Koliko je živa teza Nikole Pašića da „u srpskom narodu ima toliko zdravih običaja i ustanova da ih samo treba negovati i dopunjavati onim dobrim ustanovama ruskog naroda, a od zapada uzimati samo tehniku i nauku“. Govori Latinka Perović. Razgovor vodi Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Pre nego što porazgovaramo o dubljim i trajnijim odnosima Srbije i Rusije, odnosno uticaju Rusije na Srbiju, htela sam da vas zamolim za ocenu trenutne situacije u Ukrajini i ponašanju Srbije. Kad kažem ponašanje Srbije ne mislim samo na državno rukovodstvo, nego i na gromoglasno ćutanje šire javnosti i većine intelektualaca.
Latinka Perović: Pre svega, mislim da se ovde gubi iz vida podeljenost Rusije u odnosu na ovo što se događa u Ukrajini, i na dugoročne posledice toga ne samo na Ukrajinu, nego i na samu Rusiju i rusko društvo. Vrlo često ćete čuti da je ruski narod naučio na trpljenje, da će on lako podneti ekonomske i finansijske sankcije. Ja ne mislim da je to tačno, jer Rusija je u periodu posle raspada Sovjetskog saveza ipak ekonomski napredovala, otvorila se delimično prema svetu, ljudi su bolje živeli, i mislim da će ruski čovek to osetiti. A drugo, još osetljivije područje, je pitanje sloboda, jer tu je stvarno sa tom Perestrojkom, sa prekidom tog brežnjevljevskog režima, bilo došlo do oslobađanja i prava na reč, na debatu, i to će sada naravno biti zaustavljeno. To će osetiti liberalniji deo ruskog društva, pre svega, naravno, intelektualci, i oni su ti koji se i bune u svim gradovima Rusije.
Njima se na tu pobunu odgovara vrlo rigidnim, represivnim merama, i to je ono što pokazuje kako je dobro rekao jedan diplomata: Putin neće dobiti Ukrajinu, ali se može desiti da izgubi Rusiju. E sad, gde se mi tu pozicioniramo? Govorim naravno o društvu, ne govorim o državi, o njenoj nedefinisanoj spoljnoj politici, 4 stuba i tome da smo prividno neopredeljeni, a u stvari smo opredeljeni, uglavnom protiv evropskih integracija. Mislim da tu utiču dve stvari: prvo, to je, kako bi rekao Milan Subotić, folklorno poznavanje Rusije, jer mi Rusiju i njenu istoriju, to je velika zemlja i jako složena, komplikovana istorija, mi to ne poznajemo. To je folklorno poznavanje. To je to slovensko, pravoslavno osećanje koje je u masama.
Ali mislim da je u Srbiji odnos prema agresiji u Ukrajini i sav taj užasni istorijski anahronizam koji gledamo svakog dana, na neki način u dubokoj vezi sa našim odnosima prema ratovima 90-ih godina. Dakle, to je ono na šta vi mislite da imate prava: na teritoriju, bez obzira na cenu koju plaća i taj narod na toj teritoriji i vi u svojoj zemlji. To je ta, da tako kažem, politička veza i zaista se dešava da smo se mi kao društvo, ne govorim o državnoj politici, zajedno sa Rusijom, opet kao državnom politikom, našli mimo sveta i ovoga puta. Dakle, mi imamo objašnjenje za intervenciju. Mi tvrdimo da je to uništavanje neonacizma, nacizma, uz takve užasne patnje, i vi vidite da to masovno napuštanje teritorije Ukrajine od strane slabih, nedužnih, dece, žena, starih ljudi, to čišćenje ukrajinske teritorije od Ukrajinaca je u stvari jedan imperijalni koncept za koji niste sigurni dokle može da sa ovom vlašću da se zaustavi. E sad, ako se mi ne pitamo zašto smo mi tu gde jesmo, to je već naš problem.
Svetlana Lukić: Obično se smatra da je razlog za taj blagonaklon odnos prema Rusiji njihova podrška aktuelnoj srpskoj politici na Balkanu, misli se pre svega na Kosovo i na Republiku Srpsku, i s druge strane energetska zavisnost od Rusije. Međutim, vi tvrdite da su te veze mnogo dublje i mnogo dugotrajnije.
