Govore profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, predsednik Transparentnosti Srbija Vladimir Goati i šef posmatračke misije Građani na straži (CRTA) Raša Nedeljkov. Razgovor vodila Svetlana Lukić
Svetlana Lukić: Danas ćemo razgovarati o predstojećim predsedničkim izborima. Kakav je ovaj izborni proces i da li smo u njega ušli sa problemima kao i prethodnih godina? Ne mislim samo na 2016, nego i ranije. Imali smo problema sa Republičkom izbornom komisijom, pa sa činjenicom da niko neće da izabere Nadzorni odbor, a tu je i problem finansiranja političkih aktivnosti i kampanje, koji je u međuvremenu pogoršan doprinevši još većoj prednosti koju u startu imaju vladajuće političke partije. Cilj našeg razgovora je da vidimo da li postoje uslovi za slobodne i poštene izbore i da li se približavamo onome što bismo mogli nazvati „režirani izbori“? Kada kažem „režirani izbori“ mislim na izbore na kojima ne učestvuju samo neposredni takmičari, već je ceo državni aparat ili njegov ogroman deo uključen u izborni proces od početka do kraja.
Vesna Rakić-Vodinelić: Od 2000. godine smo živeli u uverenju da smo savladali i osvojili standard koji se zove slobodni i fer izbori. Pokazalo se da to nije tako. Ograničenja slobode izjašnjavanja građana i ataci na poštenje izbora koji se vrše na razne načine, posebno od izbora 2014. godine, pokazali su da je naš stav o tome pogrešan. Ne mislim time da pravdam ranije vlasti. Zakonski okviri po kojima se sprovode izbori su Ustav iz 2006. godine, Zakon o izboru predsednika republike sa nekim varijantama i Zakon o izboru narodnih poslanika. Svi ti propisi doneseni su za vreme ranije vlasti i mnoge od karakteristika koje označavam kao manjkavosti izbornog procesa su se pojavljivale tada. Ali od 2014. godine, ataci na slobodne i poštene izbore postaju masovni i, što najviše zabrinjava, otvoreni, a građani kao bitan segment demokratije u svakom društvu ne nalaze pravi odgovor na to.
Mislim da ćemo se složiti oko toga da je za slobodne i poštene izbore potrebno prvo imati sređen birački spisak, kao javnu ispravu u koju svi mogu imati uvida, a ne samo pojedinačni birači, što je uslov koji u našem slučaju još od donošenja zakona o jedinstvenom biračkom spisku nije ispunjen. Drugo, potrebno je da se obezbede zakonski podjednake šanse svih kandidata i partija. Njih na apstraktan način nastoji da obezbedi, ali ne uspeva u tome, Zakon o izboru narodnih poslanika koji se primenjuje ne samo za parlamentarne izbore, nego i subsidijarno, za izbore za predsednika republike, tako što određuje sastave biračkih tela.
Biračka tela moraju biti komponovana tako da broj članova iz vladajuće partije u stalnim telima za sprovođenje izbora, od Republičke izborne komisije do biračkih odbora, ne bude veći od jedne polovine. To pravilo nije bilo poštovano za vreme izbora 2016. godine, ali nije bilo poštovano ni kad su u pitanju birački odbori 2014. godine. Isto ćemo videti i u ovom izbornom procesu.
Neki od izbornih organa imaju vrlo značajnu ulogu, ne samo u sprovođenju izbora i utvrđivanju izborne volje građana, već u donošenju pojedinih opštih akata koji bitno utiču na tok izbornog procesa. Najvažniji takav akt donosi Republička izborna komisija i on se zove „Uputstvo za sprovođenje izbora“, a postoje i pravila o radu biračkih odbora. Treća bitna karakteristika jeste vršenje biračkog prava svakog građanina na biračkom mestu, što bi podrazumevalo prvo fer koncept biračkog odbora, drugo, dobru obučenost biračkog odbora i treće, prisustvo kontrolnih vladinih i nevladinih tela koja su nepristrasna i nezavisna. Budući da je Srbija još uvek država u tranziciji, poželjno je i prisustvo i nekih međunarodnih organizacija kao što je OEBS, koje se bave posmatranjem i kontrolom izbora. Četvrto, važno je da izborni proces ne prate krivična dela.
U krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije postoji značajan broj krivičnih dela koja su vezana za povredu biračkog prava građanina. Ta krivična dela mogu imati različite oblike, počev od falsifikovanja potpisa kojima se podržavaju liste ili kandidati, preko uticaja na slobodnu volju građana, tako što se ljudi koji rade u nekim javnim službama ili javnim preduzećima usmeno ili pismeno obavezuju da će dati svoj glas određenom kandidatu, u ovom našem slučaju kandidatu koji već vrši izvršnu vlast. Imali smo prilike da vidimo snimak takvog poziva jednog trenera upućenog roditeljima neke dece, radi obezbeđivanja kapilarnih glasova za kandidata Srpske napredne stranke.
Kada je javnost došla do tog zapisa kao dokaza, postavilo se pitanje kako će se vršiti kontrola tog obećanja sigurnog glasa. Ako obećam da ću svoj glas dati za nekog kandidata, a od toga mi zavisi posao, moraću to da dakožam. Kako se to radi? To se dokazuje na jedan od dva nezakonita načina: snimanjem zaokruženog biračkog listića mobilnim telefonom, što je zabranjeno, jer se na biračkom mestu ne smeju koristiti mobilni telefoni za razgovor ili snimanje, dok je drugi način poznat kao bugarski voz. Prvi način je prekršaj, a drugi krivično delo. I u samom brojanju glasova, kao što vam je poznato, postoje brojni nedostaci, jer je zakonski neregulisano kasnije postupanje sa biračkim materijalom.
Na kraju dolazimo do centralnog biračkog tela, odnosno organa za sprovođenje izbora, a to je Republička izborna komisija, čiji je sastav i rad praćen brojnim nedostacima. Zakonski okvir je loš. Na njegove nedostake i potencijalnu koruptivnost pojedinih odredaba zakona i podzakonskih akata, ukazivano je često, čak i u izveštajima OEBS-a i Evropske komisije. Rezultat takvog zakonskog okvira je potencijalna koruptivnost, dokazana u nekim slučajevima, mada ne sudski, i zakasneli krivični progon protiv onih koji su vršili krivična dela. Za održavanje fer izbora nije dovoljna ni zakonska ni podzakonska garancija, tako da zakonski okvir ocenjujem niskom ocenom, zato što je previše odredaba koje ćute o važnim tačkama izbornog procesa, čime se omogućava različito postupanje u istoj situaciji i izaziva pravna sigurnost.
Ima tu i odredaba koje su dobre, ali koje se nakaradno primenjuju, tako da njihova duga primena stvara privid da postoji nekakva dobra praksa i da tu dobru praksu treba kodifikovati, kao što je učinjeno sa članom 91 uputstva. O tom problemu sa verifikacijom zapisnika i utvrđivanjem stvarne izborne volje pisala je na Peščaniku Sofija Mandić. Ja se ne bih dalje upuštala u taj pravnički deo, ako ima potrebe da se razjasni, pozvaću autorku teksta da nam objasni svoju analizu.
Raša Nedeljkov: Ponavljao bih se kada bih rekao da smo kao društvo pali na demokratskom ispitu organizovanja izbora. Od svih onih stvari koje smo identifikovali u izbornom procesu, a koje se tiču i biračkog spiska, sprovođenja izbornog procesa na dan izbora i izborne kampanje, nije dovoljno da sve bude savršeno, najbolje sprovedeno i najpoštenije na sam izborni dan, ako su predizborni proces i kampanja održavani u atmosferi u kojoj nije bilo moguće da svi građani slobodno komuniciraju sa svojim kandidatima ili partijama koje predstavljaju njihove ideje i vrednosti i da se svi kandidati ili sve partije obrate građanima preko medija.
U tim okolnostima ne možemo da pričamo o fer i slobodnim izborima, pa čak ni u situaciji da je sve ispravno na dan izbora. Šta se promenilo od 2016. do danas? Ovih dana često čujemo „ništa” ili „gotovo ništa”. Nemamo informacija o procesu kontrole i ažuriranja biračkog spiska, ali nije normalno da u jednom društvu imamo jedan tako važan proces ažuriranja biračkog spiska van svake kontrole. Nemamo jasnu sliku ko je unutar sistema odgovoran za ono što smo videli prošle godine sa upućivanjem poziva građanima da glasaju na adrese na kojima nikada nisu živeli.
Svetlana Lukić: To je bilo masovno.
