Krajem decembra tvrdio sam da će 2022. biti teža od 2021 – godine u kojoj su tržišta i ekonomije sveta, ukupno uzevši, prošli prilično dobro, ostvarujući rast veći od očekivanog posle recesije 2020. Pred početak nove godine bilo je jasno da inflacija nije tranzitorna, da korona virus nastavlja da mutira i drži svet u neizvesnosti, kao i da se suočavamo s novim geopolitičkim rizicima. Prva od tri geopolitičke pretnje o kojima sam govorio bilo je gomilanje Putinovih trupa na granici sa Ukrajinom.
Posle dva meseca neuspelih diplomatskih inicijativa i odbijanja pregovora, Kremlj je pokrenuo veliku invaziju na Ukrajinu u operaciji za koju američki zvaničnici tvrde da ima za cilj da „obezglavi“ sadašnje demokratski izabrano vođstvo zemlje. Uprkos brojnim upozorenjima Bidenove administracije da Rusija ima ozbiljnu nameru da započne rat, slike ruskih tenkova i helikoptera koji ulaze u Ukrajinu šokirale su svet.
Sada treba ispitati kakve će biti ekonomske i finansijske posledice ovog istorijskog događaja. Pođimo od ključne geopolitičke konstatacije: ovo je dosad najveća eskalacija u drugom hladnom ratu kojim četiri revizionističke sile – Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja – pokušavaju da okončaju dugotrajnu dominaciju Sjedinjenih Država i međunarodni poredak pod kontrolom zapada ustanovljen posle Drugog svetskog rata. Otuda se može zaključiti da ulazimo u geopolitičku depresiju koja će proizvesti dalekosežne ekonomske i finansijske posledice širom sveta.
Pre svega, verovatnoća direktnog oružanog sukoba između najvećih svetskih sila u narednoj deceniji će porasti. Uz dalju eskalaciju rivalstva Sjedinjenih Država i Kine, Tajvan postaje još jedna potencijalna žarišna tačka, što dodatno produbljuje jaz između zapada i alijanse revizionističkih sila.
Jedan od velikih rizika je i mogućnost da tržišta i politički analitičari potcene implikacije tekuće promene geopolitičkog ustrojstva. Na dan početka invazije, 24. februara, na berzama u Sjedinjenim Državama zabeležen je rast, u nadi da će početak sukoba odložiti planove Federalnih rezervi i drugih centralnih banaka da podignu referentne kamatne stope. Ali rat u Ukrajini nije samo još jedan od perifernih, ekonomski i finansijski beznačajnih sukoba kakve smo viđali poslednjih decenija. Analitičari ne bi smeli da naprave istu grešku kao pred Prvi svetski rat, kada gotovo niko nije primetio približavanje velikog globalnog sukoba. Današnja kriza je geopolitički kvantni skok. Teško je preceniti njene dugoročne implikacije i značaj.
Što se tiče ekonomije, globalna stagflacija i recesija veoma su verovatni. Analitičari se već pitaju hoće li Federalne rezerve i ostale centralne banke imati kapaciteta da izvedu „meko spuštanje“ iz ove krize i svih njenih posledica. Nemojte previše računati na to. Globalnoj ekonomiji, koja se još nije oporavila od pandemije i posledičnih inflatornih pritisaka, rat u Ukrajini donosi veliki negativni šok na strani ponude. To će usporiti rast i podstaći inflaciju u trenutku kada se inflatorna očekivanja već otimaju kontroli.
Već su vidljive i prve posledice na finansijskim tržištima. Očekivanje velikog stagflacijskog šoka verovatno će dodatno oboriti vrednost globalnih berzanskih indeksa iz sadašnje zone korekcije (-10%) u zonu rasprodaje (-20% i više). Prihodi od sigurnih državnih obveznica inicijalno će opasti, a zatim početi da rastu prateći rast inflacije. Cene nafte i gasa će dodatno porasti – znatno iznad 100 dolara za barel – kao i cene mnogih drugih roba. Rusija i Ukrajina su veliki izvoznici sirovina i hrane. Bezbedne valute poput švajcarskog franka će ojačati, a cena zlata nastaviti da raste.
Ekonomske i finansijske posledice rata i dolazećeg stagflacijskog šoka najsnažnije će se osetiti u Rusiji i Ukrajini, naravno, a potom u Evropskoj uniji, zbog njene zavisnosti od ruskog gasa. Ali i Sjedinjene Države će biti pogođene. Svetsko tržište energije je duboko integrisano i skok cene brent nafte uticaće na cenu američke sirove nafte (VTI). Istina je, Sjedinjene Države su danas minoran neto izvoznik energije, ali ne mogu izbeći makro-distribuciju dolazećeg negativnog šoka. Manja grupa energetskih kompanija će uvećati dobit, ali domaćinstva i kompanije će zbog skoka cena morati da smanjuju potrošnju.
U takvom okruženju ekonomiju Sjedinjenih Država, koja je inače u dobrom stanju, čeka značajno usporavanje, na ivici recesije. Pogoršanje parametara finansijskog okruženja i gubitak poverenja kompanija, potrošača i investitora pojačaće negativne makro posledice ruske invazije, kako u Sjedinjenim Državama tako i u čitavom svetu.
Sankcije koje se uvode Rusiji – koliko god da su obuhvatne ili ograničene, i koliko god dugo da budu potrebne, iz razloga odvraćanja – neizostavno će naneti štetu ne samo Rusiji nego i Sjedinjenim Državama, zapadu i tržištima u razvoju. Kao što je američki predsednik Joe Biden više puta naglasio u obraćanjima američkom narodu, „za odbranu slobode svi ćemo morati da platimo cenu, ovde, kod kuće. To se mora jasno reći“.