Latinka Perović: Pa znate šta, to su dva slovenska naroda, to su dva pravoslavna naroda i tu, naravno, neka emocija postoji. Ali postoji i povezanost tih ključnih ideja u drugoj polovini 19. i u 20. veku. Ona granica od koje počinje, bar za mene, to jasnije diferenciranje u Srbiji i srpskom društvu, to je kada Srbija stiče državnu nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. godine. Ona dobija proširenje, dobija status nezavisne države i tada se vrlo malobrojna elita u Srbiji deli na slovenofilsku i na prozapadnu orjentaciju. Prva je, naravno, uvek bila masovnija, druga je bila isključivija, takvo je to vreme, ali to je nešto što u kontinuitetu traje iako ova pobednička struja uvek potiskivala ovo drugo. I onda se desilo da ono što je preovlađujuće ispadne i jedino moguće, a kritička alternativa je uvek postojala.
Ta tako velika vezanost za Rusiju počinje baš posle sticanja državne nezavisnosti i vezuje se za nastanak Radikalne stranke. Radikalna stranka se formira već 1981-82. Ona se vezuje spoljnopolitički za Rusiju. Tu su, naravno, različiti razlozi za takvu orijentaciju: to je agrarno društvo, patrijarhalno društvo, ali vi tu imate i jednu imperijalnu imaginaciju. Imate Pašića koji u emigraciji piše, on tada uspostavlja vezu i sa slovenofilskim krugovima, i sa zvaničnom Rusijom, i on piše šefu azijatskog departmana ministarstva inostranih poslova da je Rusija najveća slovenska pravoslavna država, da je to kolo slovenskih sestara, gde je ona na prvom mestu, a iza nje je odmah Srbija.
Znači, ta mala Srbija, to je ta imaginacija koja naravno vodi spoljnu politiku Srbije kasnije i u balkanske ratove, znači širenje prema jugu, a vodi je u Prvom svetskom ratu prema zapadu. Znači, to je to teritorijalno proširenje srpske države koje, naravno, zagovara najviše Radikalna stranka, i onda posle osvaja vlast. Tu imate Majski prevrat, raskid sa zapadnoevropskom orijentacijom Obrenovića. Dakle, to je ta linija. S druge strane, vi u ruskoj spoljnoj politici imate trajnu orijentaciju na Balkan, zbog toplih mora, zbog novih tržišta, i oni su uvek prisutni. I kad, recimo, posle ovih promena do kojih je došlo i u Jugoslaviji 2000. i uopšte sa prestankom hladnog rata, blokovske podele sveta, slušate da su se Rusi ovde vratili – nisu se oni vratili. Oni su uvek bili prisutni i nisu to skrivali.
Jer, vi ste imali tu jednoga od ruskih ambasadora posle 2000. godine, Konuzina, koji je to otvoreno govorio. On je govorio: Znate šta, velike države imaju trajne spoljnopolitičke strategije i orijentacije. To ne zavisi od režima, to ne zavisi od političkih garnitura. Znači, Balkan kao jedna tačka koja nas vodi ka našim strateškim ciljevima, ka Sredozemlju, ka novim tržištima, je naša trajna orijentacija. I vi ste imali tu orijentaciju da ste, recimo, pod slovenofilstvom imali tu imperijalnu ekspanziju, kao što se posle pod proleterskim internacionalizmom imali tu imperijalnu, u suštini, orijentaciju Rusije, za koju smo se mi naravno vezali i u drugom svetskom ratu. I imate taj prekid 1948. koji je bio vrlo važan ali je, naravno, naročito posle Staljinove smrti otvoreno pitanje kako dalje u Jugoslaviji, kojim putem: da li ćete vi ostati vezani za taj u suštini model ruske revolucije, za taj jednopartijski sistem, za državnu privredu, ili ćete se okrenuti ka modernizaciji.
Pa to je to pitanje Đilasa, i ako danas, Svetlana, čitate, on je taj koji nagoveštava budućnost i kaže: Ili ćemo mi posle te završene revolucije, posle osvajanja vlasti, ići na demokratizaciju, na decentralizaciju, na razvoj modernog društva, na okrenutost prema svetu, ili ćemo ostati maskirani, ali zarobljenici tog modela.
