to, i privredna politika koja vodi računa o održivosti rasta. Ukoliko ona omogućuje brzi rast zaduženosti uz takođe značajan rast socijalnih obaveza, krize dugovanja i javne potrošnje su verovatne. Kao posledica toga, sledi dug period razduživanja države i čitave privrede prema inostranstvu. Dok taj proces traje, strukturne reforme su neprivlačne, a socijalni sukobi veoma verovatni. Politički ishod je neizvestan, što je sve poznato iz iskustva osamdesetih godina prošloga veka. Ovde bi bilo korisno podsetiti se da se i tada kao i sada eksperimentisalo sa krusem dinara i sa inflacijom, što je samo činilo stabilizaciju i potrebnijom i skupljom što je duže trajalo.

Nema dakle mnogo smisla posmatrati krotkoročne stope rasta i zaključivati kako privreda nije ili jeste u recesiji. Kako sada stoje stvari, predstoji čitava jedna izgubljena decenija. Bilo bi dobro da to bude politička tema danas, a ne kroz nekoliko godina jer bi tada ishod mogao da bude veoma rđav, kao što znamo iz iskustva.

 
Blic Novac, 10.09.2011.

Peščanik.net, 10.09.2011.