Raša Nedeljkov: Tako je. Odgovor do danas nismo dobili. Pre neki dan je ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave imalo radne sastanke sa predstavnicima medija, kada se postavilo pitanje biračkog spiska. Rečeno nam je da nema nikakvih problema sa biračkim spiskom. Čak ni na tom mestu u ovom trenutku nije bilo spremnosti da pričamo o očiglednim problemima. S druge strane, imali smo slučaj kada su građani preko društvenih mreža masovno prijavljivali da su proveravali da li se nalaze na biračkom spisku u elektronskoj bazi ministarstva državne uprave. Kada su potvrdili da se nalaze na konkretnom biračkom mestu, odlazili su na njega i nisu mogli da glasaju. Sada se govori da je u pitanju bila nespremnost, nestručnost i neažurnost biračkih odbora. Oni su se nalazili na biračkom spisku, ali birački odbor nije mogao da ih pronađe. Sve to doprinosi urušavanju poverenja u izborni sistem.
Informacija sa kojom mi raspolažemo jeste da je u julu prošle godine 44 posto građana reklo da veruje da je u većoj ili manjoj meri bilo nepravilnosti koje su mogle da utiču na regularnost izbora. Sa druge strane, imamo podatak da su za građane izbori jedini način da učestvuju u demokratskom procesu, da daju svoj glas i doprinesu nekoj odluci koja se tiče njihovih života. Trenutno je stanje lošije nego 2016, jer nije bilo sistemskih promena. Prošle godine smo izašli sa čitavim nizom predloga, ali o njima nismo mogli da razgovaramo ni sa jednom državnom institucijom i gotovo ni sa jednom političkom partijom, jer imamo političke partije koje su interno izrazito nedemokratske, a koje su uzurpirale državu.
Ko organizuje izbore: partije ili država? Ukoliko se sve izborne radnje sprovode po zakonima za koje su glasale partije, državnu kontrolu izbornih procesa sprovode predstavnici političkih partija i kandidata. Ne znam ni za jednu inicijativu nijedne partije da se razgovara o problemima u izbornoj kampanji 2016. godine.
Ostaje nam samo da čekamo i strahujemo da li će se najgore strepnje ostvariti, ali šta onda da uradimo. Možemo da pozovemo građane, i to ćemo kao misija raditi, da pre svega izvrše uvid da li se nalaze u biračkom spisku. Rokovi su prilično kratki i zato ih pozivamo da što pre provere da li se nalaze na biračkom spisku u svojim lokalnim samoupravama i unesu sve izmene i podnesu zahtev, kako bi mogli da glasaju na predsedničkim izborima. Pozivamo ih i da prijavljuju nepravilnosti. Očekujemo funkcionersku kampanju, koja zahteva naročiti oprez. Prošle godine smo imali puno problema da prikupimo proverene informacije koje dokumentuju različite radnje.
Pre dva dana smo dobili fotografije iz Zemuna, gde se u vozilu gradske opštine Zemun nalaze promotivni leci jedne partije i jednog kandidata. To su u ovom slučaju još uvek izolovani slučajevi, ali dobri indikatori. Želimo da proverimo da li su to sistemske stvari, za šta nam je potrebna pomoć građana. Na primer da li i u kojoj meri se vrše pritisci na zaposlene u javnom sektoru. U prethodnih mesec dana smo obišli skoro celu Srbiju. Ono što smo imali priliku da čujemo od kolega aktivista, novinara, zaštitinika ljudskih prava, jeste da postoji atmosfera straha, u kojoj je partija ili koalicija partija okupirala sve mehanizme, naročito lokalne institucije vlasti, i da ljudi nisu spremni da pričaju o politici ili da se priključe nestranačkoj, građanskoj posmatračkoj misiji jer se plaše za svoj posao ili za posao nekog svog bliskog.
Jako je teško dokazati korupciju u izbornom procesu, jer bi morali da koristimo prislušna sredstva ili praćenje, na šta nema pravo ni tužilaštvo.Videli smo kakav je odgovor bio na problem falsifikovanjem izjava birača. Jedna lista, za koju je utvrđeno da je imala falsifikovane izjave birača, to jest bio je falsikovan pečat suda, bila je na glasačkom listiću.Ovih dana čujemo da ta stranka, Republikanska stranka, želi da ponovo ima svog kandidata. Mi, kao predstavnici civilnog društva, nemamo pravo da dozvolimo da nekakve strukture diktiraju sve u našem društvu, kako bismo neke sledeće izbore imali u mnogo boljoj atmosferi.
Vladimir Goati: Ono što mislim da bi bilo dobro, što inače nije samo nedostatak zakonskog rešenja, već sprovođenja zakona, a reč je o mobilnim telefonima, jedini način da vaš učinite glas robom je da dokažete da ste glasali za ovoga ili onoga kandidata. Problem je što nema zabrane unošenja mobilnih telefona na biračko mesto.
Vesna Rakić-Vodinelić: Ima zabrane upotrebe.