Svetlana Lukić: Vi ste objavili knjigu „Ruske ideje i srpske replike“. O tim srpskim replikama ruskih ideja bih volela da malo porazgovaramo. Nekako se čini da je zajednički imenitelj, pogotovo posle raspada Sovjetskog saveza, a onda i posle raspada Jugoslavije, da su i Srbi i Rusi u toj potrazi za identitetom, da im je zajednički imenitelj taj animozitet prema zapadu, i s druge strane, ta ideja da se jedna zemlja, jedno društvo, uspešno može razvijati bez liberalizma. Ili što bi rekao Pašić, mi ćemo sa zapada uzimati nauku i tehniku i ništa više, je li; mi treba da se oslonimo na svoje institucije i eventualno na institucije koje imaju naša slovenska braća.
Latinka Perović: Knjiga koju ste pomenuli je jako dugo nastajala. Ona je u stvari uobličena na sugestiju ruskih kolega, jer ja sam sa njima mnogo sarađivala. Kada sam počela da radim rusko-srpske veze u oblasti ideja, bila sam zatečena činjenicom koliko je to malo kod nas proučeno. I Rusija, koja je zaostajala u razvoju, naročito posle poraza u Krimskom ratu 1856. godine, i taj apsolutizam, i to nedovršeno oslobođenje seljaka, njena elita je bila u pobuni protiv toga. Tu je bilo genijalnih ljudi koji su, plaćajući obol u zatvorima za svoje ideje, kao Hercem, Bakunjin, to je bilo visoko plemstvo, oni su emigrirali i za ceo život ostali u Evropi.
Tamo su stvarali svoje emigrantske časopise. To što su oni formulisali bilo je s obzirom na Evropu. To nije bilo protiv Evrope. I vi imate, recimo, jednog genijalnog čoveka koji je bio neka vrsta Kreza u ruskoj emigraciji, kao što je bio Hercen sa tim svojim ogromnim delom, koji je bio kritičan prema Evropi posle revolucije 1848. godine, i mislio je da se čovečanstvo okreće ka Istoku, ka tim malim, zaostalim narodima, a pogotovo ka jednoj velikoj državi kao što je Rusija. Dakle, imali ste jednu vrlu difuznu sliku ruske emigrantske elite. Jedni su bili, kao Hercen, za okretanje s obzirom na Evropu, Istoku, njegovim patrijarhalnim vrednostima; drugi su, kao Bakunjin, bili za anarhizam, za revoluciju, za bezdržavnost; treći su, kao Lavrov, bili za odlazak inteligencije u narod; četvrti, kao Tkačov, su bili za organizovanje revolucionarne elite koja bi prvo došla do vlasti, a onda putem vlasti vršila socijalnu revoluciju. Imali ste Nečajeva.
Sa svim tim ljudima srpski ljudi su imali veoma direktne veze. Dakle, oni su te ideje upoznavali, kao Svetozar Marković, u Rusiji, ali su se sretali sa svim tim ruskim orijentacijama u emigraciji, povezivali se. Ja moram da naglasim da usled naše neukosti, mislimo da ako neko čita nekog autora, on je već pod njegovim uticajem, i to ide od Svetozara Markovića do Zorana Đinđića. Marković je čitao Černiševskog, znači on je samo to, ovaj je čitao Šmita, znači on je samo to. To su ljudi koji su u traženju i upoznaju se sa različitim orijentacijama, i ja bih rekla da bez obzira na ograničene istorijske uslove, to su ljudi koji imaju pred sobom jednu pluralnu misao, nisu prikovani za jedan model. Zato kažem: to je poznavanje Rusije, što kaže Milan Subotić, folklorno.
Znači, vi znate: to je slovenski narod, to je pravoslavni narod, oni su naši istorijski prijatelji, a istorijska stvarnost je mnogo komplikovanija i vrlo je važno nju dešifrovati, da biste mogli da se orijentišete i da vidite koje orijentacije imaju kontinuitet, bez obzira na to što vas vode u katastrofu.
