Sevdalinka

Sevdah je jedna od onih turskih reči koje su se odomaćile u svim balkanskim jezicima, i koje imaju tako specifično značenje da se zapravo uopšte ne mogu prevesti – mogu se samo beležiti razlike u nijansama značenja od jezika do jezika. Takve reči su toliko odomaćene, da zapravo preuzimaju odliku “balkansko” i predstavljaju upravo ono po čemu se balkanske kulture razlikuju od drugih. Primera radi, reči kao inat, ćef, merak, dert i naravno – sevdah. Upravo neprevodivost ovih reči, koje se većinom odnose na stanje duha i na ponašanje koje balkanske kulture sa njim povezuju, daju boju balkanskim jezicima, zajedničku kulturnu uspomenu i neizmenjive elemente identiteta koji je izvan nacionalnih izmišljotina i propisanih pojmova. Ukratko, svet balkanskih užitaka.

Sevdah označava crnu boju, zatim crnu žuč, pa ljubavnu želju, i konačno ljubav samu, i pesmu koja je prati. Antropološke paralele između arapskog shvatanja ljubavne želje i evropskog razumevanja funkcionisanja tela nisu u toj stvari mnogo različite: posvuda žuč igra važnu ulogu u zamišljenome mehanizmu koji određuje naše ponašanje. Sevdalinka, pesma uz sevdah, je konačni kulturni proizvod koji prakse opisuje, i izaziva. Nastala je u Bosni, a doba nastajanja možemo opredeliti onda kada se pesma “primila” u javnoj svakodnevici, u kafanama, na proslavama, zabeležena na fonogramu. To je doba austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. Sevdalinka izlazi iz ženskih odaja i postaje ne samo element javne zabave, nego i područje sticanja novca i slave. Uspeh sevdalinki je takav da se širi i na druge krajeve Balkana, izvode ih posvuda, ne samo u muslimanskim kulturama. Sem saza, arapske gitare koja prati napev zaljubljenog/zaljubljene, stvaraju se mali orkestri koji prate pevače, ali i pevačice. Sevdalinka, između dva rata, je već uveliko važan deo popularne kulture, u kojoj se “orijentalna osećajnost” dobro prodaje, a njena karijera se nastavlja i posle Drugog svetskog rata. Bosanske sevdalinke su pevali svi, od tradicionalnih lokalnih pevača i ansambala, do Josipe Lisac i prvih zvezda nove “narodne” muzike, odnosno ranog turbo-perioda, kao što je bila Silvana Armenulić. Sevdalinke su bile toliko popularne da su ih i dalje izvodili i nanovo pisali i pevači sasvim druge orijentacije, recimo pevači starogradskih pesama i njima bliskih šlagera. Tako je Predrag Gojković Cune imao ogroman uspeh sa neo-sevdalinkom Kafu mi draga ispeci, a docnije i Nedžad Salković sa Ne klepeći nanulama. Ova dva primera sastavljanja nove pesme od starih elemenata rečito govore o tome kako su nastajale nove pesme – u improvizovanju sa trezorom motiva koje muzičar ima u glavi, jer su stalno prisutne. U šezdesetim godinama prošloga veka se već razlikuju dve grupe izvođača i dva stila sevdalinki, jedan, koji se razglašava bližim tradiciji, i drugi, koji prati razvoj pop-narodne muzike. Dok u drugome možemo čuti čak i električne gitare, prvi se zadovoljava sazom i dairama, ili malim orkestrom sa harmonikom. Velike muzičke kuće toga doba, recimo Jugoton, izdaju i jedno i drugo, jer lokalne potrebe nisu manje od pop-narodnih. Veliki pevači tradicionalnih sevdalinki, kao što je recimo bio Zaim Imamović, traženi su isto toliko koliko i novi pop-pevači.

Otkuda takav uspeh sevdalinke? Kao svaka prava urbana i subkulturna muzika Balkana, ona se lako prilagođava novim muzičkim oblicima – recimo šlagerima, čak i valceru, i ne gubi osnovnu sposobnost, improvizovanje. Emocije, posebno ljubavne, uvek imaju tržište. Sevdalinku zbog toga ništa nije moglo da uništi – čak ni rat. Na njegovim ruševinama je mogla ponovo da se digne, čak i kao nacionalna vrednost.

