Pošto nije u mogućnosti da još jednom ugosti ruskog cara i samoproglašenog spasitelja sveta od zapadne pošasti, Aleksandar Vučić je u goste primio Turka Daudova, savetnika čečenskog lidera Ramzana Kadirova – Putinovog Arkana. Daudov je Vučiću ali i celom srpskom narodu preneo pozdrave iz Čečenije i zahvalio se „rukovodstvu i narodu Srbije“ za podršku koju pružaju Ruskoj Federaciji, uprkos tome što je ceo Zapad ustao protiv Rusije. Kadirov je zamolio svog savetnika da Vučiću prenese izraze ličnog poštovanja i poruku o vekovima bratstva između Rusije i Srbije koje je „još jednom pokazalo svoju snagu“. Kadirov je velikodušan na rečima, iako dobro zna da Srbija – i pored vekovne ljubavi prema Rusiji – nije u Ukrajinu poslala makar svoje dobrovoljce, kojih je ovde, kako nam prenose „nezavisna istraživanja“, zavidan broj. Kakva je to onda bratska ljubav?
Srpski radikali su zakazali u pomoći Rusiji baš u godini kada je ona objavila da se u Ukrajini bori protiv „kolektivnog Zapada“ (Dugin) kao zajedničkog srpsko-ruskog neprijatelja, jer su – pogađate – pod pritiskom. Ipak, i Vučić je jak na rečima: „Ruski narod je za nas bratski narod, a vekovna istorija je to dokazala više puta. Stoga se rusko-srpski odnosi ne mogu uništiti ni pod kakvim pritiskom“, rekao je Vučić Daudovu. Kako će buduća radikalska istorija da sudi o ovim događajima? Bratska Rusija je najzad krenula u epsku bitku protiv Zapada, a njena braća, srpski radikali ne šalju dobrovoljce da u tom poduhvatu pomognu, iako imaju svu vlast u državi. Zar će braća Rusi preći preko činjenice da se radikalska Srbija ne bori na njihovoj strani? I kada će Rusiji braća radikali da pomognu ako ne sada i ko će drugi ako neće oni?
U SFRJ je postojao narativ da je 27. mart 1941. odložio Hitlerov napad na SSSR, a da je kasnije NOB svojom borbom ometao nacističku ratnu mašinu, vezujući snage koje su mogle biti upotrebljene na istočnom frontu te da je tako u perspektivi doprineo pobedi SSSR-a. Na sličan način su radikali, razni srpski nacionalisti i SPC izgradili mit da su ratovi Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Ivice Dačića i Aleksandra Vučića krajem prošlog veka pomogli Rusiji da dobije na vremenu i pripremi se za rat protiv Zapada. Što sada ruski zvaničnici i otvoreno poručuju u svojim izjavama: da su u neprijateljstvu sa čitavim zapadnim svetom. Ali se, kao što vidimo svih ovih meseci tokom rata u Ukrajini, Rusija za takav ratni poduhvat nije baš najbolje spremila.
Srpska ratna politika 90-ih nije imala političkih saveznika u svetu te su njeni ideološki poslenici bili prinuđeni da tragaju za intelektualnim saveznicima. Jedan od njih je bio Igor Šafarevič (1923-2017), matematičar, disident za vreme SSSR-a i ruski akademik, a kasnije i dopisni član SANU, ali i nekih zapadnih akademija. Zahvaljujući svom publicističkom radu, Šafarevič je postao poznat i zapadnoj javnosti. Njegova knjiga The Socialist Phenomenon u kojoj kritikuje socijalističku ideju i praksu kroz istoriju je objavljena 1980. u SAD, dok je kod nas objavljena tek 1997. pod naslovom „Socijalizam kao pojava svetske istorije“ u izdanju Svetigore Mitropolije crnogorsko-primorske. Drugi poznati Šafarevičev naslov je „Rusofobija“ (Pogledi 1993), gde piše o „ritualnom ubistvu“ carske porodice Romanov jula 1918. od strane boljševika i presudnom jevrejskom uticaju u tom događaju. Svoj antisemitizam Šafarevič je potvrdio i u kasnijim knjigama. Nakon raspada SSSR-a Šafarevič je završio na desnoj političkoj i intelektualnoj sceni, tako da je bio pravi sagovornik za srpske medije. Pod uredništvom tada jeromonaha Jovana Ćulibrka – sada episkopa slavonskog – časopis „Svetigora“ je 1998. objavio i intervju sa Šafarevičem, koji je kao proročki letos ponovo štampan u novoradikalskom nedeljniku „Pečat“.
Šafarevič se u ovom razgovoru izjašnjava kao borac protiv globalizma i „svetske nadvlade“, koji svetu nameću veštačku i tehničku civilizaciju rušeći sve „tradicionalne civilizacije“. Stanje u Rusiji je katastrofalno, ali ne zato što je većina stanovništva osiromašila zbog tranzicije, već zato što je „antiruski tok izašao iz podzemlja“ i drži štampu, televiziju i izdavaštvo. A takva javnost nije bila osetljiva na to što je „tri godine pre ratnih dejstava u Čečeniji trajao antiruski teror“. Šafareviču je 90-ih u Rusiji u stvari smetao medijski pluralizam, gde nije dominirao jedan politički narativ propisan od strane vlasti, kao što je to danas slučaj u vezi sa Ukrajinom. Mada je postavka ista kao i danas: agresija na Ukrajinu je opravdana zbog navodnog antiruskog terora u toj zemlji. S tim što su vremenom ideje i stavovi sa ruske političke i intelektualne margine postali zvanični stavovi osvajačke ruske državne politike.
Rusofobija je sasvim zahvatila Rusiju, kaže dalje akademik, tako da se njena spoljna politika uopšte ne rukovodi ruskim interesima i to se „najbolje vidi u odnosu prema Srbiji, koja je ostala jedini istinski, pravi saveznik Rusije“. Kako je Miloševićeva Srbija 1998 – od kada datira intervju – mogla da bude saveznik Rusije, pa još pravi? Šta je Rusija poslednje decenije 20. veka izgubila, a Srbija stekla? Autoritarna i nacionalistička Miloševićeva, Šešeljeva i Vučićeva Srbija je tada imala siromaštvo, izolaciju, sankcije i izbačena je iz UN-a. Izgubila je sve ratove u SFRJ i spremala se za još jedan na Kosovu. Zašto je onda Rusiji bilo u interesu da bude saveznik takve propale Srbije? Za razliku od tadašnje Rusije, Srbija je imala neprijatelje. A nacija bez smrtnih neprijatelja i nije prava nacija.
Tom logikom se vodio Šafarevič i tom političkom logikom se vodi i današnja Putinova Rusija ali i Vučićeva radikalska Srbija. Ugledajući se na Miloševićevu Srbiju, i Rusija danas ima rat, sankcije i izolaciju. Pa kakvi su to onda saveznici i kakva su to onda braća, kada jedni druge motivišu i guraju samo u propast i razaranje? Kako svojih suseda, tako i sopstvenu.
Peščanik.net, 17.11.2022.
UKRAJINA