Referendum o trudnoj slonici

Šta je bila motivacija da, na sâm mig predsednika Vučića o referendumu, odmah posegnem za Guglom – ne znam. A kad se potraže primeri najuvrnutijih referenduma, dolazi se do impresivnih rezultata. Posebno su koloritni lokalni plebisciti, a takav nam je prvobitno i Vučić najavio: Rio Tinto u Jadru, da ili ne.

Čitajući o ekstravagantnim primerima direktne demokratije putem referenduma ili plebiscita (teška teorijska debata mršavih rezultata, ali ovde o tome nije reč), formirala sam svoju rang listu. Kriterijum primenjivosti u Srbiji bio je odlučujući.

Predočavam samo tri prva mesta – od trećeg ka pobedničkom.

– Da li treba dozvoliti sedenje na trotoaru? Američki grad u kome je predložen ovaj lokalni plebiscit je prethodno bio zabranio ležanje na trotoaru, ali se pokazalo da je ova zabrana neefikasna, jer su ljudi sedeli, no čim policajac prođe, polegali bi. Pitanje je asocijativno za neke političke običaje u Srbiji i moglo bi glasiti: Da li treba dozvoliti klečanje pred gospodarom na kolovozu? Pokazalo se, naime, da su trotoari uzani za ovu svrhu. Inicijativu za referendum bi dao narodni poslanik Vladimir Đukanović-Đuka, prvoborac fejsbuk objava o nužnosti pokoravanja. Inicijativa bi se imala objaviti u službenom glasniku. Ne Partije, već Patrie. Ipak, možda referendum nije ni potreban. Đukine magijske objave se ionako ispunjavaju. Jer, Partija je ionako Patria.

– Da li država treba da pokloni milion dolara građaninu-biraču na opštim izborima, odabranom kockom? Inicijativa za raspisivanje referenduma sa ovim pitanjem bila je praćena sloganom: „Želite li da postanete milioner? Glasajte!“ Eh, da je naš predsednik na vreme proučio ovaj primer, ne bi bilo bojkota izbora. Ali, ni sad nije kasno za referendumsko pitanje: Da li država treba da pokloni milion dinara slučajno izabranom licu koje se revakcinisalo? Ne, šta će tu referendum, i odluka da se svaki vakcinisani nagradi sa 3.000 dinara, doneta je onako, bez direktne građanske demokratije.

– Da li treba sagraditi novi paviljon za četiri slona, uključujući i jednu trudnu slonicu? Inicijativu za referendum dao je jedan američki lokalni ZOO vrt, pošto su gradski većnici odbili da finansiraju paviljon. ZOO je objasnio da će inače morati da vrati slonove u Aziju. To je pitanje koje zaslužuje vrh liste! U našem slučaju pitanje bi bilo sasvim eksplicitno: Hoćete li da zaradite 19 milijardi evra godišnje ili da vratimo Rio Tinto tamo odakle je stigao? Jer, inicijator referenduma, predsednik lično, odmah je objasnio ratio refendorum, cilj ovog poduhvata. Ako se Rio Tinto pripusti Jadru, dobićemo jadarit bogat litijumom, onda ga ubaciti u baterije, pa proizvoditi električne automobile u fantazmagoričnom broju, i tako: deda za repu, baba za dedu… i piti zatrovanu vodu sve do Dunava u romantičnom okruženju jalovine.

Odgovor na referendumsko pitanje, dodade predsednik, prethodno omalovaživši protivnike kao dokone beogradske potpisnike peticije, očekivano će biti u korist jalovine. A on će ga poštovati: glas naroda je glas boga. On to zna, s bogom je na „ti“, ionako je nagrađen „Božjim darom“. Po doktoru Šapiću. Doduše i po arhibiskupu od Kenterberija u 14. veku, koji je optužio jednog od engleskih kraljeva (za)kletvom Vox populi, vox Dei. Poslovica je izvučena iz konteksta jednog prastarog traktata i kasnije bila praćena pakosnim imperatorskim komentarom na račun vox populi – da je pobunjenost rulje veoma blizu ludilu. Za slučaj referendumskog ishoda nepovoljnog za Rio Tinto, predsednik će – treba biti uveren u to – naći način da relativizuje ideju da se božji glas ovaploćuje kao glas naroda.

Nemam ništa protiv referenduma u načelu. On se pokazivao kao dobra demokratska praksa, ako se ispune nužni preduslovi: stabilna demokratija u državi u kojoj se raspisuje; dokazana praksa slobodnih i poštenih izbora; razvijen građanski aktivizam; uklopivost referenduma u pravni okvir i u princip vladavine prava. Ako toga nema, referendum će pokazati svoju nedemokratsku prirodu. Čak i kad je vlast demokratska, a rukovodi se kalkulantskim motivima koje javnost prepozna, raste cinizam građana prema referendumu.