Svetlana Lukić: Kada ste pomenuli ruske intelektualce, setila sam se pisma koje je Lavu Trockom poslao jedan od ideologa Mlade Bosne, Gaćinović. Napisao je: Mi volimo Rusiju, mi je poznajemo. Mi smo, ako hoćete, vaša idejna kolonija.
Latinka Perović: Da. Tu su Mladobosanci koji već pripremaju atentat, i obračun sa državnom idejom Austrougarske i ulazak u Prvi svetski rat, ali vrlo često se to vezuje za početke srpskog socijalizma, za Svetozara Markovića kao ruskog đaka, kao zagovornika tih patrijarhalnih institucija, opština, zadruga i naravno, Marković se uzima kao rodonačelnik Narodne radikalne stranke. Pašić i Marković jedno vreme idu zajedno, možda do smrti Svetozarove, 1875. godine oni su zajedno u Ujedinjenoj omladini srpskoj, zajedno su u Cirihu. Ljudima to izgleda čudno, ali u Cirihu je 1872-74. godine bilo 50 Srba, čak su neki bili sa porodicama. Oni vrlo aktivno učestvuju u tim borbama, nisu oni neka tabula rasa na kojima neki ruski revolucionar ispisuje svoje ideje. Ne, oni to uzimaju u obzir. Svetozar Marković to uzima u obzir, i ono što on vrlo jasno tada definiše, a to je, kažem, opet s obzirom na Evropu a ne protiv Evrope, jer on ima u vidu jedno agrarno društvo, stopostotno seljaštvo čini to društvo, visoki analfabetizam, veliko siromaštvo…
Svetlana Lukić: Koliko se sećam, na 1.000 ljudi bilo je tek 40-ak pismenih.
Latinka Perović: Pa da. A pored visoke nepismenost, tu je i proizvodnja na vrlo sitnom posedu na kome, kako su govorili strani putopisci, ne možete ni da umrete, ali ne možete ni da preživite. Znači, to je ta situacija. E sad, ako vi iz savremene perspektive, a ne iz istorijske perspektive, kažete: Srbija tada odbija zapad, ona odbija kapitalizam, ona odbija liberalizam. Ali šta u realnoj toj situaciji vi možete da uradite? Jer vi nemate sopstvenog kapitala. Kapital može biti samo strani. Taj strani kapital ima svoje interese. Austrougarska, koja je tu najveći pretendent, ima svoju državnu ideju. Vi ste takođe područje njenog interesa i njene sfere. Odakle vi da krenete? I Marković tada piše: Marks je genijalan čovek. On je proučio zapadnoevropsko društvo, zapadnoevropski kapitalizam, i otkrio je zakone koji važe za to društvo.
Mi nismo to društvo, i gde da mi u svojoj tradiciji nađemo pretpostavke za to buduće društvo? I to nije nešto na šta je upozoravao samo jedan Svetozar Marković 70-ih godina 19. veka, nego na to su skretali pažnju vrlo učeni, zapadnoevropski moderni ljudi, kao što je bio profesor Mihailo Konstantinović na Pravnom fakultetu. On je rekao: Ako vi u sopstvenom supstratu ne nalazite neki oslonac za ideje formulisane u zapadnoevropskom supstratu, to neće prodreti, to će biti imitacija, šminka, i to će izazvati prvo frustraciju, a onda dovesti do neprijateljskog odnosa prema celom zapadu i zapadnoevropskoj civilizaciji.
U isto vreme vi imate jednu drugu orijentaciju posle smrti Svetozara Markovića među njegovim pristalicama. To je ta Radikalna stranka koja nastaje kao masovna seljačka stranka, to je Pašić, koji je oduvek bio slovenofilski orijentisan. On je pisac rasprave 80-ih godina 19. veka, da je nesloga Srba i Hrvata o kojoj je govorio, podela crkava na istočnu i zapadnu, odlučila ko ima pravo na hegemoniju u eventualnoj budućoj državi Srba i Hrvata. To su svakako Srbi, kao pripadnici istočne, pravoslavne crkve, a onda, to je ta ideja objedinjavanja Srba u okviru jedne države. I da, on je govorio: prihvatamo tehnička iskustva, ali ostajemo na nivou naših patrijarhalnih ustanova, oni su čak govorili o srpskoj civilizaciji.
