Šišanje na Kipru

Vili Saton, poznati pljačkaš banaka, na pitanje zašto pljačka banke navodno je odgovorio: „Zato što se tamo nalaze pare“. Što su, očigledno, otkrili i kiparska vlada, sa jedne strane, i Evropska centralna banka, Evropska komisija i Međunarodni monetarni fond, to jest čuvena trojka, sa druge. Kako i koliko će na kraju oporezovati štediše u kiparskim bankama u ovom času nije sasvim poznato. Kao uostalom i koje će tačno biti posledice ovog pristupa rešavanju finansijskih problema sa kojima se suočava Kipar.

Prve reakcije su bile skoncentrisane na onaj deo ovoga plana konsolidacije kiparskog bankarskog sistema kojim se predviđa da se garantovani depoziti umanje za nešto manje od 7 posto. Jer bi to stvorilo više problema nego što bi pomoglo da se reše bar neki problemi. Naime, mali ulozi, u ovom slučaju do 100 hiljada evra, uživaju državnu garanciju kako bi se izbeglo da dođe do paničnog povlačenja novca iz banaka. Jer nijedna banka trenutno nema dovoljno likvidnih sredstava da namiri sve štediše, ako bi oni svi istovremeno tražili svoje pare nazad. Pa bi banke bankrotirale. Naravno, tu je i centralna banka koja može da obezbedi potrebna likvidna sredstva sve dok panika traje, ali Kipar bi tu trebalo da se osloni na Evropsku centralnu banku, koja međutim upravo zahteva da deo štete snose štediše, male i još više velike. Zašto?

Centralna banka može da pritekne u pomoć bankama koje se suočavaju sa problemom likvidnosti, ali ne i onima koje su nesolventne. U ovom drugom slučaju, jedna ili druga vrsta bankrotstva se ne može izbeći, pri čemu državni budžet pokriva garantovane depozite. No, za to su potrebna budžetska sredstva, dakle poreski prihodi. Ukoliko je, međutim, oporezivanje da bi se namirile štediše socijalno i politički nepopularno, država će gledati da se zaduži kako bi odgovorila svojim obavezama, ukoliko može. Kipar je zatražio pozajmicu iz Evropskog stabilizacionog mehanizma, usled čega i pregovara sa pomenutom trojkom. Koja opet nije spremna da preuzme rizik eventualne nemogućnosti kiparske države da vraća te dugove, pa zahteva da jedan deo tereta snose štediše.

U slučaju negarantovanih depozita, sporno je samo za koliko bi trebalo da budu ošišani, kako se to kaže. Prvobitni je predlog bio gotovo, ali manje od 10 posto. Računalo se verovatno sa tim da oni koji drže značajna sredstva u kiparskim bankama računaju sa tim da preuzimaju određeni rizik i moguće je da je oko 10 posto otprilike koliko bi očekivali da mogu da izgube ili koliko bi ih eventualno koštalo osiguranje. Velike uloge država ne garantuje upravo iz tih razloga: očekuje se da je zapravo reč o ulaganjima, pa se sa određenim rizikom gubitka unapred računa. Naravno, realizovani gubitak bi mogao da podstakne velike štediše da svoj novac presele u druge banke u drugim zemljama, što je čini se uticalo na kiparske vlasti da prihvate ili čak predlože da rizik sa njima podele male štediše. Jer je cilj da se ne izgubi čitava finansijska industrija, koja nije nevažna kiparskoj privredi.

Kako trenutno stvari stoje, međutim, nije izvesno da će predlog o šišanju malih štediša dobiti potrebnu podršku, jer se svi odriču autorstva toga dela predloga finansijske konsolidacije Kipra. Iskustva sa takvim konfiskacijama štednje nisu baš najbolja. Jedan primer je zamrzavanje stare devizne štednje u Jugoslaviji, što je mera koja je imala dalekosežne posledica po finansijski i bankarski sistem, i ne samo po njega. Konfiskacija pomoću inflacije ima drugačije posledice, pa se zemlje radije odlučuju za nju i za druge oblike finansijske represije. No, štediše onda pobegnu u strani novac, a Kipar je prešao na evro. Tako da mu ta sredstva nisu neposredno dostupna. Moguće je da se primene neke mere racionisanog korišćenja bankarskih sredstava, sa čim se već počelo, budući da se već nekoliko dana novac ne može podizati iz banaka. Ali neposredno kršenje garancije je svakako najgore rešenje.

Ako se od toga odustane, kao što izgleda verovatno, sve ostalo je zapravo postupak sanacije nesolventnog bankarskog sistema i njime se postavljaju bar tri pitanja. Prvo, da li će se slično postupiti u sličnim slučajevima, recimo u Sloveniji, ako do toga dođe, ili u nekim drugim zemljama sa bankarskim problemima? Jer bi to moglo da dovede do povlačenja novca iz tih zemalja, a to opet do ponovnog rasta kamatnih stopa u tim zemljama, što bi moglo da stavi Evropsku centralnu banku pred nova iskušenja. Drugo, kako će se raspodeliti troškovi, jer je jasno da raste rizik da je ovo samo početak kiparskih finansijskih problema i da na kraju neki od kredita koje sada odobravaju Evropski stabilizacioni fond i Evropska centralna banka neće moći da se vrate. Konačno, koliki će biti gubitak proizvodnje i dohotka na Kipru i šta će nadoknaditi neminovno smanjenje finansijskog sektora?

Tako da male štediše ne mogu da ne izgube, čak i ako se ne posegne za njihovim novcem u kiparskim, njihovim bankama. Što se ruskih, srpskih i drugih vlasnika velikih kiparskih računa tiče, sve će zavisiti od toga da li su sa ovim rizikom računali i na koji su se način osigurali. Ako nisu, šišanje im ne gine.

Novi magazin, 25.03.2013.

Peščanik.net, 25.03.2013.