Dve godine nakon sloma režima koji mu je ugrožavao život, jevrejsko-nemački filolog Viktor Klemperer objavio je knjižicu pod naslovom „Jezik Trećeg rajha“ (Lingua Tertii Imperii, 1947).1 Klemperer, koji se spasao zahvaljujući braku sa nejevrejkom, nije pisao o koncentracionim logorima niti o SS odredima smrti. Pisao je o rečima. Nacizam je prodirao, tvrdio je Klemperer, ne samo kroz govore i ulične postere, već prvenstveno putem izraza koje su ljudi nesvesno usvajali, kao sićušne doze otrova koji dospevaju u krvotok. Pojedinačne reči i sintagme pretvorene u himnu miliona, ponavljaju se mehanički i usvajaju neprimetno. Otrov, piše Klemperer, ne deluje odmah već se taloži.
Vredi da se podsetimo pojmova koji su danas svima poznati: „poseban tretman“ (Sonderbehandlung) znači ubistvo, „preseljenje“ (Umsiedlung) označava deportaciju u gasne komore, „zaštitni pritvor“ (Schutzhaft) je zatvaranje u koncentracioni logor bez suđenja, „ubistvo iz milosrđa“ (Gnadentod) znači ubijanje osoba sa invaliditetom i smetnjama u razvoju u okviru Programa eutanazije. Čak je i najpoznatiji izraz „konačno rešenje jevrejskog pitanja“ (Endlosung der Judenfrage) bio formulisan na izrazito birokratski način: postoji problem, postoji rešenje, bez leševa.
Hana Arent je ovaj mehanizam nazvala „regulisanje jezika“. U svojim izveštajima sa suđenja Ajhmanu, pokazala je kako svrha kodiranih termina nije bila samo da se prikriju zločini. Oni pre svega služe samim govornicima, jer im omogućavaju da nastave da vrše zločine a da ne moraju da lažu. Pružili su ubicama reči, fraze i rečenice sa kojima su mogli da žive.
To nije pojava specifična za Nemačku, niti je nestala s padom Trećeg rajha. Još pre nacističkog genocida, Turska je genocid nad Jermenima u Prvom svetskom ratu opisivala kao „preseljenje“ ili „iseljavanje“ (tehcir), što je takođe birokratski termin.
Tokom vojne diktature u Argentini, hunta je letove sa kojih su zatvorenici bacani u okean nazivala „transferi“ (traslado), dok su žrtve cinično nazivane „iščezli“ (desaparecidos), kao da su same od sebe isparile. U Ruandi su ubice iz redova Hutua ubijanje nazivali „poslom“, a žrtve iz redova Tutsija „bubašvabama“.
Slično se beleži i u Sjedinjenim Državama, za čije specifične termine postoji poseban istorijski kontekst. „Kolateralna šteta“ je izraz koji je američka vojska smislila tokom Vijetnamskog rata, za procenu broja ubijenih civila. Sintagma „proširene tehnike ispitivanja“ javlja se u pravnim spisima administracije Buša mlađeg nakon terorističkog napada 11. septembra 2001, kako bi se sprečilo da se mučenje pritvorenika predstavi kao zločin.
U svom ključnom eseju „Politika i engleski jezik“ (1946) Džordž Orvel kaže da je politički rečnik osmišljen tako da laži zvuče kao istina, a ubistvo učini časnim. U narednim decenijama, istraživači su pokazali da jezičke sintagme imaju ideološku funkciju. Korišćenje pasivnog oblika briše izvršioca i ostavlja u događaju samo žrtvu („ubijeni Palestinci“). Glagoli bez vršioca radnje, poznati kao neakuzativni glagoli, transformišu događaj u proces koji se odvija spontano kao vremenske prilike („razvio se sukob“, „došlo je do eskalacije“). Distinkcija između „nas“ i „njih“ stvara dihotomijsku i površnu podelu na „dobre“ i „loše“. Dela koja su „naša“ opisuju se jezikom namera i okolnosti („propust obaveštajne službe“, „slučajni pogodak“), a dela koja su „njihova“ kroz pripisivanje karakternih osobina („žedni krvi“, „ispunjeni duboko ukorenjenom mržnjom“).
