Zar smo opet u Hladnom ratu? Moja prijateljica koja u Njujorku predaje savremenu istoriju rekla je svojim studentima da mogu da zahvale svojoj vladi za posebnu uslugu, pošto im je upriličila takvu vrstu političke delatnosti o kojoj bi inače morali da uče iz knjiga i dokumenata. Nekim mojim američkim poznanicima koji su doživeli prvi Hladni rat se – kako mi kažu – od ove poslednje reprize povraća. Meni je sve to uglavnom novo. Nije da o tim stvarima ne znam ništa, samo mi je ta vrsta iskustva bila uskraćena. U pokojnoj Jugoslaviji smo Rusima – posle 1948. – prilazili sa opravdanom rezervom, ali političku propagandu SAD nismo uzimali za ozbiljno, koliko god inače konzumirali njihovu pop kulturu. Hladnoratovska retorika je bila pre svega materijal za viceve. Sada mi sve to nije nimalo smešno.
Prema Putinu zapadni mediji (i istočnoevropski prodavci njihove robe) nikada nisu pokazivali naklonost. Međutim, uvek su o njemu pisali tako da se jasno videlo kako je reč o neprijateljstvu prema ličnosti, ne prema državi koju zastupa: o antiputinizmu, ne o rusofobiji. Zapadna politička i medijska mašinerija je volela Jeljcina. Čak je i prema Gorbačevu ta mašina pokazivala izvesne simpatije – kako i ne bi, ako se setimo koga je nasledio. Ali su ga teško nasamarili kada su mu obećali da se NATO neće širiti na istok, pa je podržao ujedinjenje Nemačke. Da nije bilo tog verolomstva, danas ne bismo imali krizu u Ukrajini.
Putin pripada onoj vrsti političkog vođe kakvog je teško voleti. Njegov autoritarizam ne uklapa se u zablude o slobodi raširene na zapadu. I to je sasvim dovoljno objašnjenje zašto on ne uživa simpatije zapadnih političara i medija. (Naravno, postoje mnogo značajniji razlozi za ovakav odnos prema ruskom predsedniku, ali ovde ću ih ostaviti po strani.) Ali epidemija rusofobije koju gledamo ovog proleća predstavlja nešto drugo. Otkud ona?
Pre četvrt veka, kada je Jugoslavija počela da se raspada i kad je raspad federativne države prerastao u rat, zapadni komentatori govorili su o drevnim mržnjama ukorenjenim na Balkanu, o „balkanskim duhovima“ koji su jedva čekali da izađu napolje i zaplešu krvavi ples. Kakvo prosto, čisto, sasvim razumljivo i uverljivo objašnjenje! I kakva kriminalna glupost! Kriminalna jer je zbog nje razaranje trajalo duže i bilo gore nego što bi verovatno bilo da je takozvana međunarodna zajednica imala malo zdravog razuma. Svako ko je pratio razvoj događaja u to vreme mogao je da vidi kako se ova mržnja stvara iz dana u dan i iz godine u godinu. Mržnja se uvek proizvodi. I kad se rađa brzo, nikada se ne pravi preko noći. I nikada nije prosto odgovor na neko delo ili događaj. Ona je izabrani, osmišljeni i realizovani odgovor. Ona je odgovor u koji je uložen politički rad.
Rusofobija čiji smo svedoci nije spontani odgovor na dešavanja u Ukrajini. I pored svih novih komunikacijskih tehnologija, ona se nije mogla stvoriti od danas do sutra. Isto tako ne verujem, ako smem tako da kažem, da su je izvukli iz zamrzivača u koji su je sklonili nakon pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza. Šta ako smo sve ove godine živeli sa njom? Kao što neprijateljstvo treba stvoriti, tako se ono mora i razgraditi ako više nećemo da živimo s njim. Hladni rat nikada nije demontiran, razgrađen i uklonjen. Samo se ono što su prozvali pobedom u Hladnom ratu rasteglo na preko dvadeset godina. Dve decenije smo živeli u hladnoratovskom trijumfalizmu, što znači da smo zapravo živeli u Hladnom ratu.
Ali u kakvoj su vezi Hladni rat i rusofobija? Hladni rat je bio više od rusofobije. Hladni rat je bio sukob zapada, takozvanog slobodnog sveta, sa komunizmom. Ako pogledamo SAD koje su pokrenule Hladni rat, rusofobija je bila prezentacija Hladnog rata za masovnu potrošnju. Komunizam su bili Rusi, a ne ideologija koja je zagovarala drugačiji politički sistem i drugačiju organizaciju društva i ekonomije. Protiviti se ideologiji prezahtevno je i preopasno za plebs; treba onemogućiti i samu pomisao na alternativne društvene i političke sisteme. Uspešna ideologija se ne upušta u ideološke sukobe. Suparnička ideologija ne predstavlja se kao nešto što ima svoju logiku, nego kao bezumna posebnost onih drugih koji sa nama ne dele naše samorazumevanje. Kada su ljudi koji danas drže dizgine američke političke i ekonomske sile bili školarci, na vežbama samozaštite krili su se ispod klupa od Rusa, a ne od komunizma.
Osnovna logika Hladnog rata je, prema tome, antikomunizam. Dok je američka vlast plašila ljude Rusima, proganjala je domaće komuniste ili druge disidente koje je sumnjičila ili optuživala za komunizam. Taj teror je bio personalizovan, poistovećivan sa Makartijem. Makarti je otišao, ali nije bilo demakartizacije. Nije bilo nikakvog političkog procesa analognog denacifikaciji, posleratnom nemačkom obračunu sa nacizmom, sa kojim Hladni rat deli fundamentalistički antikomunizam. Ironija današnje situacije je u tome što je fundamentalistički antikomunizam ostao, dok je komunizam propao. Antikomunizam se sada hrani rusofobijom, preživljava kao popularni prikaz samog sebe iz herojskog doba Hladnog rata. Prosto rečeno, ostali su samo Rusi: ostala je samo rusofobija.
Međutim, dogodilo se još nešto što prevazilazi ironiju i što se može objasniti antikomunističkim srodstvom Hladnog rata i nacizma. Raspirivači Hladnog rata iz našeg slobodnog sveta sada su se u rusofobiji povezali sa ukrajinskim nacistima. Izgleda da je Hladni rat u svom novom izdanju zahvatio Drugi svetski rat. Drugi svetski rat kao rat protiv nacifašizma, u kojem su najveći hladnoratovski protivnici bili saveznici, zaista kvari i remeti osnovnu logiku Hladnog rata. Da bi Hladni rat danas sakupio dovoljno snage za svoj zamah i uspeh, mora da uspostavi kontinuitet sa antikomunizmom pre Drugog svetskog rata. Po istoj logici, otpor novom početku Hladnog rata trebalo bi da se osloni na tradiciju antifašizma.
Dnevnik.si, 30.04.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.05.2014.
UKRAJINA