Ruski problem

Koje je mesto Rusije u svetu? Ili je možda prikladnije, više ruski, postaviti pitanje o ulozi Rusije u svetu? Ovde ima smisla nešto konkretnije reći o samo dva aspekta ruskog problema.

Prvi, jednostavniji, može se videti poređenjem. U čemu je razlika između intervencija na Kosovu i u Gruziji? Ruska intervencija u Gruziji je imala za cilj promenu režima, što je bio i jedan od ciljeva intervencije na Kosovu. Ali, kakvom se novom režimu u Gruziji nada Rusija? Da će na vlast doći proruski političari. Da li je to moguće ostvariti demokratskim sredstvima? Odgovor je najverovatnije negativan. U tome je razlika sa intervencijom na Kosovu. Promena režima u Srbiji je bila moguća demokratskim sredstvima. A onda demokratski srpski režim i druge demokratije imaju mogućnost da se mirnim sredstvima zalažu za svoje interese, i kada su oni različiti i kada se podudaraju.

U Gruziji bi trebalo promeniti režim tako da on liči na ruski, pa da na vlast dođe neko ko će uspostaviti odnos razumevanja i saradnje sa ruskim vlastima. To je veoma teško ostvarivo demokratskim sredstvima. To znači da se otvara mogućnost da se pojave politički preduzetnici koji će imati upravo to za cilj. I dalje, slične političke prilike će se otvoriti autoritarnim vođama, ili onima koji bi to da postanu, i u drugim kavkaskim državama i državicama. Da li će se oni okrenuti Rusiji ili nekome drugome, zavisi od konkretnih okolnosti i od njihovih ličnih sposobnosti. Jasno je, međutim, da izgledi Rusije u velikoj meri zavise od širenja i održivosti autoritarnih režima, i to takvih koji neće tražiti zaštitnike na drugoj strani, iz straha da ih ruska blizina ne proguta.

Ruski ciljevi u tom području se mogu ostvariti ukoliko bi Rusija sa tim zemljama mogla da uspostavi odnos kakav, na primer, imaju Sjedinjene Države sa Centralnom Amerikom. Čim se postavi ovo poređenje, vidi se da to nije realistična ruska strategija. To je drugi ruski problem. Na granicama Rusije ne postoje periferni odnosi, a posebno ne periferni, izolovani sukobi. Kako god da se Rusija pomeri, to stvara globalne, a ne lokalne probleme. To je tako zato što se Rusija graniči sa svim ključnim svetskim žarištima sukoba ili je u njihovoj blizini. Tako da čak i lokalna akcija, kakva bi mogla da bude ova u Gruziji, mora biti deo sveobuhvatne strategije ruske spoljne politike.

Koja je to strategija i koje su posledice intervencije u Gruziji? Status Rusije kao velike sile zavisi od njenog uticaja u Evropi, od njene vojne moći i od značaja prirodnih resursa (pre svega nafte i gasa). Ova strategija može politički da se operacionalizuje na više načina. Putin je izabrao sukob sa Amerikom sa ciljem da oni zajedno uspostave strateško starateljstvo nad Evropom, kao u vreme hladnog rata. Tako posmatrano, razlika između invazije na Čehoslovačku i invazije na Gruziju je ogromna. Ne samo da Rusija ne arbitrira u Evropi, nego Evropska unija arbitrira u rusko-gruzijskom sukobu. Strateški posmatrano, to nije neki dobitak.

Pored toga, pritisak na druge države i državice u tom području će biti povećan, ali će političke posledice na Baltiku, u Poljskoj i u Ukrajini biti nepovoljne po Rusiju. Takođe, evroskepticima će biti teško da objasne kako bi se bezbednost i privredni napredak njihovih zemalja poboljšao ako Evropska unija ne bi postojala, a o raspuštanju NATO-a i da ne govorimo.

Možda još važnije od toga jeste uticaj koji će sve ovo imati na američku politiku. Ključni ruski partner u strategiji obnavljanja rusko-američke uloge u Evropi bili su američki evroskeptici, koji su bili veoma jaki u postojećoj američkoj administraciji. Ali njihov uticaj je sada oslabio, verovatno na duže vreme.

Zašto je Putin izabrao upravo strategiju sukoba? Razlog je prevashodno unutrašnjepolitički. Izbor je bio: demokratizacija uz demonopolizaciju privrede ili autokratija uz državnu kontrolu prirodnih resursa. Prva alternativa je rizičnija, ako ste već na vlasti. A autokratska vlast je možda neodrživa ako se izgubi kontrola nad, pre svega, naftom i gasom. Naravno, autokratski režim teži da se sukobima nameće demokratskim zemljama, posebno ako one nemaju značajnu vojnu moć, bar ne takvu kakvom raspolaže Rusija. Konačno, da bi sve to nekako funkcionisalo, potrebna je centralizacija vlasti. A to je najlakše postići militarizacijom. I to je unutrašnjepolitička konstrukcija koju Rusija sada ima. Iz nje sledi strateški izbor u spoljnoj politici.

Ovde ima smisla naglasiti i ulogu koju u svemu tome ima jedan deo ruske inteligencije. Njen verovatno najbolji predstavnik je bio pokojni Solženjicin. On je, kao toliki intelektualci u ruskoj istoriji, grubi pragmatizam ruske vlasti opravdavao idejom Rusije kao posebne, izuzetne zemlje. U kojoj vlast ima posebnu nacionalnu, evropsku i svetsku misiju. I to je taj ruski problem.

 
Peščanik.net, 17.08.2008.