San i java u Srbiji

Tu smo, na deset dana do izbora. I, šta vidimo? Ako gledamo našu stranu, a nema razloga da je pažljivo zagledamo, jer sve već znamo i doneli smo (odavno) odluku da glasamo protiv, stvari izgledaju – očekivano. Studenti koriste sve svoje raspoložive resurse i to rade impresivno. Stranke, pak, i dalje trpe udarce i dovijaju se kako znaju i umeju da uzmu svojih 3 posto. Tu smo gde smo, moraju ih uzeti. Da nije od egzistencijalne važnosti, bilo bi zanimljivo, ako ne baš i zabavno, spekulisati o tome šta bi sve 25. oktobra moglo biti takozvano strateško glasanje.

Ali, nije zanimljivo, nego je presudno. Zna čitalac, slušao je mnogo puta o tome, strateško glasanje je kada glasaš ne za ono što ti je prvi izbor, nego za ono što procenjuješ da ima najveće šanse da ostvari dobar rezultat na izborima, a najbliže ti je po stavovima posle tvog prvog izbora. Obično se uzima da se strateški glasa za najjačeg kandidata ili listu unutar grupe za birača prihvatljivih aktera na izborima. Ali, to važi kada na izborima glasamo za nekoga. Ovo su izbori – neka mi oproste svi kandidati koji na izbore izlaze kao predstavnici pobunjenog društva – na kojima glasamo: protiv.

E sad, psiholozi će to znati bolje od mene, ali hajde da i ja kažem, negativne opcije manje su privlačne od pozitivnih. Kada se glasa protiv, to je negativna opcija i kao takva, može biti neprivlačna za neke birače. Pa da to preformulišemo i ponudimo alternativnu verziju: referendumsko pitanje glasi – da li si za promenu režima ili protiv promene režima. I onda glasaš za.

Zato atmosfera nije izborna nego je referendumska. Ali, i u referendumskom okruženju, proporcionalni izborni sistem dozvoljava više aktera na strani protiv režima. Da bi se ostvario pun učinak, to jest totalni zbir glasova protiv, važno je samo da svi akteri protiv pređu cenzus. To onda znači da strateško glasanje u našem konkretnom slučaju više nije glasanje za najjačeg među nama bliskim akterima. Naprotiv, zbog opasnosti da ostanu ispod cenzusa, strateška odluka bi bila da se glasa za slabije aktere.

Da li ja to sada nekoga nagovaram za koga da glasa 25? Ne, ne pada mi na pamet da to radim. Samo hoću da nabrojim koje su nam izborne opcije na stolu. A nema ih mnogo. Zapravo su samo dve. Ako smo uvereni da će svi glasati za studente i da će stranke opozicije dobiti zanemarljiv broj glasova, praktično nebitan kada se na izborne rezultate primeni D’Hondtova formula, onda naravno – za studentsku listu. Ali, ako smo procenili da će broj glasova za stranke ipak biti velik, iako nedovoljan za cenzus, onda bi strateško ponašanje podrazumevalo da se doda glas (mrskoj) opoziciji.

Da li nas je to opozicija ucenila izlaskom na izbore, pa sad treba da razmišljamo i o njoj, iako ne bismo? Da li mislimo da će nezasluženo dobiti glasove koji joj inače ne bi otišli, jer će ljudi strateški glasati za nju? Ili pak mislimo da će se time makar neznatno kompenzovati šteta koju opozicija trpi zbog – da kažem tako – nenormalne kampanje protiv nje ne samo pred ove izbore nego i u proteklih deset i više godina? Da li će stigma s kojom opozicione stranke izlaze na ove izbore konačno biti – zasluženo ili nezasluženo, svejedno – skinuta s njih ako pređu cenzus?

Da jasno kažem – sve je to nebitno. Važno je samo da 25. pobedimo režim. Ili da barem dobijemo tesan poraz – koji će biti ravan pobedi. Jer, idu ubrzo sledeći izbori. Dakle, da ponovimo, ovo nisu izbori na kojima se glasa za, niti izbori za najjačeg aktera na strani pobunjenog društva (pobogu, već znamo ko je najjači). Ovo su izbori protiv, i samo je to važno. I zato svako od nas tog 25. treba da se vodi prema tom jednom jedinom cilju. I da donese (stratešku) odluku kako ćemo svi zajedno stići do njega. Gaziti po strankama, i veličati samo studente u narednih deset dana, nema više smisla.

Grupni izborni portret je gotov, na toj slici više nema izmena, a na nama je to kako da najviše dobijemo iz rasporeda na toj slici. Jeste, neće biti lako 25. Ali, kada znamo šta je na stolu i koje opcije imamo, možda ćemo umeti da donesemo ispravnu odluku. Tako stoje stvari na našoj strani.

