Revolver za predsednika

Kad god je reč o plaćenim ubicama i njihovim međusobnim obračunima, moja prva asocijacija je John Wick, i to ne prvi u seriji istoimenih filmova, nego redom svi ostali. Prvi deo je priča o osveti. Svi ostali nastavci elaboriraju jednu drugu temu – može li biti časti u svetu ubica i mogu li se ubice držati pravila? Čini se ponekad, dok gledate taj niz filmova – praktično im se više ne zna broj… dobro, zna se, četiri ih je za sada i peti uskoro treba da stigne, a ima i jedan spin-off – da autori hoće da kažu da i svet ubica mora da stoji na pravilima.

Ili ga neće biti. (Eto, čak i ubice, istina na filmu, to znaju.) To je neka naopaka vladavina prava kao svojevrsni odraz u krivom ogledalu onoga što obično podrazumevamo pod tom sintagmom. Probajte tako da gledate te filmove, možda vam se dopadnu ili vam barem budu zabavni.

Na stranu sad neprekidni niz spektakularnih ubijanja i neobuzdanog prolivanja krvi. To gledate kao što biste gledali kompjutersku igru. Uopšte ne izgleda stvarno. Ali svet podignut u Johnu Wicku izgleda uverljivo i zabavniji je od ubijanja u središtu priče. Samo što smo potrošili ceo početak na film(ove) koji ipak nemaju veze s našom temom. A tema je, meni barem, čisti spektakl i to ne filmski, nego – ako baš mora da se odredi – rijaliti.

Vest kaže da je turski predsednik kao domaćin, svojim gostima, predsednicima (vlada ili država) zemalja članica NATO-a poklonio masivne revolvere Magnum i uz oružje još i adekvatnu bojevu municiju, dakle po šest metaka da mogu da napune burence revolvera. Evo sad pokušavam da se setim, i kao da mi se čini da i John Wick ponekad koristi revolver, mada su mu pištolji draži.

Kad smo već kod revolvera, od Johna Wicka, to jest Keanua Reevesa, tim oružjem mnogo atraktivnije rukuje Idris Elba u „Mračnoj kuli“, epskoj fantaziji snimljenoj prema istoimenom književnom predlošku Stephena Kinga. E sad, mnogi kažu da film i jeste i nije ekranizacija Kingovog romana, to jest romanā, i to drže kao zamerku filmu. Što se mene tiče, film je bolji od romana, a i inače bih rekao da je sasvim dobar iako ga je kritika rastavila na sastavne delove i pregazila (bez dobrog razloga, da ponovim). Samo što je sve to ovde nebitno.

Važno je kako je Elba koristio revolver u filmu, a koristio ga je tako da su neki kritičari rekli da film, kakav god da je, vredi gledati i samo zbog toga, ako ni zbog čega drugog. I Elba je, ako dobro pamtim, ubica najamnik, revolveraš dakle, ali na strani dobra, ako ne grešim, nešto kao John Wick, samo još bolji u moralnom smislu, što i nije tako teško.

Elba igra pozitivnog junaka Rolanda Deschaina dakle, a Matthew McConaughey zlikovca (ambiciozna podela uloga), i to bi valjda bilo sve što je ovde važno reći o tom filmu. A kažemo to jer se pitamo da Erdoğan nije možda video da sile mraka prete da unište svet ljudi, kao u „Mračnoj kuli“, pa je predsednicima iz zemalja NATO-a podelio revolvere da i oni budu kao – istina izmišljeni – Deschain. E sad, gledati Starmera i Merza, i u njima videti Idrisa Elbu, gotovo da je jednako težak zadatak kao i spasiti čovečanstvo.

I ne, ne mislim doslovno na to kako izgledaju on i ovi drugi, nego – kako da ih vidite, mislim na predsednike, kao superjunake iz epskih priča o sukobu sila svetla i sila mraka od čijeg ishoda zavisi opstanak planete? Dakle, teško je, je l’ da? Iako se zaista ima utisak da opstanak planete, ili barem ljudi na njoj, visi o tankom koncu.

