Sebični gen

Dokins to tako dobro radi!

Ako biste se upustili u analizu istorije sukoba naučnih teorija i njihovih autora u okviru evolucione biologije, verovatno biste pomislili da se o toj evoluciji ne zna ama baš ništa i da je sam koncept evolucije samo jedna apstraktna filozofska konstrukcija. Iako po sukobima koji je prate nije bitno drugačija od drugih oblasti nauke, evoluciona biologija ima dodatno opterećenje u samom fenomenu kojim se bavi – evoluciji! Na prvi pogled, evolucija je sasvim kontraintuitivna – jedinka se genetički ne menja od početka do kraja svog života, a opet živi sistemi na višim nivoima (populacije, vrste) podležu evolucionim (genetičkim) promenama iz generacije u generaciju.

Nema nikakve sumnje da se živi svet menja, dokaza ima nebrojeno mnogo. Ne postoje ni sporenja oko toga koji sve procesi u tome učestvuju. U savremenoj nauci, ta znanja prepoznajemo i primenjujemo u sasvim različitim oblastima, uključujući i široko polje društvenih i humanističkih nauka. Gde je onda problem?

Prvo moram da obrazložim zbog čega je to važno za analizu knjige „Sebični gen“. Ričard Dokins je danas, možemo mirne duše to reći, jedan od najpoznatijih evolucionih biologa u široj javnosti, ali i među najosporavanijim u naučnoj zajednici. Ovaj harizmatični „skandal majstor“ ima važnu životnu misiju – popularizaciju nauke i sekularnog humanizma. On o nauci piše na beskrajno zabavan način, a njegovo šarmantno koketiranje sa ateizmom i ismevanje religijske vere sa naučnog i filozofskog aspekta („Zabluda o Bogu“, Heliks, 2008) neverovatno uzburkava svetsku javnost.

Iako su često izazivala negodovanja među naučnicima, njegova do ekstrema pojednostavljena objašnjenja evolucije pokrenula su debate u nauci i rezultovala pojavom nekih sasvim novih struja i istraživačkih programa. Čak i oni koji ga ne vole ne mogu negirati da golicanje naučnog intelekta izazvano njegovim idejama ima uticaja na širenje i napredak nauke, makar i u pravcu osporavanja Dokinsa.

Dozvolićete da ovde iznesem jedan sopstveni stav koji, čini mi se, skromno delim sa Dokinsom. Nauka u savremenom svetu ne sme da ostane privilegija malobrojnih, niti naučnici mogu sebi dopustiti luksuz arogantnog izdvajanja od ostatka društva. Nauku treba popularisati, približiti je svima, uključujući i one koji se njome nikada neće baviti. U suprotnom, gledaćemo još strašnije manifestacije onoga čemu trenutno i prisustvujemo – opštem osporavanju religijskih fundamentalista svega što miriše na nauku i racionalno mišljenje, što vodi užasnom zaokretu čitavog društva u prošlost, gde su na ceni misticizam i praznoverje, a ne razum. S druge strane, postoji velika šansa da će vas naučna zajednica dočekati na nož zbog nedostatka naučne strogosti u vašem delovanju. Oni koji su „preučili“, tj. „obrazovanjem stekli previše filozofskih alatki“ (Dokins), teško se mogu uzdržati od svoje čiste naučne aparature, čak i ako bi to doprinelo opštem dobru. Retko ko će se usuditi da hoda po toj tankoj liniji između naučnog šalabajzerizma i aristokratski nedodirljive besprekorne nauke.

Ričard Dokins je jedan od retkih kojima to polazi za rukom. Sama činjenica da se njegova kovanica „sebični gen“ zadržala više od trideset godina u biologiji (prvo izdanje „Sebičnog gena“ pojavilo se 1976. godine), pa čak i upotrebljena za označavanje jednog specifičnog dela genoma (sebična DNK), ukazuje da njegov koncept ima nekakvo naučno utemeljenje.

Prema Dokinsu, geni su entiteti čija je osnovna svrha bespoštedno umnožavanje iz generacije u generaciju. Živa bića, u kojima se geni i nalaze, predstavljaju usputne stanice ovim malim delićima DNK molekula – jedinke su mašine čiji je jedini smisao obezbeđivanje genima da se umnože. Kada se organizam reprodukuje, tj. ostavi potomstvo, kopije gena će se preneti u naredne generacije. U suprotnom, gen će umreti zajedno s tim bićem. Dakle, budući da se nalazi u jedinkama, broj kopija jednog gena u narednoj generaciji zavisiće od broja potomaka koje će zbirno ostaviti sve roditeljske jedinke u čijem se sastavu taj gen već nalazi.