Prvo, nezamisliv je taj naučni, tehnički razvitak, prosvetiteljstvo, bez tog supstrata, bez promena u materijalnim osnovama, ali to i nije cilj, kao što nisu cilj ni unutrašnje slobode, jer u svojoj političkoj ispovesti Pašić piše: Nama je važnije ujedinjenje celog srpskog naroda nego sloboda građana u Kraljevini Srbiji. I to je tako ostalo, jer vama prvo socijalno raslojavanje, drugo, sloboda, znači pluralizam, onemogućava to jedinstvo koje vam je potrebno za ratove, da dođete do tih teritorija na kojima živi srpski narod. E, vi tu imate jedan drugačiji pogled recimo tog Svetozara Markovića; on je vrlo mlad čovek, to je jedan stvarno fascinantna anticipacija.
On kaže: Mi ne možemo ići na sukob sa susedima, Srbija ne može da računa na ratove sa susedima. Ona će biti vojna i policijska država, i biće siromašna. Srpski narod u drugim zemljama, van kneževine, neće dobiti ništa; srpski narod u kneževini će izgubiti. Pa zar se to nije ostvarilo? I ja vrlo često citiram kad je Pašić u Prvom svetskom ratu bio na programu stvaranja jugoslovenske države, on je poslao najviđenije srpske intelektualce u sve prestonice evropskih država. Tako je u Pariz otišao Jovan Žujović, geolog, naučnik, predsednik Akademije nauka i čovek koji je pripadao toj ciriškoj grupi Srba u 19. veku. Ovaj je došao kod ministra inostranih poslova, a tema je bila granica prema Mađarskoj. Ovaj ga je ministar slušao i kaže: Pa dobro, gospodine, je l’ ste vi nekad videli glavu na kojoj pod jednu kapu može da stane svaki pramen kose? Pa čekajte, zašto je potrebna država u koju ćete vi da utisnete svakog svog pripadnika, svejedno gde on živi? Zašto je to potrebno? Znači, tebi je to jedinstvo srpskog naroda potrebno kao izgovor za teritorijalno širenje.
Svetlana Lukić: Da, nedavno kod nas počelo sve učestalije pominjanje Srpskog sveta. A oživljen je i termin Ruski svet. Jedno vreme se govorilo da Rusija nije država nego civilizacija. Država podrazumeva neke granice, a ruska civilizacija i ruski svet su nešto bezobalno. Usred invazije na Ukrajinu Putin kaže: Mi nemamo nikakva neprijateljstva prema susedima. Na prvi pogled to zvuči cinično, a u stvari on kaže: Ukrajina se ne računa, to je Rusija, a prema Poljskoj nemamo nikakve pretenzije.
Latinka Perović: Pazite, ako se vrtimo na Sovjetski savez, na pojavu Gorbačova, na Glasnost, to je bio jedan veliki zaokret u ruskoj politici koji nije dugo potrajao. I naravno, to ima recepciju i u narodu. Ima jedna velika francuska istoričarka, Elen Dankus koja se isključivo bavila ruskom istorijom, toliko se bavila da je Jeljcin hteo da joj da državljanstvo. Odbila je, a ona je jedna od 3 žene akademika u Francuskoj akademiji nauka. I ona je upravo o tome pisala: postoji ta hijerarhija vrednosti vladara. Vi ćete tamo uvek imati Ivana Groznog i Staljina, ali nećete imati Aleksandra II koji je veliki reformator, ukidanje kmetstva, koji je bio ubijen; i nećete imati, naravno, Gorbačova. I ona je napisala jednu knjigu, „Aleksandar II, rusko proleće“. Znači to je bila ta evropska orijentacija.
E sad, vi ste učvršćivali tu predstavu o dve civilizacije. Između dva svetska rata je postojao jedan austrijski etnolog koji se 30 godina bavio proučavanjem Srbije i Crne Gore, i onda je napisao knjigu u kojoj je rekao: Znate šta: u tim zemljama se ne voli naša civilizacija. Ovde se uvek govorilo: treba izvršiti promene, ali promene su bolne; nikad nije rečeno u čemu je bolnost tih promena, kroz šta moraju da prođu društva, kroz šta je prošla ta zapadna Evropa da biste došli do pravne države, vladavine prava, prava pojedinca, do individualističkog društva. To je jedan jako dug istorijski hod, ali bez obzira na tendenciju koja je preovlađivala u Rusiji i kod nas, u tom tipu agrarnih društava, naravno, nikad se ne može gubiti iz vida ta druga alternativa koja takođe ima kontinuitet.