Stenli Koen u knjizi „Stanje poricanja“ (States of Denial, 2001) razlikuje jezičko osporavanje („to se nije dogodilo“) i osporavanje tumačenja, koje ne negira činjenice već njihov smisao. Da, ljudi su umrli, ali to nije pokolj i nije ubistvo, već događaj. To nije okupacija, već situacija. To nije proterivanje, već evakuacija. Nema boljeg primera od šokantne fraze „podsticanje dobrovoljnog iseljavanja“. Država koja je uništila većinu stambenih jedinica u Pojasu Gaze, prekinula snabdevanje hranom, vodom, strujom i lekovima, sprečila obnovu i po nekoliko puta raseljavala milione ljudi, osniva posebnu upravu u okviru ministarstva odbrane kako bi podstakla iseljavanje, predlaže „pakete pomoći“ i „rute za izlazak“, te saopštava da postoji značajan broj „zainteresovanih“ za iseljavanje.
To je dijalektički eufemizam, koji ne sakriva proterivanje već ga okreće naglavačke: počinilac postaje pružalac usluge, proterani postaje klijent, etničko čišćenje postaje administrativni posao sa budžetom. Reč „dobrovoljno“ pretpostavlja da postoji slobodna volja, ali volja (ako uopšte postoji) jeste rezultat destrukcije. Stvaraju se uslovi u kojima je život nemoguć, a onda se bekstvo od takvih uslova predstavlja kao izbor. Usput se za demografski inženjering koristi liberalni rečnik, kojim se nagoveštava sloboda kretanja i lični izbor. Eufemizam je po običaju i priznanje. Neki su već nazvali ovo vladino telo njegovim pravim imenom: „uprava za transfer“. To je tačan naziv, ali se on naprosto ne pominje u beskičmenim medijima niti u javnom diskursu.
Izraelski mediji danas raspolažu sveobuhvatnim, efikasnim i vrlo stilizovanim leksikonom osmišljenim tako da u svest Izraelaca usadi eufemizme za zločine koje vrši država. Masovna ubistva u Gazi smeštena su pod opšti naziv „operativne aktivnosti“. Uništavanje čitavih naselja je „šišanje trave“ ili „nivelacija“, što su izrazi iz oblasti baštovanstva i građevine. Ciljani vazdušni udar koji za posledicu ima hiljade ubijenih jeste „prevencija“, termin preuzet iz sveta obaveštajnih službi koji treba da označi sprečavanje većeg zla. Oblast koju bombardujemo (na primer Al Mavasi) naziva se „humanitarni prostor“. Kada se obelodani da su ubijeni nedužni civili, među njima i deca, koristimo pasivne oblike: „stradali“, „poginuli tokom operacije“ i „zatečeni smrću“.
Ako je poginula osoba izraelskog porekla, saznajemo njeno ime, godište, mesto življenja, roditelje, partnera ili partnerku. Ali kada su u pitanju desetine hiljada ubijenih Palestinaca, znamo samo njihov ukupan broj, ponekad i izvor informacije: „prema navodima ministarstva zdravlja u Gazi“, kao nagoveštaj da podatke iz izveštaja treba uzeti sa rezervom.
Prošlog meseca je grupa Izraelaca ušla na periferiju palestinskog sela Tal zapadno od Nablusa, u blizini seoske džamije. Jezikom izraelskih redakcija, u pitanju su bili „izletnici“, nikako ubice, čak ne ni grupa koja je stigla iz okoline nove ilegalne postaje Havat Gilad. Sama reč „izletnici“ izaziva asocijaciju na porodične izlete subotom ujutro. Njom se uzurpatori predstavljaju kao grupa pitomih ljudi, jer izletnik ne izaziva nasilje. A kada se u nastavku opisuje kako su „naišli na Palestince koji su ih napali“, stvoren je kompletan prizor: obični izletnici šetali su stazama u prirodi jednog subotnjeg prepodneva, a onda su ih napale palestinske ubice.
U praksi su već odavno dokumentovani napadi naoružanih naseljenika na palestinska sela u toj oblasti, kao i pokušaji meštana da te napade zaustave. U sukobu u selu Tal poginulo je četvoro članova porodice Ramadan, kao i pripadnik tima za brzo reagovanje naseljeničke postaje Havat Gilad i oficir vojske. Za žrtve na izraelskoj strani smo dobili detaljne opise, uključujući njihova imena, godišta, adrese i porodično poreklo. Palestinske žrtve su opisane u medijima uglavnom jednom rečju: „teroristi“. Taj generički pojam se po pravilu dodeljuje nakon slučajeva u kojima Palestinac povredi Jevrejina, čak i ako je ovaj pokušao da odbrani svoj dom i porodicu od naoružanih jevrejskih huligana. Zatim sledi poznata konstatacija, koja retroaktivno opravdava delo: „Terorista je eliminisan.“ Definicija prethodi istrazi, i zapravo je čini suvišnom.