Uspešan gen (varijanta gena – alel), gen koji će iz generacije u generaciju biti sve više zastupljen u populaciji, jeste onaj koji najviše pomaže opstanku i razmnožavanju organizama. Na primer, varijante gena koje obezbeđuju debelo i belo krzno polarnog medveda, adaptaciju na snežnu i hladnu klimu, pomoći će opstanku malih medvedića koji ih imaju u svom genotipu, i samim tim povećava se šansa da će se oni jednog dana razmnožiti. Posledica je, naravno, sve veća učestalost takvih alela u populaciji, dok su ostali sve manje prisutni, a s vremenom mogu i potpuno nestati.

Budući da „uspeh“ jednog gena ili alela znači „neuspeh“ drugih, Dokins ovu logiku rasteže do definisanja konkurentskih odnosa među njima i sebičnog interesa svakog gena u toj utakmici, koji se može odražavati i preko sebičnog ponašanja jedinki. Sebični interes jednog gena može biti i međusobna pomoć srodnih jedinki koje nose iste varijante, jer se njegova brojnost može i na taj način povećati. Priča o altruizmu – pomoć drugima na račun sopstvene štete, mnogo je šira, posebno u ljudskoj vrsti, i podrazumeva razlikovanje biološkog i recipročnog altruizma. Ovde ćemo samo spomenuti jednu važnu i širu implikaciju Dokinsovog fokusiranja altruizma na gene. Zvuči paradoksalno, ali biološki altruizam se zapravo može posmatrati kao čist sebičluk gena.

Sama evolucija upravo podrazumeva ovakav proces – jedinke se ne menjaju, ali se kroz generacije menja učestalost jedinki koje nose različite genetičke varijante. Pored prirodne selekcije koja je gore opisana (nestanak varijanti koje su nepogodne za životne uslove i povećavanje učestalosti pogodnih), postoje i drugi mehanizmi koji menjaju frekvencije gena u populaciji. Uzgred, zanemarivanje drugih mehanizama evolucionih promena jedna je od najvažnijih zamerki na Dokinsov račun.

Za Dokinsa, gen, a ne jedinka, jeste osnovna jedinica selekcije. Jedinke su samo kratkotrajni nosioci, ono što se računa je gen. Većina biologa se ne slaže sa ovakvim stavom, već nivo delovanja selekcije podiže na jedinku. Takvo gledište ima nesporna obrazloženja. Gen unutar organizma stoji u društvu drugih gena koji utiču na međusobno ispoljavanje. Jednom rečju, individua nije jednostavan zbir gena, već dobija potpuno nove kvalitete iz ovih genetičkih međuuticaja. Na kraju, selekcija ne može ni „videti“ gen; njen efekat zavisi od ukupnog sadejstva gena i životne sredine u formiranju fenotipa jedinki (izgleda, fiziologije, ponašanja, itd.), pri čemu neke u preživljavanju i reprodukciji prolaze bolje od drugih.

Da se razumemo, Dokins je suviše dobar evolucioni biolog da sve ovo o kompleksnosti ispoljavanja genetičke informacije ne bi znao. U svojoj knjizi on o tome piše u više navrata, posebno u beleškama koje su dodatak novom izdanju, gde odgovara na zamerke koje su se nakupile tokom trideset godina. Kada se svedu računi, uzimajući ili ne u obzir svu ovu inherentnu kompleksnost, evolucija u svojoj krajnjoj manifestaciji jeste promena učestalosti gena. Možda je najbolje reći da gen nije jedinica selekcije, ali jeste jedinica evolucije.

Kako ja shvatam Dokinsa, a priznajem da sam mu naklonjena i verovatno u tom smislu i subjektivna, njegov genocentrizam je jednostavno svođenje priče na manifestacionu suštinu, pomalo ekstremni redukcionizam neopterećen svim onim komplikovanim fenomenima koji evoluciju svakako prate.

Sledeća godina je GODINA DARVINA! Navršiće se 200 godina od njegovog rođenja i 150 godina od štampanja knjige koja je promenila svet – „Poreklo vrsta“. Nadam se da će i Dokins doći u Beograd. Zvali smo ga.

Odlomak iz knjige Sebični gen

Peščanik.net, 09.06.2008.