Svetlana Lukić: Đinđić je govorio: Mogu da me ubiju ali proces neće zaustaviti, i vrlo brzo posle atentata smo videli da je i taj proces zaustavljen, da smo se vratili nekoliko koraka unazad.
Latinka Perović: Mi smo zemlja, kao i Rusija, mnogih političkih ubistava, jer recimo sin Hruščovljev u svojim memoarima piše: Za oca je najteži problem bio kako da omogući mirnu smenu vlasti, bez krvi. Pa slušajte, to je problem i ovde. Ja neću da nižem sada ta ubistva naših ljudi, i kneza Mihaila i Aleksandra Obrenovića, ali moram da kažem da je ovde postalo takoreći nezamislivo da je neka od istorijskih ličnosti mogla da umre prirodnom smrću a da nije makar otrovana, ako nije upucana, je l’. Vi ste u parlamentu imali ubistvo prvaka hrvatskog naroda, pa ste imali trovanje Mehmeda Spaha… a to su bili umereni ljudi. Fehmi Agani je bio umeren čovek, čovek dijaloga. Vi ste njega, znači, ubili. To je to fizičko smaknuće ljudi.
Sada, naravno, rat u Ukrajini je okrenuo reflektore prema tom razdoblju Putinovog režima, pa se odjedared konstatuje odakle on odlazi, ko je on bio, došao je kao nepoznat čovek, postao je posednik ogromne moći, i da bi održao, morao je neprestano da je uvećava tako što je morao da uklanja opoziciju, da ubija, kako vi kažete, i poslovne ljude i kritički orijentisane ljude, i novinare… Slušajte, vi ste se onda u takvim obračunima svakako služili adekvatnim sredstvima za politiku koja će doći, jer rat u Čečeniji, to je bio način učvršćivanja vlasti, ali kakav je režim tamo doveden? I sada vidimo da važni kontingenti boraca u Ukrajini otuda dolaze.
Ja hoću da kažem da je očigledno velika politička iluzija da vi nedemokratskim sredstvima možete da obezbedite dugoročnu demokratsku evoluciju. I pomenuli ste 12. mart. Moram da vam kažem, Mijat Lakićević je završio odličnu knjigu o Zoranu Đinđiću. To je rekonstrukcija baš tog, misaonog, intelektualnog razvoja Zorana Đinđića. Fokus je prividno na Đinđiću, ali vi kroz to vidite srpsko društvo na kraju 20. veka, njegov izbor, posledice toga izbora i pokušaje te alternative koju hoće da formuliše Đinđić koja je okrenuta ka modernom svetu, ka zapadnoj Evropi, ka integracijama koje su uostalom, kako je on govorio, bile duh vremena.
I to je taj pokušaj odvajanja od paradigme koja je dovela do takvog načina raspada u Jugoslaviji i do naše ukopanosti u taj model koji je do toga doveo. Đinđić je bio jedan veoma inteligentan, hrabar, uman pokušaj da se iz toga izađe. I ono što je Đinđić, to je pojava na više nivoa: on je pre svega doživeo jednu duboku evoluciju kao filozof, on se odvojio od dogmatskog marksizma, bio kritičan. To nije imalo nikakvu recepciju ni u Srbiji, kod kritičara svega postojećeg. Oni su, kako dobro kaže Tošić, s kojim ste vi tako lepo sarađivali, oni su bili dogmati, oni nisu bili revizionisti. Znači, on je doživeo tu evoluciju na teorijskom planu. Kako? Užasno radeći i učeći. Šta je on sve čitao, šta je sve prevodio… to nije zato da ti izabereš jednu orijentaciju, nego da napraviš sintezu i da se suočiš sa tim, kako je on govorio, svetom života, da vidiš šta možeš u realnoj situaciji da učiniš. Drugo, to je njegov publicistički rad. Đinđić je bio svestan gde je naše društvo. Znači, to je njegov prosvetiteljski rad, da pokažeš gde smo mi, gde bismo mogli da budemo, zašto je važno da tu budemo. I to je, na kraju, njegov politički angažman preko Demokratske stranke, koji se završio tako kako se završio.