U Srbiji nema uslova za referendum koji bi ojačao demokratiju:

Državna vlast Srbije je klasifikovana kao izborna autokratija ili kao hibridna država, na osnovu legitimnih kriterijuma.

Praksa slobodnih i poštenih izbora u Srbiji, u poslednjih desetak godina je nedokazana, štaviše, nedokaziva je.

Građanski aktivizam je slab i sputan.

Pravni okvir je haotičan. Za promenu Ustava nije propisan cenzus izlaznosti građana – ma koji procenat je dovoljan; ako za promenu glasa većina izašlih birača Ustav je promenjen (čl. 203. st. 8. Ustava Srbije). Za manje značajna pitanja no što je promena Ustava, Zakonom o referendumu i narodnoj inicijativi (iz 1994, izmenjenom i dopunjenom 1998, čl. 24. st. 1) neophodan je cenzus, to jest da bi bio punovažan mora izići 50%+1 građanin, a većina izašlih mora glasati „za“ da bi referendumsko pitanje bilo usvojeno. Ustav Srbije je donet 2006. Prodemokratske vlasti imale su 6 godina za prilagođavanje ovog Zakona Ustavu, sadašnje celih 9 godina. Inicijativa za promenu Zakona obelodanjena je 2019, ali novi zakon nije donesen. Tako da pravni poredak Srbije za ozbiljnu promenu (Ustav) propisuje labave uslove, a za daleko manje važne promene, bitno strože. Tako i treba. Nijedan pravni poredak se ne može tako dobro zloupotrebiti kao onaj haotični. Pravni haos i vladavina prava se isključuju.

Ne znamo, još nam nije objavljeno – hoće li referendum biti lokalni ili nacionalni. Ako bude lokalni, da li će biti samo na mestu buduće jalovine ili u svim mestima obeleženim zatrovanošću? Videćemo, kad proverimo sveti rejting. Na osnovu čega će se doneti odluka o tome: da li na osnovu izmaštanih 19 milijardi, ili na osnovu stručne ekspertize? Slutim – mašta je jača od fakata. Hoće li se spajati oba referenduma – za promenu Ustava i o Rio Tintu? Možda, ionako su oba pitanja ravnopravna za dobrobit građana. Bože, hoće li se doneti novi zakon o referendumu? Ne budite smešni, kakve veze to ima?

Kako će glasiti referendumsko pitanje? Ne sumnjam da ćemo od predsednika, kao inicijatora referenduma, dobiti celomudreni deklamatorski odgovor: onaj ko raspisuje referendum, formuliše i referendumsko pitanje. Dakle, neka skupština – Narodna ili lokalna. Kolektivnim naporom, a posebno umom. Ima tu primera za ugled, recimo čuveno referendumsko pitanje u Grčkoj u vreme ekonomskog potresa:

„Da li treba prihvatiti plan sporazuma, podnet Evropskoj komisiji, Evropskoj centralnoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu, sačinjen u evrogrupi 25.6.2015, koji se sastoji iz dva dela, koji čine jedinstveni predlog?“

Prvi dokument nosi naziv „Reforme za ispunjenje Tekućeg programa i pored njega“, a drugi „Preliminarna analiza održivosti duga“.

Ta, odgovoriće Srbija na ovaj malo je reći precedent, odgovoriće dostojno svojim referendumskim pitanjem:

Da li treba prihvatiti predlog investitora Rio Tinto i predsednika Vučića o izgradnji rudnika jadarita, objavljenom 4.6.2021. dobrotom svih registrovanih medijskih agencija, o pribavljanju Srbiji 19 milijardi evra na godišnjem nivou, preko grbače imenovanog investitora, na osnovu pisma o namerama i dozvole za izvođenje istraživačkih radova, sa posebnim osvrtom na posebne mere zaštite jalovine, u iznosu od neformalno obećanih 400 miliona evra i tvrde vere predsednika Vučića da će sve obaveze biti ispunjene?

Iako nijedan preduslov za referendum kao oblik neposredne demokratije nije ispunjen, održaće se. U Vučićevoj eri nismo imali nijedan. Nije mu bio neophodan. Bilo je i bez toga mnogo concessio imperii (ustupak vladaocu): tolerisanja izbornih nesloboda i nepoštenja, ćutanja pravosuđa na rušenja, građenja, koruptivne zloupotrebe, civilne smrti javnog tužilaštva. Ovaj referendum je namenjen plebiscitarnom concessio imperii: čim vladalac uspe, nastupio bi novi režim u napoleonovskom smislu reči. Ako već, svestranom puzavošću, nije nastupio.

Peščanik.net, 10.06.2021.