Da su akteri te scene bili u obrnutim ulogama, da je jednog subotnjeg jutra grupa naoružanih Palestinaca ušla u predgrađe nekog izraelskog naselja, i sukobila se sa meštanima u blizini sinagoge, da li bi ih neko u medijima nazvao „izletnicima“? Da li bi stanovnici koji su izašli da ih isteraju bili „teroristi“?
Na to je mislio sociolog Pjer Burdije kada je govorio o simboličkom nasilju. Ne radi se o laži koju neko nastoji da plasira, čak ni o direktivi odozgo, već o kategorijama mišljenja koje su tako duboko usađene da ih i onaj ko vrši klasifikaciju i onaj ko je predmet klasifikacije prihvataju kao prirodne. Novinar koji napiše vest o „izletnicima“ ili „teroristima“ ne premišlja se dok bira reči, uveren da opisuje stvarnost. To je snaga simboličkog nasilja. Nije potrebna naredba administracije jer su kategorije mišljenja postale deo našeg rečnika.
Jezički mehanizam koji je opisao Klemperer već postoji u društvu koje traži da se nastavi nešto što ne sme da se nazove pravim imenom. Eufemizam nije ukras, on je infrastruktura. On omogućava razumnim i moralnim građanima da gledaju vesti, da kažu „strašno je to što se tamo događa“ i pređu na sledeću epizodu rijaliti programa, a da ništa nije uzdrmalo njihov duševni mir.
Ipak, najveći greh ne leži samo na licemernim medijima. Tu je i opozicija, koja je i sama usvojila isti rečnik. Jair Golan se jednom usudio da prekorači granicu i izjavi da razumna država ne ubija bebe iz hobija. Odmah je dobio oštru kritiku, pa je povukao svoju izjavu. Lekcija koju je Golan naučio, čini se, ne tiče se granica kritike vlasti, već granica jezika. Može se kritikovati način na koji se vodi rat ili ono što se dešava na teritorijama, ali je posledice i rezultate rata zabranjeno nazvati pravim imenom.
Gadi Ajzenkot, trenutno vodeći kandidat protivnika vlade, na svoj način oličava isti princip. On traži osnivanje državne istražne komisije o ratu od 7. oktobra i preuzimanje lične odgovornosti, ali ni reč ne kaže o nasilju naseljenika na Zapadnoj obali ili o direkciji za „dobrovoljno iseljavanje“ Palestinaca. To prećutkivanje se ne može tumačiti samo kao izborna taktika jer nosi dalekosežne posledice. Kada neko ko tvrdi da predlaže alternativu postojećoj vlasti govori jezikom te iste vlasti, eufemizam prestaje da bude propaganda jednog bloka i postaje nacionalni glas. U tom slučaju, i funkcija državne istražne komisije, pod pretpostavkom da ona uopšte bude formirana, bila bi definisana istim terminima, pa ne bi bila u stanju da donese tačne zaključke o događaju koji nikada nije nazvan svojim pravim imenom: genocid.
Jedini kritički zadatak koji nam je preostao, kao medijskim potrošačima koji veruju u jasnoću jezika i humanističke vrednosti, jeste tumačenje. Kada čujemo izveštaj o nekom događaju, upitajmo se ko je šta kome uradio. Kada čujemo reč „izletnici“, upitajmo se odakle su došli i kakvo oružje su nosili. Kada čujemo „poginuli“ treba da pitamo ko ih je ubio. Kada čujemo reč „terorista“, naše pitanje treba da bude ko je tu zaista nasilnik. Kada slušamo o „operativnim aktivnostima u Gazi“ pokušajmo da shvatimo šta se dešava nevinim žrtvama, u trošnim šatorima na metar od bombi koje padaju na njih iz vazduha.
Klemperer je pisao kako su otrovne reči prodrle u krvotok nemačkog društva. Ulaze i u naš. Ali još uvek možemo da izaberemo prave reči. Trenutno je to skoro sve što nam je preostalo.
Daniel Blatman, Haaretz, 06.08.2026.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 07.08.2026.
IZRAEL / PALESTINA________________
- Objavljena 2024. u Fabrici knjiga pod naslovom „LTI. Beležnica jednog filologa“ u prevodu Maje Matić i Aleksandre Bajazetov; prim.ur.