I to je ta postavljena linija. Znači, ti si ostao na toj paradigmi, da se zaokružuješ teritorijalno, da stvaraš veliku državu, da se udaljavaš od sveta, da u svetu tražiš oslonac koji ohrabruje tu tvoju katastrofalnu politiku koja te drži u mestu, vuče te nazad, i da tražiš oslonac u tom zaokretu koji je posle Perestrojke i Glasnosti nastao u Rusiji. Ali ja mislim da je fatalno izgubiti iz vida da su ovde postojale alternative, da su postojali nosioci koji su uglavnom bili uklanjani, bilo tako što su pacifikovani, ili tako što su fizički likvidirani.
Svetlana Lukić: Da se vratim na početak: očigledno je da će posle rata u Ukrajini, kako god da se završi, da li strašno, katastrofalno ili apokaliptički, da će Rusija upasti, što je neko rekao, u sto godina samoće. Šta ako aktuelna vlast u Srbiji bude ostala čvrsto na ovakvom odnosu prema tom ratu: nije u redu narušavanje teritorijalnog integriteta, mi znamo šta to znači zbog Kosova, ali ne možemo da učestvujemo kažnjavanju Rusije?
Latinka Perović: Pa znate šta, mnogi ljudi koji su prijateljski orijentisani prema Srbiji, procenjuju u kom pravcu to sve može da krene. Oni govore da je Srbija na raskršću, i da stvarno mora da se odluči je li njena orijentacija prema Istoku, kako se to kaže, ili je njena orijentacija prema zapadnoj Evropi, gde je ona geografski. Ali na potrebu definisanja spoljne politike, koja bi bila usklađena sa zapadnoevropskom politikom, sa politikom Evropske unije, je upozoravano sve ovo vreme, mogli bismo reći, od ubistva Zorana Đinđića, i tu je izvršeno jedno maskiranje: mi smo na rečima za Evropu, mi pregovaramo, otvorili smo jedno poglavlje, drugo poglavlje, a u isto vreme ostajemo na toj paradigmu, da se zaokružujemo, da stvaramo umesto Velike Srbije sad kažemo Srpski svet…
Mislim da je vreme odluke zaista izrazito izoštreno, i da tu više tog pretvaranja ne može da bude. Vi morate, ako hoćete da budete deo te asocijacije koja ima određenu spoljnu politiku, da se opredelite. Šta ćete vi tu sada rizikovati, da li razvoj zemlje, naroda, svakog čoveka, ili ćete u želji da učvrstite svoju vlast ostati na staroj paradigmi, pa to je pitanje za razmišljanje svakog birača u Srbiji. Koliko će ta paradigma koja dominira političkom klasom, kako se to kaže, odjeknuti ponovo široko u biračkom telu, to je stvarno pitanje razumevanja šta se događa, pitanje posledica koje mogu da proiziđu, koje u svakom slučaju nas vode u dalju istorijsku stagnaciju, ja se nikada ne ustručavam da upotrebim i reč propadanje, jer narodi propadaju.
Ono što se po mom mišljenju gubi iz vida, to je da mi na delu imamo jednu društvenu strukturu koja je proizišla iz rata. Znači, i u svetu biznisa vi imate ljude koji su stekli imovinu u ratu, pljačkom, zločinima. Vi imate takve ljude i u akademskom svetu, vi imate takve ljude u medijima, takve ljude, pre svega, u političkim partijama. To su ljudi koji, naravno, braneći tu paradigmu, brane te osvojene pozicije bez obzira na cenu koju to ima po narod i po svakog građanina. E, to pitanje razumevanja je za mene ključno pitanje i plašim se da ono i ovoga puta ne izostane.
Svetlana Lukić: Hvala vam mnogo na ovom razgovoru.
Latinka Perović: Hvala vama, Ceco.
Peščanik.net, 12.03.2022.
UKRAJINA