Na svu sreću, užitak u ljubavnoj tuzi je mogao da povrati autentičnost subkulture i da ne ostane u identitarnoj pustinji: najbolji primer za to je Damir Imamović, izvođač i proučavalac sevdalinki, koji je pri tome i unuk Zaima Imamovića. Dovoljno je samo čuti “programsku” tačku Damira Imamovića, američku bluz klasiku Summertime. Izvodeći ovaj komad sa minimalnim orijentalnim modulacijama, Damir Imamović pokazuje da oba muzička stila dolaze iz sličnog društvenog i kulturnog konteksta, subkulturnog. Oba žive od istog izvora – improvizacije. I paradoksalno, oba danas razumeju pre svega elite. Ništa čudno, danas su intelektualne elite, naročito mlađe, zapravo subkulturni fenomen. Ljubavni motivi tako kod Damira Imamovića i njegove publike postaju znaci društvene situacije, koja prvo poziva na reinterpretaciju, a zatim i na pobunu. Sevdalinke Damira Imamovića su eksplozivni paketi značenja: saslušajte jednu, i asocijacije vam neće biti alkoholizirano plakanje i bašte sa cvećem, kafom i baklavama, već krvava realnost sprečavanja, zataškavanja, cenzuriranja i ućutkivanja seksualne i drugih sloboda. Damirove sevdalinke vode u biblioteku, a onda na ulice. Ova potpuno nova priroda sevdalinki pokazuje njihovu kulturnu izdržljivost i društvenu pertinentnost, i dokazuje da imaju smisla na savremenom Balkanu.

Damirova istraživanja pokazuju da u njima nisu fiksirani patrijarhalni stereotipi o polu i društvenoj hijejarhiji, i da je možda ona željena sentimentalnost zapravo bila lažna. Čitav novi svet subverzije i ironije se otvara na razmeđi kritičkoga čitanja i autentičnog uživanja. “Sneg je pao na behar na voće, neka ljubi ko god koga hoće”, kaže jedna od starih sevdalinki: vreme nije “prirodno”, ciklus plodnosti nije uvek poštovan u prirodi, zašto bi ljubav morala biti ograničena na “prirodno”, heteroseksualno područje? Damir traži verzije pesama, koje govore o drugim, skrivenim realnostima i njihovim žrtvama. Zabranjena područja značenja nas vraćaju pitanjima smisla otpora, kao i verovanju da se ona nikada ne mogu sasvim sakriti. Pobunjenička sevdalinka, oslobođena komercijalne nužde i društvenih okvira koji su je ogrančavali, izlazi iz zabrana i zaborava, i upisuje se u našu kulturu kao mogućni izraz naših potreba i aspiracija, ne samo kao sentimentalno podsećanje na to kako su se naši stari umeli zabavljati. Situacija je u velikoj meri slična sa grčkom, gde su rebetske pesme uvek otkrivale nove generacije pobunjenih, bez obzira na to da li su ih njiihovi očevi pozaboravljali. Taj generacijski preskok ubedljivo svedoči, i u primeru sevdalinki i u primeru rebetskih pesama, da njihova značenja pokrivaju širok izbor društvenih situacija. Oprostimo dakle generacijama koje ih nisu otkrile – možda su samo bile srećnije…

Za razliku od dede, Damir peva samo sa gitarom, i peva “zatvorenim grlom”, takođe za razliku od svoga dede, koji je pevao “široko”. Njegove improvizacije povezuju sevdalinke sa rokom, bluzom, njegovi uvodi u pesmu vraćaju se praksi anadolskog taksima – usaglašavanja instrumenata, koje je surovo skraćeno zbog snimanja na gramofonske ploče. Daleka prošlost i gruba društvena realnost sevdalinke se ukrštaju u njegovoj jedinstvenoj interpretaciji. Nije rođen samo novi pevač sevdalinki, sa Damirom Imamovićem je rođena nova sevdalinka. Pa zaljubite se već jednom!

Peščanik.net, 22.05.2011.