Vladimir Goati: Da, ali niko ne može da vas spreči da slikate telefonom. Transparentnost Srbija je upozorio na nešto što se zove kampanja pre kampanje, što je uvek prednost vladajućih stranaka. Partije vladaju svugde, ali kod nas imamo partitodespotiju. Bilo bi važno da zakonodavac izričito zabrani takozvanu funkcionersku kampanju. Skupština je propustila, posle neobjašnjive odluke da neće zasedati do završetka izbora, da formira Nadzorni odbor o kome je bilo reči. Kada imate ovako jednu šarenu sliku, gde jedan čovek ima više od polovine biračkog tela, može da dođe do rastakanja opozicije, kada birač vidi da njegov kandidat nema šanse, on ili ne izlazi na izbore ili glasa za onog ko ima šanse. To smo videli na predsedničkim izborima 2008. Čovek koji je glasao, utvrđeno je da mu je istekla lična karta 6. januara te godine, znači nije imao osnova za glasanje, tako da je sud odlučio da se izbori ponove na tom biračkom mestu i to po završetku izbora. RIK je proglasio ko je pobedio, to je tada bio Tadić, ali je na mestu, gde je utvrđena nezakonitost sa ličnom kartom, ubedljivo pobedio Nikolić. Na ponovljenim izborima na tom istom biračkom mestu, izlazi isti broj glasača ali ovoga puta ubedljivo pobeđuje Tadić. Kada nečiji kandidat ima 2 ili 3 procenta, sva je prilika da će taj glasati za onog ko možda ima bolje šanse.
Svetlana Lukić: Koliko smo blizu nečemu što bismo mogli da nazovemo nedemokratskim ili režiranim izborima?
Vesna Rakić-Vodinelić: Od 2014. godine, a naročito od 2016. godine, smo mnogo bliži poludiktiranim izborima. Taj diktat se sprovodi na razne načine, preko zakona i njihove primene, preko objavljivanja različitih prognoza o izborima i raznih pritisaka i ucena na radnom mestu. To se rapidno pogoršava. Mogu da kažem da su od 2000. godine, parlamentarni izbori 2004. bili relativno pristojno organizovani i predstavljali su napredak u odnosu na 2000. godinu. Izbori 2008. godine takođe mogu da se označe u elementarnom smislu kao demokratski izbori, a onda, naročito od 2014. godine, imamo masovan atak na slobodu izražavanja i na kontrolu celog izbornog procesa. Minimum koji mora da se ispuni da bi se neki izbori smatrali fer i demokratskim su jednake šanse u izbornom procesu.
Što se tiče prognoza, zaista se time ne bavim, ali mi se čini da će teorija koja se bavi prognozama izbora morati da uzme u obzir najnovije trendove koji postoje van Srbije, ali nam se polako približavaju. Tu pre svega mislim na brexit i Trumpa, koji je potpuno izneverio očekivanja istraživača javnog mnjenja. Videćemo sad šta će se dogoditi u Francuskoj, gde se oni koje se bave istraživanjem javnog mnjenja, uopšte ne oglašavaju kad su u pitanju predsednički izbori, čak ni o mogućem redosledu kandidata. Jedan od elementa fer izbornog procesa je objavljivanje tih prognoza. Koliko su one relevantne, to zaista ne mogu da kažem.
Više puta je rečeno da nemamo Nadzorni odbor ma kako njegova ovlašćenja bila mala. Njegova saopštenja su dok je postojao uvek bila zasnovana na činjenicama i mogla su da izvrše određeni uticaj na javno mnjenje. To što REM odbija da vrši svoju zakonsku dužnost i podnese izveštaj o zastupljenosti kandidata, takođe može da utiče na javno mnjenje. I najzad, dominacija jedne političke volje bi trebalo da bude uzeta u obzir prilikom prognoziranja rezultata. Ne volim da govorim o mentalitetskim osobinama, ali kod mene i kod mnogo ljudi koje poznajem, ta supremacija i dominacija jedne volje izaziva potpuno suprotan efekat – idite dođavola, glasaću za crnog đavola, samo da ne bih glasala za vas.
Vladimir Goati: Iako su profesionalno urađena predizborna istraživanja i predizborne ankete, događa se i kada nije bilo nameštanja u istraživanju, da svi istraživači omaše. Imamo slučaj sa Danskom iz 1973. godine, kada su sva istraživanja potvrdila raspored političkih stranaka onakav kakav je bio u prethodnom sazivu. Međutim, dogodio se izborni zemljotres. Ne možete ni kada najpoštenije istražujete da date tačne prognoze, jer sve zavisi od ljudske volje koju nikada ni jedno istraživanje ne može da pogodi. Tako da neću da isključim ni tu mogućnost.
