Rumunija je zemlja koja je za manje od tri decenije prevalila put od jedne od poslednjih komunističkih diktatura, iz koje su prema predanjima naših starijih sugrađana dolazili jeftina radna snaga i orasi, do stabilne članice Evropske unije sa nezavisnim pravosudnim sistemom. Otac mi je svojevremeno govorio da su mu 80-ih godina prošlog veka na ulici u Bukureštu prilazili ljudi koji su želeli da od njega otkupe farmerke i teksas jaknu koju je nosio, jer nisu imali mogućnosti da ovu robu kupe u sopstvenoj državi.
Nakon 42 godine pod komunizmom i 21 godine pod diktaturom Čaušeskuovih i turbulentnog post-komunističkog perioda Rumunija je početkom 21. veka primljena u Evropsku uniju. Ova (budimo realni) politička, a ne vrednosna odluka, sama po sebi nije značila automatski zaokret i ekonomski prosperitet koji se podrazumeva za članice ove organizacije. Umesto toga, svaka od nadolazećih vlada suočavala se sa problemima izgradnje stabilnih institucija, poštovanja ljudskih prava i demokratskog sistema vrednosti.
Uspešno ili manje uspešno, sitnim koracima, Rumunija se otvarala prema Evropi i svetu. Sa mogućnostima koje EU integracije nose došao je novac, a time i pojedinci koji su u tome videli mogućnost da se i sami okoriste o te mogućnosti kroz sticanje ličnog bogatstva, zloupotrebom pozicija moći na kojima se nalaze, a o čemu smo i sami svedočili u post-petooktobarskom periodu (a čemu svedočimo do današnjeg dana). I tako je bilo sve dok se nije pojavila jedna Laura.
Laura Koveši (Laura Codruța Kövesi) je 2006. godine, sa svega 33 godine života, izabrana za republičkog javnog tužioca Rumunije, kao prva žena i ujedno najmlađi tužilac kome je to pošlo za rukom. Na ovoj poziciji zadržala se do 2012. godine, odnosno do kraja mandata (opet, jedini tužilac kome je to pošlo za rukom), nakon čega je postala glavni tužilac posebne Nacionalne direkcije za borbu protiv korupcije, gde se zadržala sve do 2018. godine, kada je smenjena od strane tadašnjeg ministra pravde Toadera Tudorela, političkom odlukom i prilično nemuštim obrazloženjem o prekomernoj upotrebi ovlašćenja.
Laura Koveši najviše se proslavila postupkom koji je 2015. godine pokrenula protiv Viktora Ponte, tadašnjeg predsednika Vlade Rumunije, koji je iniciran zbog navodne utaje poreza, pronevere i pranja novca tokom 2007. i 2008. Ponta je kasnije te godine podneo ostavku, istina uz drugačije zvanično obrazloženje, ali svakako pod velikim pritiskom javnosti čije poverenje je zadobila ambiciozna tužiteljka. Interesantno je napomenuti da je Ponta tokom 2018. dobio srpsko državljanstvo, a prethodno je ovde (gle čuda) zatražio i azil.
Nije se Laura „okomila“ samo na Pontu. Pokrenula je postupke protiv više gradonačelnika i predsednika opština (uključujući i poznatog gradonačelnika Bukurešta Sorina Opeskua, koji je tu dužnost obavljao u periodu 2008-15), više poslanika u nacionalnom parlamentu, kao i nekoliko bivših rumunskih ministara i desetine sudija, tužilaca i delatnika u okviru pravosudnog sistema.
Ono što, pak, predstavlja suštinsku razliku u odnosu na naše populističke i medijski ispraćene sudske postupke, pritvaranja, pravosudne reforme i ostale medijsko-pravne maskarade jeste i procenat osuđujućih presuda donetih po postupcima koje je vodila Laura Koveši a koji iznosi preko 90%.
Sve ovo je bilo zapaženo i na široj evropskoj sceni i dovelo do toga da Laura Koveši u oktobru 2019. bude izabrana i za glavnu tužiteljku EU, pogađate – prvu ženu u njenoj istoriji. I na novoj poziciji nastavila je sa beskompromisnom borbom koja ju je tu i dovela. U novembru 2021. u Hrvatskoj je uhapšena Gabrijele Žalac, bivša ministarka za regionalni razvoj i EU fondove, članica predsedništva HDZ-a, pod optužbom da je proneverila preko milion evra prilikom nabavke softvera za svoje ministarstvo (što je „sića“ u poređenju sa top 10 afera koje su se u Srbiji dogodile prethodnih godina). Poslednja u nizu „žrtava“ evropske tužiteljke jeste i bivši bugarski premijer i „batko na“ predsednika Srbije, Bojko Borisov, koji se sumnjiči za zloupotrebu evropskih fondova u Bugarskoj iz oblasti poljoprivrede, građevinarstva i javnih nabavki.
Kako je krenulo, deluje da Laura ne namerava da se zaustavi. I ne treba. Ona samo radi svoj posao. Da bi nastavila sa sprovođenjem pravde i obavljanjem tog posla, potrebna joj je samo politička potpora koja se ogleda u tome da joj – dozvole da radi.
Mi sa druge strane imamo Zagorku Dolovac, uspavanu i nezainteresovanu za svoj posao i pored ogromnih ovlašćenja koja joj stoje na raspolaganju i više nego dovoljno indicija da pokrene i vodi postupke slične onima koji su proslavili Lauru Koveši. U nekom od sledećih tekstova baviću se ovlašćenjima republičkog javnog tužioca u Srbiji i prilici koju će osoba koja bude izabrana na tu funkciju, nakon gore pomenute, imati da preokrene ovo društvo.
Zašto u svakoj prilici, javno i privatno, govorim da je Srbiji potrebna jedna Laura Koveši? Zato što nijedna politika, ma koliko demokratična, proevropska i/ili „ljudskopravaška“ ona bila, ne može da kompenzuje i nadomesti odsustvo nezavisnog tužilaštva i sudstva. „Nezavisno tužilaštvo/sudstvo“ samo po sebi jeste pleonazam. Tužilaštvo/sudstvo je ili nezavisno ili i ne postoji. Ili je u potpunosti odvojeno od izvršne vlasti ili ne obavlja funkciju zbog koje je ustanovljeno. Ono tužilaštvo i sudstvo koje, kao kod nas, zagleda i osluškuje reakcije izvršne vlasti, pa na osnovu toga formuliše svoje poteze i odluke (čast izuzecima) bolesno je i osuđeno na propast. Ne samo ono, nego čitava država i narod. Onog dana kada to promenimo imaćemo šansu. Imaćemo državu.
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI)
Peščanik.net, 18.06.2022.
REFORMA PRAVOSUĐA