Pa nam onda ipak pada na pamet, posle svih ovih, opet jedan drugi film – „The Tournament“ iz 2009. Za prethodne filmove čitalac je verovatno čuo, ali za ovaj – sumnjam. Film se ne gleda lako, a kritika ga u stvari nije ni isekla kao „Mračnu kulu“: tako je loš da ga je jednostavno preskočila, prećutala. Iako i u njemu igra jedan divan glumac, Robert Carlyle (a pored njega još i Liam Cunningham… da, iz „Igre prestola“).

Dobro, nema veze ko igra u filmu. Nešto drugo je važno. Film priča o takmičenju uvežbanih ubica. Njih unajmljuju bogataši da se okupe na jednom mestu i međusobno se ubijaju. Ko ostane živ do kraja, pobednik je i dobija mnogo novca kao nagradu. Dok se oni ubijaju, bogataši se klade ko će da pobedi. Samo to nam je iz filma zanimljivo, da ga ne prepričavamo dalje. Mada ću reći da priča nije baš tako očajna.

Je l’ možda to bila Erdoğanova ideja – da podeli revolvere kolegama, i da onda organizuje turnir međusobnog ubijanja. A umesto bogataša, prenos uživo pratile bi milijarde zainteresovanih i željnih uživanja u novom rijalitiju žitelja planete. Bila bi to kao neka rijaliti pravda, sasvim obrnuta od onoga što gledamo u filmu: moćnici (bogataši ili političari, svejedno) ubijaju jedni druge, a obični ljudi navijaju i klade se na njih. Obrnuti „Squid Game“ dakle.

Možda je Erdoğan išao tako daleko da je hteo implicitno da kaže: zašto bi narodi ratovali, evo, daćemo revolvere predsednicima, pa neka se oni ubijaju i da vidimo ko će da pobedi. Samo, izostalo je objašnjenje i prenos uživo dok i dalje traju zverska ubijanja i razaranja u Ukrajini i (opet) u Iranu.

Dakle, šta je Erdoğan hteo da kaže svojim poklonom? Kakvu je to istinu o svetu hteo da saopšti, ako je pomislio da njegovim gostima iz NATO-a od svega na ovom svetu ponajviše ima smisla pokloniti revolver sa mecima. Evo, izređao sam filmove, obrasce iz popularne kulture, i nijedan ne odgovara. A revolveri su dati, i meci putuju ka svojim odredištima. A mi bismo da razumemo, jer imamo nadu da se u tom svetu visoke politike, na tom najvišem nivou, ipak rade stvari koje imaju nekog smisla.

Dobro, pravim se naivan. Naravno da nemaju smisla, jer da imaju – ne bismo gledali Trumpa u pokušaju da raznese planetu sa svojim drugarom Putinom. I, na kraju, zašto samo njih dvojica. Evo, uzmimo Vučića… Zaista, razmislimo malo. Sledeći put krene Vučić da se vidi s Erdoğanom, šta bi Erdoğan mogao da mu pokloni? Takođe revolver? I onda: koji bismo film uzeli da pronađemo obrazac i shvatimo poruku poklona? Vučić John Wick. Vučić učesnik turnira… sličan turnir kod nas kao da je u punom zamahu, kad smo već kod toga.

Sećate se onomad kad je Trump Vučiću poklonio dekanter, a mi se smejali. Sad to izgleda kao neko davno prošlo, a rajsko vreme. Prvi mandat (obojici) je prošao, i sad smo u (njihovom) drugom mandatu… Da li Erdoğan hoće da nam kaže da je ovo sada jedno drugo vreme, drugačije od onog pre par godina. Vreme… revolvera? Metaka? Eh, kao da žitelji Srbije to ne vide i ne znaju.

Peščanik.net, 10.07.2026.