Mediji imaju velikih teškoća sa normalnošću i sa kontinuitetom. To nije nešto novo, ali je ponovo postalo očigledno kada je reč o protestu, prevratu, revoluciji u Ukrajini i njenim posledicama.
Kako bismo mogli da opišemo ono što se upravo događa, sporo i nepredvidivo, malo napred, malo nazad, tu nasagledivu aferu, kako je često slučaj sa revolucijama?
Odgovor većine medija – držimo se proverenog scenarija.
Tako su se protesti ljudi pretvorili u političke igre moći – novinarska i istoričarska žudnja za pojedincima kroz koje pripovedamo o istoriji, pobedila je nad stavom da pojedinici ne stvaraju istoriju, iako to ponekad tako izgleda.
Dakle, Putin, Putin, Putin, jedni ga razumeju, drugi ne, te ga tumače, pa ga demonizuju, Merkel telefonira, Schröder objašnjava, EU, Zapad uopšte, Krim, rat, svetski rat, istorija. Izgleda kao da novinari žele da pokažu kako su pametniji od onih koji su se na Majdanu borili za svoju slobodu, ma kako je interpretirali.
Međutim, sve je to suviše komplikovano. Vrednosti poput slobode, samoopredeljenja, pravde, transparentnosti, građanskog poretka, sve to izgleda ne zaslužuje posebnu pažnju.
Zanimljiviji su Putinovi planovi, desničarske intrige, igre moći, pokazivanje snage ili prosto helmutšmitovsko izigravanje Bismarcka i prekorno recitovanje realpolitičkih stihova.
Kada je istorija močvara iz koje protestanti žele da se izbave, onda će se javiti nekoliko nemačkih feljtonista koji će se postarati da ih ponovo gurnu nazad, u 1954, 1944, 1924. i da im objasne da zemlja za čiju nezavisnost se bore uopšte ne postoji.
Šta ljudi žele, šta rizikuju, čemu se nadaju, izgleda da to više nije važno – to je bio utisak protestanata sa kojima sam prošle nedelje razgovarao u Ukrajini. Vrednosti koje oni smatraju evropskim izgleda su napustili sami Evropljani.
Vrednosti iz 2011, mogli bismo ih tako nazvati. Naravno da postoje spone između Tahrira i Majdana. Bili su to protesti srednjeg sloja koji je postao svestan sopstvene snage i suočio se sa granicama koje mu postavljaju korupcija i političke igre.
Međutim, ta revolucija vrednosti i dostojanstva je doživela neuspeh, barem u Egiptu. Le Monde sa žaljenjem zaključuje, posle izricanja smrtnih presuda protiv članova Muslimanskog bratstva, „kako je kratko bilo ovo proleće“.
A šta radi ARD, koji kao javni servis dobija toliko novca za svoj „slobodarsko demokratski zadatak“? U svom dnevnom pregledu emituje propagandni prilog u kome nam se pučist al-Sisi predstavlja kao slatkiš i garant stabilnosti, čovek koji održava „red“, kao da je to vrednost samo po sebi, vrednost važnija od slobode i samoopredeljenja.
Tako ovih dana izgleda puzajuća restauracija, galopirajuća reakcija. Zagovornici statusa kvo nadvijaju se nad uzburkanim masama i negoduju. Red je pobedio.
„Malo je stvari na ovom svetu koje se nikada ne menjaju“, piše ovih dana pesnik Charles Simic u New York Review of Books, „ali jedna od njih je gotovo sigurnost da će oni koji podignu glas protiv nepravde na kraju biti iznevereni.“
Simic iskustvo proteklih godina nazvao poraznim, jer je tokom njih demokratija, tek probuđena, brzo zgažena. Svedoci smo oblikovanja vremena u kojem živimo, vremena srušenih nada i izneverenog humanizma.
Da li je Charles Simic naivan zato što je pesnik?
Ali kada svi pričaju samo o novom ratu, možda je vreme da pesnici postave naivna i večna pitanja.
Spiegel, 28.03.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 29.03.2014.
UKRAJINA