Štaviše, ne možemo isključiti mogućnost da Rusija na nove sankcije sa zapada odgovori sopstvenim protivmerama: na primer, smanjivanjem proizvodnje nafte da bi dodatno povećala globalnu cenu. U takvom scenariju Rusija bi ostvarivala neto dobit dokle god priliv od uvećane cene premašuje gubitke zbog pada izvoza. Putin zna da može naneti asimetričnu štetu zapadnim ekonomijama i tržištima, jer je veći deo protekle decenije proveo spremajući ratne rezerve i finansijske mehanizme koji će ga zaštititi od dodatnih ekonomskih sankcija.
Duboki stagflacijski šok je scenario iz noćnih mora i za centralne banke, koje će u tom slučaju pogrešiti šta god da urade ili ne urade. S jedne strane, ako im je prioritet rast, moraće da odlože povećanje kamata ili da ih uvećavaju postepeno. Ali u današnjem okruženju – kada inflacija uveliko raste, a centralne banke su već u zaostatku – takvo odlaganje će podstaći inflatorna očekivanja i produbiti stagflaciju.
S druge strane, ako prihvate rizik odlučnijih mera, dolazeća recesija će biti još snažnija. Suzbijanje inflacije višim nominalnim i realnim kamatnim stopama podiže cenu novca i usporava čitavu ekonomiju. Već smo gledali ovaj film dva puta, u vreme naftnih šokova 1973. i 1979. Repriza koja nas čeka biće gotovo jednako bolna.
Centralne banke bi morale da reaguju agresivno na povratak inflacije, ali mnogo je verovatnije da će ovog puta pokušati da to nekako zaobiđu, kao i 70-ih. Tvrdiće da je u pitanju kratkoročni problem i da mere monetarne politike ionako nemaju uticaja i ne mogu rešiti problem negativnog egzogenog šoka na strani ponude. Kada dođe trenutak istine, popustiće i odabrati postepeno uvođenje restriktivnijih mera monetarne politike da bi izbegle pad u još dublju recesiju, a to će ponovo ojačati inflatorna očekivanja.
Političari će u međuvremenu i sami pokušavati da nešto preduzmu. Sjedinjene Države mogu probati da uspore rast cena benzina koristeći strateške rezerve ili tako što će pozvati Saudijsku Arabiju da iskoristi slobodne kapacitete da poveća sopstvenu proizvodnju. Ali to su mere sa ograničenim efektima, jer će rašireni strah od novih skokova cena dovesti do globalnog gomilanja zaliha energenata.
U takvoj situaciji Sjedinjene Države će se naći pod snažnim pritiskom da pronađu novi modus vivendi sa Iranom – još jednim potencijalnim izvorom nafte – i obnove nuklearni sporazum iz 2015. Ali Iran je praktično u savezu sa Kinom i Rusijom, a iranski lideri dobro znaju da će novi sporazum, kakav god da bude, verovatno biti poništen 2025. u slučaju da Donald Trump ili neki njegov imitator osvoji vlast u Sjedinjenim Državama. Otuda su izgledi za dogovor sa Iranom mali. Što je još gore, u odsustvu takvog sporazuma Iran će nastaviti da razvija svoj nuklearni program, što uvećava rizik od izraelskih udara na iranska nuklearna postrojenja. To bi udvostručilo negativni šok na strani ponude za čitavu globalnu ekonomiju. Različita geopolitička ograničenja značajno sužavaju manevarski prostor zapadnih ekonomija za pokušaje da neutrališu posledice rata u Ukrajini.
Zapadni lideri se ne mogu osloniti ni na fiskalne mere. Pre svega, Sjedinjene Države i mnoge druge razvijene ekonomije već su potrošile arsenal fiskalnih mera u borbi sa posledicama pandemije. Nagomilani su neodrživi deficiti, a kada kamatne stope porastu servisiranje duga će značajno poskupeti.
Što je još važnije, fiskalni stimulusi su u osnovi pogrešan odgovor na stagflacijski šok koji dolazi sa strane ponude. Mada se takvim merama donekle ublažava negativan efekat na rast, one u isto vreme pojačavaju inflatorni pritisak. A ako kreatori politika istovremeno primenjuju monetarne i fiskalne mere, posledice stagflacije mogu biti još teže upravo zbog podsticanja inflatornih očekivanja.
Veliki monetarni i fiskalni stimulusi koje smo videli posle globalne finansijske krize 2008. nisu delovali inflatorno, jer je kriza bila posledica šoka na strani tražnje usled kolapsa kreditnog sistema, i to u uslovima niske inflacije koja je tada bila niža od ciljane. Današnja situacija je sasvim drugačija. Suočeni smo s negativnim šokom na strani ponude u svetu u kom je inflacija premašila ciljanu vrednost i nastavlja da raste.
Privlačno je verovati da će rusko-ukrajinski sukob proizvesti nevelike i kratkotrajne ekonomske i finansijske posledice. Na kraju krajeva, na Rusiju otpada svega 3% globalne ekonomije (na Ukrajinu još manje). Ali ne treba zaboraviti da su arapske države koje su proglasile naftni embargo 1973. i revolucionarni Iran 1979. imali još manji udeo u globalnom BDP-u nego Rusija danas.
Globalne posledice Putinovog rata prvo će se osetiti na cenama nafte i gasa, ali tu se neće zaustaviti. Domino efekti će zadati teške udarce globalnoj ekonomiji u trenucima još sporog i neizvesnog oporavka od pandemije i rastućih inflatornih pritisaka. Efekti ukrajinske krize – i šira geopolitička depresija koju će ona proizvesti – biće sve, samo ne kratkotrajni.
Project Syndicate, 25.02.2022.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 09.03.2022.
UKRAJINA