Zagledani u sebe, skloni smo da previdimo kako stvari stoje na drugoj strani fronta. A kada pogledamo, tamo vidimo raspad. I ne, nije ovo zatvaranje očiju pred činjenicama niti pokušaj da stvari predstavimo onako kako odgovara našim željama. Pogledajte i sami. Usred kampanje, SPS se raspada. Potpuno je jasno da SNS ne može sam do polovine poslanika u parlamentu. Jasno je i da mu je SPS prvi poželjni partner za moguću koaliciju. Ali, taj potencijalni partner nestaje pred našim očima. To se strankama vlasti nije događalo na prethodnim izborima. I to jeste potvrda slabosti.

Čitalac će reći, pa i opozicione stranke koje izlaze na izbore se raspadaju pred našim očima. Istina. Ali, to ne gledamo prvi put. U stvari, na to smo navikli. I pošto nas se te stranke ovaj put same po sebi uopšte ne tiču, ne treba da nas bude briga kako se osipaju. Mi imamo cilj i treba da glasamo u skladu s tim ciljem, bez obzira na sve. Uostalom, kada glasate za opoziciju u Srbiji, brzo se naviknete da glasate uprkos svemu. I da se ne obazirete na očigledne greške i propuste. Dakle, mi smo iskusni, prekaljeni birači, neće nas omesti stvari koje gledamo već decenijama.

Ali, birači vlasti moraju biti zbunjeni. Za njih su sve ovo nove stvari. Treba verovati da će odmetnuti delovi SPS-a odvući sa sobom neke birače vlasti u apstinenciju, ako ne baš i ka akterima pobunjenog društva. Ali, SPS je manji problem u ovom trenutku za SNS. Veći im je problem osipanje u sopstvenim redovima. Sada već mitski intervju s bivšim članom SNS-a bio je nezamisliv donedavno. Neka se seti čitalac, jedino što su Stefanović i Hrkalović imali da kažu kad su istupili ili kad su bili izbačeni iz stranačkih redova bile su izjave odanosti vođi.

Sporost i obazrivost s kojom režim hoće da otme i sebi prilagodi slobodne medije nije slika njegove mudrosti ili podmuklosti, to je demonstracija slabosti. Čak je i legendarni, jer je tajni, spisak imena na listi za pomilovanje demonstracija slabosti. Ne bi me začudilo da je na toj listi i sam Vučić, kao što su nekada argentinski generali amnestirali sami sebe kada su videli da je njihova hunta pred padom.

SNS u punoj snazi ne bi ni trepnuo da tužiocima i sudijama ispostavi uputstva/naredbe koga smeju da gone a koga ne. Sada vidimo da se možda spremaju da se suoče sa od njih nezavisnim tužiocima i sudijama, pa spremaju preventivni spisak pomilovanja. Tako je, slabi su, to hoću da kažem, i to demonstriraju iz dana u dan. Pa zašto su onda uopšte raspisali izbore – to pitanje lebdi već mesec dana nad Srbijom. O tome možemo spekulisati. Recimo, nisu više mogli da trpe pritisak pobunjenog društva. Oho, smeje se čitalac, naivan sam, misli.

Neka mu bude. Druga verzija bi mogla biti o pritisku spolja. EU je rekla da je došlo vreme za izbore, pošto je Vučiću dala dovoljno vremena da reši krizu u Srbiji a on to nije uspeo. Vučić je možda rekao – dobro, neka budu izbori, ali da mogu da kradem, pretim i ucenjujem kao i do sad. EU je rekla, neka bude tako, ali povukla granice za nasilje koje može da – ne vidi. Ako je tako bilo, a to sad ne možemo pouzdano znati, možda bi taj 25. mogao (zbog tih povučenih granica za nasilje) biti prijatniji nego što smo skloni da ga zamislimo. Jeste, koristim eufemizme, i čitaocu je jasno zašto to radim.

U treću spekulaciju – da je Vučić procenio da je konačno zaustavio rast podrške studentima i da je konsolidovao sopstvene redove – teško je poverovati. Jer, kako je konsolidovao ako se SPS raspada, ako mu članovi beže is stranke i otvoreno govore o kriminalu u stranci, i ako se unapred spremaju pomilovanja… To je dakle slika na deset dana pred izbore. S obzirom na ono čemu smo se nadali do pre dve godine, pa i kasnije, reklo bi se da je ovo slika iz snova. Ostaje još samo da uradimo sve – a to je samo da glasamo protiv – da se taj san 25. ne bi pretvorio u (novi) košmar.

Peščanik.net, 16.10.2026.