Red za gubilište

Naslov je pozajmljen od Jasmine Čuturilo Tatić. Nisam siguran da li su reči u njemu preterano ili nedovoljno dramatične, naročito ako gubilište vidimo kao prostor za egzekuciju. Ona ne mora da bude samo fizička (pogubljenje) ali može da postane, ako već ne postaje.

Videli smo da je državni teror postao model vladanja. Gore od tog ponižavajućeg nasilja je okolnost da nema delotvornog otpora, a ako ga ima, njegova mekoća i granice trpljenja svireposti ohrabruju nasilnike, čiji podstaknuti zločini ostaju nekažnjivi.

Neki ljudi za koje se verovalo da imaju u sebi pouzdani demokratski kapital, čak i biografije koje svedoče o značajnim dometima u osvajanju sloboda – odjednom su doživeli čudovišne promene. Ili su uvek bili takvi a zablude o tome šta oni jesu, možda su samo deo prigodnog životnog ciklusa i potuljene mimikrije. Zato nam se i čini da je nasrtaj reditelja-podanika Milutina Petrovića na svog učitelja Gorana Markovića, nekakav nagli vrtlog u glavi napadača. On je verovatno uvek bio takav kakav jeste, samo nije dobio priliku i podsticaj da se iskaže.

Petrović je odlikovano lice, orden je dobio od kreature iz čijih se ruku ništa ne uzima, makar iz higijenskih razloga. Nosilac ordena je osramoćen odlikovanjem, kao i svi koji su se poklonili. Ali, Petrović to ne zna ili ne oseća ništa osim mržnje prema boljima od sebe. Zato se i kači medalja, kao danga na nekadašnje lice.

Goran je preobraćenjem svog učenika bio začuđen samo na početku, ali je brzo razumeo poreklo svojih privida o nekadašnjim ljudima. Dok je nasilnika učio zanatu, možda nije tragao za suštinom materijala sa kojim je radio. Nego je oblikovao formu koja je ostavljala dobar lažni utisak. Medalja, koju je taj Petrović okačio, nikako ne ide sa pristajanjem na Gorana, pa Petrović ne misli da je unižen ordenom, nego je agresijom na nedostižnog stvaraoca pokušao da ga opravda. On smatra da je počašćen što je tamo gde pripada i to je razlog da bude označen.

Ovako govori Jasmina Tatić Čuturilo (kostimografkinja i profesorica na FDU) povodom svega što nastoji da se pretvori u pogrom: „Mislim da jeste počela SNS ofanziva. Upravo gledam ispovesti studenata koje su zlostavljali ispred SNP-a. Data je direktiva vizigotima da napadaju, pljuju, psuju, šamaraju i tuku… Pitam se šta mi radimo, osim što stojimo u redu za gubilište!“

Suština ove poruke-poziva je očito u poslednjoj rečenici. Šta mi to radimo? Zašto smo u redu koji vodi kraju? Misli se na sve koji uporno trpe sve ono što najavljuje uspostavljanje surove diktature. I na druge, koji svojim ćutanjem učestvuju u progonu ljudi. Državni teror nije samo stvar ohlokratske elite i njenih ss trupa, nego i raje koja postaje uverena kako je dužna da trpi sve.

Iz nepoznatih razloga ne zna da nije i da je njeno sveto pravo a i obaveza da se odupre. Kako se granice mazohizma pomeraju uz simboličan otpor, tako i rastu izgledi da stratište postane realni ishod, najpre za one koji nisu odustali od pobune, a onda i za sve koji sumnjaju u boga.

Da bi to bilo ostvareno kao tobožnja zaštita raspale države, valja pogasiti (ugušiti, slomiti, zatrti) slobodne medije. To se upravo događa pred našim očima, takođe bez znakova pobune koja bi pred pretnjom potpunog slepila morala da bude opšta.

Iz dosadašnjeg iskustva a i po pretnjama iz dvora, proizilazi da se izbori ne mogu dobiti, a da je ustanak na ulicama nemoguć zbog odnosa snaga. U prvom slučaju će, uz informativnu tamu, silom, nitkovlukom i prevarama, firer lako da proglasi pobedu, nezavisno od ishoda glasanja.

U većim nemirima, može da upotrebi sva sredstva, kako bi sačuvao ustavni poredak koji je davno razoren. Stvaraju se idealni uslovi za tragični obračun. I prvi general je intervjuom u Politici otvoreno napustio građane i postavio sebe i trupe u položaj za obračunu sa društvom.

A mi stojimo zarobljeni melanholijom i čekamo da nas odvedu.

Peščanik.net, 20.02.2026.