Raša Nedeljkov: Kada govorimo o istraživanjima javnog mnjenja i kako ih ko tumači i koristi, imamo jednu od političkih kampanjskih taktika. Ono što je mnogo važnije je da smo već smo u izbornoj kampanji, koju REM ne kontroliše. REM je rekao da će postupati isključivo po prijavama građana. Vrlo dobro znamo, iz različitih merenja, monitoringa i praćenja medija iz prethodne izborne kampanje, kako je izgledala kampanja. Već sada postoje indicije određenih organizacija koje se bave praćenjem medija da postoji disbalans. Imamo situaciju sa najmanje jednim ključnim slučajem funkcionerske kampanje, gde neko nastupa kao kandidat obnašajući najvažniju izvršnu poziciju u našem društvu.
Način na koji će ta kampanja biti praćena od strane Agencije za borbu protiv korupcije je doveden u pitanje činjenicom da ćemo imati samo trećinu od onog broja posmatrača koji smo imali 2016. godine, sa značajno manjim budžetom nego što smo imali prethodne, odnosno 2014. godine i sa sastavom koji čini 6 članova odbora, bez direktora, sa skupštinom koja je na pauzi, to jest bez mogućnosti donošenja odluka.
Izveštaj Agencije za borbu protiv korupcije za predizbornu kampanju iz 2016. godine je bio prilično neodređen, odnosno nekritički u odnosu na mnoge situacije koje su se događale, a ticale su se nadležnosti Agencije za borbu protiv korupcije. Pričali smo o načinima na koje građani mogu da budu kontrolisani za koga su glasali. Ukoliko se poštuju sva trentuno važeća pravila, nije moguće da bilo ko kontroliše kako je ko glasao. To građani moraju da znaju. Ukoliko njima neko viri iza leđa, na osnovu toga može da se obara glasanje na tom biračkom mestu, pa makar i ako samo taj građanin podnese prigovor Republičkoj izbornoj komisiji. To partije uglavnom ne rade, jer smo prošle godine imali svega 65 prigovora građana. Samo 65, posle svoj priča o krađi izbora. Opet je reč o interesima različitih grupa, da li žele ili ne žele vladavinu prava, i kad im odgovaraju, a kad ne odgovaraju pravila.
Najefektnija metoda za kontrolu ko je za koga glasao, jeste strah. Činjenica da smo od previše ljudi na terenu čuli da veruju da oni imaju način kako da iskontrolišu za koga su glasali je mnogo efektnija od foto-aparata, od kamere u nekakvoj olovci ili bugarskog voza. Dobili smo informacije da se u nekim krajevima Srbije nisu ni trudili da kontrolišu za koga su glasali, jer su toliko para uložili i prosto kontrolišu sve sfere života. To je problem, jer tada ne možemo da govorimo o fer i slobodnim izborima.
Mehanizmi kontrole i sprečavanja krivičnih dela i prekršaja se ne koriste ili su veoma slabi. U trenutku u kojem je moć jednog čoveka ili jedne strukture jača i veća od moći institucija i vladavine prava, dobijamo nešto u čemu se nadam da nećemo imati prilike da živimo. Gledam sve vreme slogan Peščanika „Ako vam je dobro, onda ništa“. Sasvim sigurno je da je strukturama i političkim strankama vrlo dobro i da je njima u interesu da ostane ovako kako jeste, ali verujem da izbori pripadaju građanima i da smo se izborili za pravo da biramo ko će u naše ime odlučivati, da ne smemo da dozvolimo da se našim glasom manipuliše i da treba da uradimo sve što je u našoj moći da se izborimo da niko nema pravo da nas pritiska za koga da glasamo, da jedan čovek ima pravo na jedan glas, da ne može da glasa ni u čije ime i da tajnost glasanja ne bude ugrožena.
Ukoliko se budemo izborili da na ovim izborima osiguramo tih nekoliko principa, verujem da ćemo onda imati donekle regularne izbore i da ćemo moći da kažemo da rezultati koje konačno čujemo od RIK-a predstavljaju pravu volju građana. Sve drugo će predstavljati jednu iskrivljenu sliku o volji birača, koja je u stvari produkt pritisaka, ucena i medijske manipulacije. Ako to bude slučaj i ako to definitivno dokažemo, moramo naći način kako da se s tim borimo.
Peščanik.net, 16.03.2017.
IZBORI I PROTESTI 2017.